Програм

ПРОГРАМ, ОПШТА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ СВЕСРПСКЕ, СВЕТОСАВСКЕ И ПАТРИОТСКЕ ОГРАНИЗАЦИЈЕ СРБИ НА ОКУП!

Искрено забринути и одговорно загледани у тежак положај српског народа чије су темељне вредности данас угрожене, уз Божју помоћ и благослов епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу г.г.Артемија, окупљени око намере да помогнемо свом роду, ми, православни Срби, оформили смо свесрпску, светосавску и патриотску организацију Срби на окуп!

Поводи наше забринутости и стварања овакве организације су следећи:

Meкa окупација Србије успостављена после највеће преваре и подвале спроведене 5.октобра 2000. године, такозваном демократском револуцијом, када су неколико милиона грађана Србије искоришћени за лажне промене. Након тога су нове власти довеле нашу Отаџбину у бездржавно стање. Обећањe о политичким слободама, истинској демократији, личном и породичном благостању и укидању вишегодишње изолације земље, само је била варка за уништавање Србије и осиромашење народа.

Осипање и нестанак нашег народа, нашег језика, гашење и умирање села, негативни прираштај, губитак територија и природних богатстава, свеопште безнађе и апатија, физичко и духовно уништење у новонасталим државама, болест, сиромаштво, наркоманија, наметање изопачених појава страних нашој традицији.

Српски слободарски народ је том окупацијом претовторен у бесловесно робље. Историјском српском народу зато фалсификују славну прошлост, отимају и изопачују језик, присвајају знамените личности, светиње и споменике. Забрањује се сећање и помињање великих ослободилаца и бранилаца српског народа и државе, поготово из последњих отаџбинских ратова.

Најболније од свега јесте бестидно урушавање и гажење Српске православне цркве од стране реформатора, јеретика, папофила и екумениста, како оних ван ње, тако и и оних који су се као лажни пастири увукли у њу саму, тј. њен административни врх. Србска Вера – светосавско православно хришћанство (краће: светосавље) и њена Црква – Српска православна црква (СПЦ) су очувале Србски народ и Србство и породиле савремену и вишевековну националну свест у Срба. И обратно, Србски народ је чувао светосавље и СПЦ. Тако су се заједно чували и одржали. Све до устоличења Титове владавине КПЈ 1945. године. Она је настојала да на све начине докрајчи Србство и Србски народ. Да би то успела потребно јој је било да уништи србско село – србско сељаштво, да га претвори у сиромашне раднике, и да уништи или себи покори СПЦ. Међу свештенство су убацивани чланови државне безбедности према најновијим открићима, а народу је забрањивано одржавање православних празника и одлазак у цркву.

Последњих година су неки свештеници и владике самовољно ишли на поклоњење папи они теже и одлучили су се за стварање „јединствене хришћанске цркве“ под управом папе као њеним врховним поглаваром. Они, удружени с људима на врховним државним положајима у Р. Србији, су се определили за екуменизам и за уништење светосавља. То је започето протеривањем епископа рашко-призренске и косовско-метохијске епархије његовог преосвештенства господина господина владике Артемија заједно са његовим монаштвом оданом светосављу. То је спроведено некакнонским одлукама Светог синода и Светог архијерејског сабора СПЦ. Уместо да унијатско, екуменско свештенство, слободно напусти светосавску СПЦ: њене цркве и манастире, они њих држе. Чине велики грех. Највећи део народа све то не схвата јер није обавештен о стварном унијатско – екуменском процесу у СПЦ.

Сада Шиптари слободно шире лажи да су србски манастири и цркве шиптарски, све уз сарадњу некаононских црквених власти на челу са епископом Теодосијем, који је узурпирао трон рашко-призренске Епархије. Оцењује се да је њихова намера да се тиме створи „православна црква Косова“ као један од „атрибута државности“ шиптарски окупираног Косова и Метохије. Ово открива до краја разлоге о прогањању владике Артемија и светосављу оданог свештенства и монаштва с Косова и Метохије.

Речју: данас се налазимо на таквом степену угрожености, да нам озбиљно прети потпуни крах духовних, националних, државотворних и економских добара и биолошки нестанак.

Све наведено нам потврђује, да се разматрању српског питања мора прићи интегрално и свеобухватно. Зато је главни циљ наше организације „Срби на окуп!“ управо окупљање и позив на саборност и јединство, пре свега, у духовном смислу, а затим и у намери да окупљени и сједињени, уз Божју помоћ, успемо да превазиђемо све наведене и многе друге проблеме са којима се наш народ суочава и са којима сада води битку, одлучујућу за наш опстанак у сваком смислу.

Дакле, главни циљ организације „Срби на окуп!“ је окупљање и сабирање Срба и свих патриотских снага у једну организацију која ће надилазити партијске, идеолошке, социјалне, географске и све остале поделе тог типа, а која ће у овом времену урушавања свих националних институција бити фактор опстанка српске националне идеје и самим тим српског народа. Зато организација „Срби на окуп!“ у свом главном назначењу има тај саборни карактер, будући да ћемо само уједињени умети и бити кадри суочити се са свим тренутним и будућим искушењима, јер је по речима Соломоновим „мудрост у савету многих“, такође, наша организација има за циљ да у овим и предстојећим тешким временима буде ослонац, уточиште и помоћ српском народу и сваком истинском патриоти и светосавцу који води битку на пољу опстанка Срба и Србије. Зато „Србе на окуп!“ сабира намера очувања српског народа у духовном и физичком смислу, то је двоједна идеја, која се односи на очување Цркве и обнову државе. Ова идеја дакле иде у два правца: прво у правцу очување Православне вере, светосавског етоса, тиме и очување Српске православне цркве, као темеља наше културе, националног идентитета и државе, и то подржавањем здравог дела наше Светосавске Цркве окупљеног око владике Артемија, тј. око идеје отпора екуменизму и ватиканском утицају, а друго у правцу очувања српског народа и обнове српске државе, окупљеног око идеје обнове јединог историјски потврђеног, одговарајућег модела српкске државности, а то је светосавски, немањићки.

Окупимо се као Срби, јер смо као Срби и нападнути. Нисмо угрожени ни као левичари ни као десничари, угрожени смо као Срби и зато наши одговори, кроз деловање ове организације, морају бити српски, тј. светосавски.

Желећи да помогнемо рањеном и распетом Српству, као свесрпска народна организација, посебну пажњу у свом деловању посветићемо духовном, културном и сваком другом НАПРЕТКУ, МЕЂУСОБНОМ ПОВЕЗИВАЊУ И СОЛИДАРНОСТИ српског народа ма где се налазио и тренутно живео.

Поделу на екстремну левицу и екстремну десницу одбацујемо као лажне идеологије које су пројектоване ван Србије и против Србије, а залажемо се за српска традиционална, светосавска државотворна начела и традицију у духу православне монархије (која није строго ограничена, нити везана ни за једну конркетну личност или име из наше краљевске династије, нити строго ограничена принципом примогенитуре) и народне саборности.

Свесрбска Народна Организација „Срби на окуп!“

ПРОГРАМ

По својој служби Богу и народу, по своме домаћинском духу, Свети Сава је Србин најближи Христу Богу. Његов најјаснији пример и најречитији завет своме роду, може се изрећи једном речју – Теодулија или служба Богу.

Са намером и жељом да се крећемо у оквиру овог светосавског завета, при изради програма СНВ „Срби на окуп!“ углавном смо следили мисао и поуке највећег Србина после Светога Саве и путовође рода србскога – Светога Владике Николаја. Он нам је богомудро рекао и у својим списима оставио све што нам је потребно. Без његових поука, опомињања и патриотског упозоравања нема нам ни опстанка ни останка пред Богом и људима. Такође смо користили текстове и мање познатих аутора.

[1]
У састављању Програма наше организације „Срби на окуп!“ на основама и начелима државе какву је свети владика Николај видео, намера нам је дати нашем народу смер и правац у коме би требало градити, ако Бог да, будућу обновљену српску државу. Дакле, користили смо светосавска, државотворна начела светог владике Николаја свакако свесни, као што је уосталом и он сам био, да је немогуће до детаља испунити све његове благословене идеје везане за садашњу и будућу идеју уређења српске државе. Подвлачимо с тога да је овај Програм, надахнут светосавским начелима светог владике Николаја само идеолошка подлога и опште усмерење наше организације, а не програм схваћен искључиво и буквално у смислу његове детаљне практичне примене.


• Увод

Сасвим је очигледно да је читав прошли век, као и почетак овог двадестпрвог за Србију и Србе период константних и највећих лутања, заблуда и пораза. То је период највећег урушавања србског духовног, националног и државотворног идентитета и најстрашнији и најмрачнији период у читавој србској историји.

Почетни узрок свеопштег националног удеса и посрнућа треба видети у србској интелигенцији са половине деветнаестог века, од Доситеја Обрадовића и Стојана Новаковића који су српску просвету одвојили од светог Саве и Цркве и увели Рационализам и „Просветитељство“, што представља зачетак обезбожења интелигенције, школства, омладине и народа. Оваква србска интелигенција се свом душом одродила од свог благоверног и простодушног народа (презрела га такорећи) и његове целокупне освештане крстоносне историје и постала очарана безверном, јеретичком и богоборном Европом. То је по речима Светога Владике Николаја почетак најновије и страшне трагедије српскога народа. Грешила је и ранија аристократија српска али се враћала Богу уз молитву:»Господе ако и сагрешисмо, но од Тебе не одступисмо»

То је најнесрећнији период, када је урушена вековна, заветна вертикала србског народа и србске светосавске државотворности:

Бог -Домаћин Васељене

Краљ -Домаћин у Држави и

Домаћин (муж и отац) у дому

Као страховита последица пркоса Богу и Светоме Сави, Срби падају са висине достојанства Богом изабраног и крштеног народа, призваног у богопознање и богослужење, не само кроз Цркву, већ и кроз описани Богом благословени државотворни поредак. На то указује Свети Владика говорећи, да Србство без Државе са Божијим благо¬словом није ништа друго него раскућена кућа.

Не желећи предањски-освештани државотворни поредак од Бога, Срби га примају од човека и то западњачког у виду накарадних изума, до тада потпуно страних Србима као и осталим православним народима: југословенства, парламентаризма, комунизма, социјализма, демократије, капитализма и сличних богоборних идеологија којима је разграђивано и обесвећивано све оно што су вековима саборно стварали наши свети претци. Скупо је платио и још увек плаћа народ србски одступање и одрицање од свог Богом благословеног пута, светосавске државотворности.

• Србско питање

Србско државотворно питање није решено, нити је било озбиљних покушаја да се оно реши. Под овим се мисли на стварање снажне србске националне државе, по први пут после 1918. године и уједно одлучна решеност да се једном за свагда раскрсти са свим богоборним и антисрбским експериментима и идеологијама.

Од поменутог периода па све до данас постоји и један паклени континуитет разарања и сатирања србског имена и србског отачаственог имања, који је у задњих 20-так година прерастао у својеврсну србофобију и сатанизацију читавог нашег народа, незапамћену у новијој историји народа.

Треба бити јеванђелски свестан да би се разумело, да свако србско питање које се креће и одвија изван светосавског државотворног домостроја је катастрофално. То најнепосредније доживљавамо и најочитије видимо из наше новије историје и садашњег свеопштег расула и безизлаза. Ово нам потврђује, да се разматрању српског питања мора прићи интегрално и свеобухватно. Данас се налазимо на таквом степену угрожености, да нам озбиљно прети потпуни крах духовних, националних, државотворних и економских добара.

• Основна начела србскога народа (Свети Владика Николај)

„Србски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и, уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут.

Начело прво: одбацивање свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота.

Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших, као пута и смисла Цркве и државе, школе и свих народних установа, као и породичног и личног живота.

Начело треће: јасна визија Небескога Царства Божијега, као врховне мете земног путовања и битисања свих слугу Божјих, како народа тако и појединаца.

У светлости ова три начела сва друга питања се могу врло лепо решити. А ова три начела представљају срж историје србскога народа од великога Немање до наших дана.“

• Садашња Србија

Зашто не Демократија?

Под данашњим системом демократије подразумевамо глобалну политичку идеологију која је по својој суштини антинационални, антисаборни, богоборни, инструмент Новог Светског Поретка, којим се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских и нехришћанских нација.

Сасвим је јасно да је Свети Николај Жички, у својим „Речима србском народу кроз тамнички прозор“, демократију назвао ђавољим изумом, због чега је недопустиво да православни Срби несмотрено прихватају и заговарају опцију западњачке демократије. „Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. И то је све у намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо Христов ставе свога јеврејског месију, не знајући ни дан данас да је то сам Сатана, који је отац, њихов који их је зауздао својом уздом и бичује их својим бичем.“ (Св. Владика Николај)

Свеколики саборни карактер нашег православног народа свакако извире из једног од својстава наше једне, свете, САБОРНЕ и апостолске Цркве. Ову суштинску разлику у духовно-националној посебности нас правоверних од јеретичких, демократских западњака, они покушавају да (глобалном демократијом) пониште и нивелишу. Стога нама Србима, припада и приличи једино узвишено државоустројство кроз саборну Монархију – јер само у таквој саборној Монархији Краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин, већ Богом благословени и миропомазани државни Домаћин.

Зашто не партијашење и странчарење (парламентаризам)?

Кратковиди су сви они који виде разрешење замршеног србског чвора у партијама. Иначе, и сама етимологија речи партија јесте веома илустративна, а још више опомињућа: реч партија потиче од латинског израза „part, partis“ у значењу „парче, део“. И управо у складу са овим значењем, партијска политика је увек, у већој или мањој мери, ускогруда и скучена, то јест – партикуларна, несаборна и противсаборна. Зато је и далековиди и боговиди Свети Владика Николај био противник политичких странака. За њега су политичке странке биле представници парцијалних интереса и извор друштвене неслоге и разједињења. Он је истицао да је свако стварање државне заједнице без Бога и Краља на њеном врху, осуђено на пропаст.

Партијски функционери спроводе увек свој предизборни програм, дакле партијски а не национални! Национални програм може да спроведе само Миропомазаник Божји, јер он не робује програмима странака. За Православног Монарха Програм је Свето Писмо и учења Светитеља, у нашем случају, превасходно Светог Саве, Светог Николаја Жичког и Преподобног Оца нашег Јустина Ћелијског.

Рањеном и распетом Србству више je него доста партијашења и странчарења. У том смислу, индикативни су резултати свих озбиљнијих истраживања која показују да скоро четири петине (80%) Срба сматра да партије свађају народ, то јест воде антидржавотворну и антиотачаствену политику. Јасно је да из тог врзиног кола (странчарења) не успева да изађе наш народ до данас, нити може, јер још нема на политичком видику православно-саборну, родољубиву алтернативу.

Зашто не парламентарна монархија?

У свету тренутно постоји неколико десетина држава са краљем на челу, и у тим земљама влада парламентарна монархија, где краљ има част, а не власт и он се повинује одлукама парламента. У постојећим европским монархијама, краљеви су фигуре у рукама политичара и партија и немају никакву власт, иако би они требало на земљи да представљају симбол Царства Божијега у принципу једноначалија власти (што парламентарна квази монархија и јеретичко духовно утемељење ових народа и држава не допуштају).

Карактеристика савременог глобалног тоталитаризма која се одражава на све земље – укључене у тај процес (међу њима и Србија), јесте привид слободе и родољубља. Наиме, појмови попут: патриотизма, Православља, монархизма, данашњим Србима су дозвољени али само ако су ограничени, обуздани или пак суштински измењени у односу на своје изворно значење, како би се тако прерађени могли укопчати у Глобални поредак. Па тако савремени глобални систем и његова испостава у Србији, дозвољавају, па чак у извесним случајевима и привидно уздижу православље, али искључиво као либерализовани и екуменизовани млаки традиционализам и породичну реликвију, или дозвољавају патриотизам који је сведен на ниво навијања за спортске репрезентације.

Сходно томе, толеришу се и монархистичка стремљења, али само ако досежу до стварања парламентарно-демократске «монархије», то јест «монархије» либерално-протестантског типа која је православној србској традицији сасавим туђа и која би у данашњем времену под оваквим властима, морала бити потпуно у духу мондијализма и грађанског концепта државе. По њиховом поимању, Монарх је суштински гледано обична лутка или марионета, чија би улога била да својим везама допринесе некаквом «помирењу са светом», «убрзаним европским интеграцијама» и сличним антихришћанским усмерењима.

• Србија са Божјим благословом

Зашто православна саборна монархија?

„Не теократија нити аутократија нити пак западњачка демократија, него теодулија јесте пут и начин живота србског народа“. Теодулија о којој је говорио Свети Владика Николај јесте служба Богу, односно такав облик државног уређења у којем и Црква и Држава у нераздељивом сагласју служе Христу Богу и србском роду кроз домаћински поредак србске сталешке саборности.

Православна монархија је образац и икона Царства Небеског на земљи, са основним принципом једноначалија власти. Тамо где више њих (партија) одлучује, нема поретка и мира већ беспоретка и сталне свађе. Нема напретка и изградње, него растакања и расипања. Знао је добро ово наш сељачки, домаћински народ и зато је изнедрио кратку и јасну крилатицу «Без Краља не ваља!». Дакле, дом без домаћина води сигурном расулу.

Најсветије Име Господа нашега, по коме се ми православни називамо хришћанима – Христос значи помазаник Божји. О миропомазаном Краљу на челу православне државе овако говори Свети Јован Кронштадски: “Ко поставља земаљске краљеве на њихове престоле? Онај Ко и Сам седи на престолу огњеноме у вечности и Сам, у правоме смислу, влада над свом творевином, рајем и земљом са свима створењима, која их насељавају. Од Њега Јединога је краљевска сила дата краљевима земаљским; Он их крунише краљевском диадемом… Утихните, сањајући уставотворци и парламентарци! “Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт.16,23), рекао је Господ Петру, који Га се одрекао. Идите, такође, ви који се противите Божијој заповести. Није ваш задатак да заповедате престолима краљева земаљских. Одлазите, ви бестидни, који не знате како самима собом да управљате, већ се увек свађате међу собом… Власт, сила, храброст и мудрост су дати Цару од Господа, да управља својим поданицима“ (Беседа, 1907.).

Истинска србска православна монархија, чија се идејна срж може изразити кроз заветну србску вертикалу: Бог – Краљ – Домаћин, може бити успостављена само као политички израз светосавске духовне обнове Србства. Народ заправо мора стећи умеће за задобијање Монарха, и на тај начин измоли од Господа благочестивог Владара – миропомазаника Божијег. Ово је једно од најосетљивијих питања и треба му прићи пажљиво али и са јасним смерницама. То значи да потенцијални Србски Монарх не сме бити формално побожан, већ мора бити потврђен од Цркве као веродостојан како у правоверју (обогословљен) и правоживљу, тако и у отачаствољубљу. Он треба да буде мудар чувар и храбар бранитељ вере православне и отачаства свога, спреман, ако треба да и живот свој положи за крст часни и слободу златну.

Због тога, СНВ «Срби на окуп!» треба да свој програмски став сведоче у смелом покушају обнављања прекинутог светоотачког државотворног предања. Другим речима, ово би значило уобличити јасну идеју обнове снажне националне државе са благоверним миропомазаним Владарем на челу, јер је само у таквој држави, са Божијим благословом, могуће одрживо решење србског духовног, националног и државотворног питања и опстанка. Пред СНВ «Срби на окуп!» је историјски задатак окупљања Срба око ове главне програмске идеје:

Главно програмско начело СНО „Срби на окуп!“

ДУХОВНО-ДРЖАВОТВОРНА ОБНОВА СРБСТВА НА СВЕТОСАВСКИМ ТЕМЕЉИМА

Ово би конкретно значило, залагање за идеју повратка-обнове србске сталешке саборне монархије. То је (за сада) могуће само кроз изузетно озбиљан и доследан, образовно-мисионарски процес, обнављања србске државотворне свести у народу. Носилац овог процеса СНВ «Срби на окуп!» треба да окупља Србе око ове државотворне идеје и да је одважно супростави свим погубним антисрбским и антихришћанским пројектима и идеологијама.

Треба радити и спремно дочекати време србског светосавског родољубља, које очекујемо (да долази). To je време светосавског Србства које ће, ако Бог да, заменити ово антисрбско време. Србија онда коначно неће бити ни грађанска ни европска, већ – србска, у којој ћемо бити своји на своме. Једино јака национална Србија, ослоњена на братску Русију, може се одупрети процесу глобализације и сачувати своју посебност и светосавски идентитет, како Цркве тако и државе.

Иако су српско име и држава жртвовани ради уласка у срамну творевину Југославију, наш монархијски континуитет није престао. Вековна србска монархија је насилно и безаконо свргнута од комунистичких злочинаца и узурпатора а по најновијим доказима Краљ Петар II Карађорђевић није абдицирао, упркос многим притисцима.

Ако је уз Божију помоћ васпостави, у саборној монархији србски народ неће бити приморан да између кандидата, које су му пронашле и изнеле партије, бира онога који је мање лош. Уместо председника који је страначки човек имаће Краља који је оличење србске државности, „застава слободе и штит јединства“. Утихнуће партијско–политичке борбе, а грађани ће моћи сами да се кандидују у сваком од својих сталежа (струковних удружења) од којих би био формиран будући сталешки парламент (или Народни Сабор).

Сталежи и Народни Сабор

Хришћанска држава, за разлику од демократске, државу сагледава саборно као целину – организам, сачињен из делова са одређеним функцијама. Такви делови, односно групације на чијем постојању држава почива, јесу струке (сталежи), које постоје од кад постоји и подела рада у друштву. Сталеже могу чинити представници Цркве, војске и полиције, универзитета, културних установа, радничких синдиката и земљорадничких задруга, удружења привредника, уметничких заједница, доброчиних друштава и других заједница људи. Све су ово већ постојеће, органске целине, а не вештачке творевине као политичке странке, па је боље да одлучујућу реч имају те природне целине, а не партије. Управо те заједнице представљају уствари мала, „бирачка тела“ која бирају своје представнике, који сви узети заједно на нивоу државе чине представништво народа – Народни сабор.

Свака сталешко-интересна заједница, сразмерно свом броју, бирала би одређени број представника (посланика) које добро познаје за Народни сабор. Сада не знамо ко је човек за кога гласамо, ни да ли је поштен, ни да ли је стручан и способан. У оквиру свог професионалног сталежа, знамо у својој средини скоро све колеге и сараднике. Сваки припадник сталежа зна проблеме свог и проблеме сталежа на које је упућен тако да зна и решење. Пошто сталежи зависе једни од других монополско понашање сталежа је искључено.

За разлику од њих, политичке странке, јесу паразитске организације које живе на рачун државе (а држава како рекосмо, почива на струкама) због чега је и апсурд да управо оне њоме управљају. Због тога, уместо партија, у народном представништву (Народном Сабору), треба да постоје организације које окупљају све припаднике исте струке. Сами избори би се одржали на нивоима струковних организација (сваке појединачно). На тај начин, бирач за разлику од демократских партијских избора, одлучује у границама сопствене стручности и компетемтности, бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима је много боље обавештен. Тиме је битно сужена могућност манипулације и обмане, која постоји у парламентарној демократији, где бирач одлучује по питањима за која није компетентан и бира људе о којима често не зна довољно. Опште је познато, да су партије једне другима конкуренција, и да су тиме упућене на стални сукоб који се преноси и на народ. За разлику од њих струке су међусобно постављене као делови организма који морају саборно сарађивати како би организам функционисао. Сваки појединац и поред припадности одређеној струци, мора поштовати и све остале струке, јер му је њихово постојање неопходно, како би могао подмирити своје разнолике потребе. Због тога овакав систем искључује или битно сужава могућност перманентних сукоба које носи парламентарна демократија са својим партијама, и што је веома важно поспешује народно јединство и слогу. Свака струковна организација, би у Сабору имала број представника који је сразмеран заступљености струке у друштву. Због тога, овакав систем омогућава и пројектовање друштвене структурне сразмере струка, на Народни Сабор (нпр. ако у држави има 10 % здравствених радника, толико ће их бити и у Народном Сабору) што у демократији није случај. У савременој православној држави, Народни Сабор треба да доноси законе, чија ће правоснажност у крајњој линији зависити од Монарха, као миропомазаника Божијег.

Србска сталешка саборна монархија:

– Краљ

– Влада (или крунски савет министара)

– Народни сабор

– Сталежи (струке)

– Народ

Ма колико идеал истинске православне сталешке монархије у Срба данас изгледао недостижан и нереалан, хришћански приступ, не може и не сме се свести само на критику постојећег система, већ мора понудити и алтернативу православног државоустројства. Хришћанин је дужан да сведочи оно што је исправно и по Богу а што је људима немогуће, Богу је могуће.

Можда данас у Србији по ову врло осетљиву идеју монархије, најкомпромитујуће дејство потиче од члана краљевске породице, који претендује на њен престо, а који другује са перјаницама антисрбског «невладиног сектора» и државницима који су признали «независно Косово» и за кога је потпуно јасно да би и као «Владар» био најобичнија марионета у рукама светске закулисе. Довољно је посетити његову интернет страницу (на латиници) и са неизмерном жалошћу се уверити у то колико је деградирана и срозана освештана идеја србске саборне монархије. Такође, освештану идеју монархије, најкривље приказује мноштво лажних монархиста који своју наводну идеологију потпуно наопако «сведоче» антидомаћинским понашањем по кафанама или псеудо-патриотским вашарима на Равној Гори или Гучи.

На то коначно указују и опомињуће речи блаженопочившег епископа будимског Данила (Крстића): „Краљ се не може вратити ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском – то је поштен народ хришћански!“

О конкретним начинима за васпостављање богоугодне србске монархије је крајње незахвално говорити, нарочито имајући у виду садашње стање у србској Цркви. Постоји институција црквено-народних сабора, постоје институције садашњег политичког система, постоје ванредне, кризне и непредвидљиве околности итд. Једно је сигурно, овако озбиљном циљу ваља приступити са свештеним трепетом, као најузвишенијем светосавском делу. За сада је довољно започети озбиљан и усрдан рад на овом пољу и темељно се припремати за време које је пред нама.

Поред главног програмског начела, СНО „Срби на окуп!“ се залажу за :

• МОМЕНТАЛНИ ПРЕКИД ТЗВ. ПРЕГОВОРА СА ШИПТАРСКИМ ТЕРОРИСТИМА

• ПРЕКИД ЕВРОАТЛАНТСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

• ПРЕКИД ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА СА ЗЕМЉАМА КОЈЕ СУ ПРИЗНАЛЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ И ПРОТЕРИВАЊЕ ЊИХОВИХ АМБАСАДОРА ИЗ СРБИЈЕ, СВЕ ДОК НЕ ПОВУКУ СВОЈУ ОДЛУКУ И НЕ ИЗВИНУ СЕ СРБСКОМ НАРОДУ (РАЗМОТРИТИ ПОКРЕТЕЊЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТУЖБЕ ПРОТИВ ИСТИХ)

• ТУЖБУ ПРОТИВ НАТО САВЕЗА ЗБОГ АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ, ДИРЕКТНЕ И ИНДИРЕКТНЕ ШТЕТЕ (ЉУДСКЕ ЖРТВЕ, МЕНТАЛНА ОБОЉЕЊА, МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА, ГУБИЦИ ЗБОГ РАЗОРЕНЕ ПРИВРЕДЕ И ТРОВАЊЕ ОСИРОМАШЕНИМ УРАНИЈУМОМ)

• ЧВРШЋЕ СПОЉНЕ ВЕЗЕ СА ПРИРОДНИМ САВЕЗНИКОМ, БРАТСКОМ РУСИЈОМ

• СПРЕЧАВАЊЕ ДОЛАСКА ПАПЕ У СРБИЈУ

• УПОЗОРАВАЊЕ НАРОДА НА АКТУЕЛНУ ОПАСНОСТ ОД ЈЕРЕСИ ЕКУМЕНИЗМА И НА ЗНАЧАЈ ОЧУВАЊА СВЕТОГ ПРЕДАЊА НАШЕ ЦРКВЕ У СВИМ СЕГМЕНТИМА

• ЗАШТИТУ И АФИРМАЦИЈУ ЋИРИЛИЦЕ И ПОВЛАЧЕЊЕ ЛАТИНИЦЕ ИЗ ЈАВНЕ УПОТРЕБЕ

• РАСВЕТЉАВАЊЕ СВИХ НОВИЈИХ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА И СРБИЈОМ (ПОСЕБНО КОМУНИСТИЧКИХ) И ЗБРИЊАВАЊЕ ЖРТАВА (ОПЕЛА ГДЕ НИСУ ОБАВЉЕНА, УКЛАЊАЊЕ НЕПРАВОСЛАВНИХ СПОМЕНИКА И ДАВАЊЕ МУЧЕНИЧКИМ ЖРТВАМА ДОСТОЈНО МЕСТО У ОБРАЗОВНО-ИСТОРИЈСКОМ СИСТЕМУ СРБИЈЕ)

• ТЕЖЊУ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕМ И УЈЕДИЊЕЊЕМ СРБСКИХ ЗЕМАЉА

Ha жалост, сада су у другим државама србске земље, као што je Црна Гора, Западна Славонија, србска Далмација односно книнска Крајина, Јужна Србија, Стара Србија, босанска Крајина. Ту Срби нису били освајачи већ домаћини, о чему сведоче бројни манастири и споменици србске културе. Но, оно што je данас не мора да значи да ће бити и сутра. Историја je обилата геополитичким земљотресима и прекомпоновањима. Садашња неповољна геополитичка ситуација неће трајати вечно. Оне границе које је цртала нелегална комунистичка власт и мимо међународног права их признале велике силе, за нас нису и не смеју бити коначне. Ми или наши потомци, морамо бити спремни за тренутак који подразумева ослобађање и уједињење сада окупираних делова србског отачаственог простора. Ми не можемо и не смемо да се одричемо онога што јe наше. То значи гајити оствариву жељу и намеру да се Срби врате на окупиране србске просторе.

,,Србија мора тренутно и неодложно да напусти све облике и програме започетог тихог интегрисања војске Србије у структуре НАТО. Чланство у тој организацији би неминовно довело до укидања Војске Србије. То би у ситуацији непосредне угрожености државе и народа био самоубилачки акт.“

СА ВЕРОМ У БОГА,

ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

Протосинђел

Евтимије (Милентијевић)

Март, 2012. године