Саопштење „Ћирилице“: Кад Срби немају редовно свог сувереног писма ни у Србији, сулудо је то очекивати у Хрватској, Црној Гори и другде

(Реаговање Удружења „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) поводом саопштeња на сајту „Срби на окуп“ 10. 6. и 11. 6. 2016. године под насловом „Реаговање СНО „Срби на окуп!“ на забрану уношења часописа и књига на србском језику на Косово и Метохију“ и „Деле ,Лучу‘ на латиници“)

Све неповољно за српску ћирилицу уграђено је у Србији у Правопис српскога језика Матице српске из 2010. године и даље, у коме је, директно гажењем Члана 10. Устава Србије из 2006. године, српски језик нормиран (уникатно у свету) на двоазбучју. Тако је у реченом Правопису МС  (2010) српској ћирилици одузет суверенитет који за сваки други језик и његово писмо постоји изван Србије у целој Европи и свету у вези са свим другим језицима и њиховим писмима. Српска ћирилица је тако директно нормирањем лингвиста у Србији претворена у необавезно, алтернативно писмо које може да се замени хрватском абецедом коју српски лингвисти еуфемистички у реченом Правопису (стр. 17) именују са близу десет речи „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке зајeднице“.

Тиме су српски лингвисти у српским језичким институцијама легализовали, предвидели и смишљено нормативно за народ и школе озваничили да се прогон и(ли) замењивање српске азбуке туђим писмом може наставити легално, без ограничења. Јер, ако српска норма у српском језику предвиђа два различита писма (домаће и туђе) у истоветној улози за језик Срба, како онда и очекивати да неко други у Црној Гори, Хрватској, на административно окупираном Косову и Метохији па и у самој Србији може да тражи своје право на своје писмо, кад је то право на своје писмо Србима нормативно и неуставно озваничено погажено (поништено) преко српских лингвистичких институција) и у самој Србији?

Сва права Срба, па и основно људско право Срба на своје писмо, директно зависе од тога како су права Срба регулисана званично, нормативно и у самој Србији. Ако су та права Срба (у овом случају на српско писмо) одузета Србима или се смишљено или у анархији не уважавају у Србији – сасвим је сулудо очекивати да ће та српска права бити боље заштићена и у пракси уважавана у данашњој Хрватској, у Црној Гори, у БиХ и(ли) у Републици Српској?

Драгољуб Збиљић,

Председник  Скупштине „Ћирилице“, Нови Сад