Предности и мане скривене окупације

Основна карактеристика окупације под којом се налази Србија је то да није транспарентна.

Они који овде „ведре и облаче“ нису поступили поштено као Хитлер својевремено и рекли:

Ви сте под нашом окупацијом, а то значи да је власт наша и да ћемо ми одређивати ко ће извршавати наше налоге, какав ће бити састав владе којом ћемо ми владати, какву ћете политику водити, шта ћете радити, шта увозити, о чему ћете и како бити обавештавани, какву ћете имати културу итд.

Актуелни окупатори Србије, којима, у суштини није могуће одредити ни националност, јер су „мултинационални“, су се определили за окупацију која највише одговара њиховом духу и циљу:

Што мање уложити, што више зарадити.

Они нису, као Хитлер, овде довели своје трупе, које би штитиле њихове интересе и права, него су улогу тих трупа наменили домаћим снагама размештеним по разним политичким партијама, чији врхови су у њиховој служби.

На тај начин су трошкове окупације свели на минимум.

Потплаћивањем и, где је могуће, уцењивањем највише хиљаду домаћих политичара, постижу ефекат који можда не би био постигнут ни помоћу десет и више хиљада војника.

Савремени докази за то су Авганистан, Ирак, а, вероватно ускоро и Либија.

Скривени окупатори владају и нашим генералштабом и то помоћу наших политичара, наших, а у њиховој служби, педесетак високих официра и исто толико странаца, односно њихових људи.

На сличан начин владају и полицијом, жандармеријом, Биом.

Пошто добар део народа још увек верује да су наши политичари заиста наши, па се од њих надају или њих пљују – актуелни, скривени окупатори немају разлога да се боје неког масовнијег бунта, нити неке организације која би се „илегално“ борила против окупације, а имала широку подршку у народу.

Међутим, управо то што је, са становишта окупатора, главна предност скривене окупације, истовремено је и њена главна мана.

Та мана ће доћи до изражаја оног часа када се њихове трупе, односно домаћи политичари, један број официра и „бизнисмена“ учитају као „страна тела“, када чак и народ у значајнијем проценту направи дистанцу у односу на њих и препозна их као несвоје.

Када препозна да је под страном окупацијом која му не доноси ништа осим невоља.

Тада ће се показати да су окупаторске трупе оличене у описаним домаћим снагама исувише слабе да одрже окупаторску власт.

До тада је задатак свих који мисле или бар мисле да мисле добро Србији да говоре истину о стању ствари, да откривају скривену окупацију и домаће „трупе“ у њеној служби.

Они који, уместо тога, говоре и пишу о домаћим политичaрима као о збиља нашим, па их, било хвале, било критикују, и сами су, макар то и не знали, у служби окупатора и њихове скривене окупације.

Драган Атанацковић Теодор / Васељенска ТВ