Пракса завере: Операција Нортвудс, рани радови САД на лажним терористичким нападима (2)

Први део: http://srbinaokup.info/?p=40651

Лемницер и Здружени генералштаб су разрадили сложену обману:

Авион из ваздухопловне базе Елгин ће бити офарбан и нумерисан као тачна реплика регистрованог ваздухоплова власничке организације ЦПО-а (CJA – Center for Justice and Accountability – Центар за правду и одговорност) из области Мајамија. У одређеном тренутку реплика ће бити замењена стварним цивилним ваздухопловом и у њу ће бити укрцани одабрани путници, сви под пажљиво изабраним псеудонимима. Прави путнички авион биће конвертован у даљински контролисану беспилотну летилицу. Узлетање беспилотног и правог путничког авиона ће бити планирано тако да омогући рандеву јужно од Флориде.

Од места састанка авион са путницима ће се спустити на минималну висину и одлетети директно на помоћну писту ваздухопловне базе Елгин, где ће бити направљен аранжман евакуације путника и враћања ваздухоплова у првобитно стање. Дрон авион ће у међувремену наставити да лети по плану лета. Када изнад Кубе дрон почне да на међународној фреквенцији за помоћ емитује „May Day“ поруку наводећи да је под нападом кубанских МиГ авиона, пренос ће бити прекинут уништењем ваздухоплова, изазваног радио сигналом. Ово ће омогућити да радио станица ИКАО-а, Међународне организације цивилног ваздухопловства (International Civil Aviation Organization) на западној хемисфери саопшти САД шта се догодило са авионом, уместо да САД  „продају“ инцидент.

Коначно, ту је био план да „се намести као да су комунистички кубански МиГ-ови уништили авион Америчког ратног ваздухопловства изнад међународних вода у неизазваном нападу“. То би била нарочито уверљива операција с обзиром да је започела деценија обарања авиона.

У завршној реченици свог писма државном секретару Мекнамари, писма којим препоручује операцију, Лемницер је затражио још више моћи питајући може ли Здружени генералштаб да буде задужен за извођење Операције Нортвудс и инвазију. „Препоручује се“, написао је он, „да се одговорност и за отворену и за тајну војну операцију додели Здруженом генералштабу.“

У 2:30 поподне на уторак, 13. марта 1962, Лемницер је са својим шефом тајних операција, бригадним генералом Вилијамом Х. Крејгом, још једном проверио детаље операције Нортвудс и онда потписао документ. Затим је отишао на „специјални састанак“ у Макнамарину канцеларију. Сат времена касније се састао са војним представником Кенедија, генералом Максвелом Тејлором. Шта се десило током тих састанака није познато. Али три дана касније, председник Кенеди је Лемницеру рекао да не постоји практично никаква могућност да САД икада употребе отворену војну силу на Куби.

Терајући по свом, Лемницер и генерали су упорно, практично захтевајући, тражили овлашћење за напад и инвазију Кубе. Око месец дана по подношењу плана Операције Нортвудс, састали су се су „тенку“, како су звали салу Здруженог генералштаба, и договорили о тексту оштрог меморандума Макнамари. „Здружени генералштаб верује да кубански проблем мора бити решен у блиској будућности“, написали су. „Даље, ми не видимо никакву перспективу раног успеха у рушењу постојећег комунистичког режима као резултат унутрашњег или споља изазваног устанка или политичких, економских или психолошких притисака. Сходно томе, верујемо да збацивање тренутног комунистичког режима захтева војну интервенцију САД.“

Лемницер је фанатично мрзео комунизам уопште, Кастра посебно. „Здружени генералштаб верује да Сједињене Државе могу да предузму војну интервенцију на Куби без ризика од општег рата“, наставио је. „Такође верује да се интервенција може извести довољно брзо тако да се минимизирају комунистичке могућности за тражење акције УН.“ Међутим, оно што Лемницер сугерише није ослобађање кубанског народа, који је углавном био за Кастра, већ његово затварање у полицијску државу под америчком војном контролом. „Оружане снаге би осигурале брзу суштинску војну контролу над Кубом“, написао је он. „Била би потребна даља полицијска акција.“

Закључујући, Лемницер се није баш пренемагао: „Здружени генералштаб препоручује да Сједињене Америчке Државе усвоје националну политику ране војне интервенције на Куби. Такође препоручује да се такве интервенције предузму у што краћем року и по могућству пре отпуштања припадника Националне гарде и резервних снага тренутно у активној служби. “

До тада је Мекнамара практично изгубио поверење у свог војног шефа и одбацивао је скоро сваки предлог што му га је генерал слао. Одбијање је постало тако рутинско, рекао је један од бивших Лемницерових официра, да су чланови генералштаба говорили да општа ситуација ставља војску у „непријатну колотечину“. Али Лемницер је одговорио: „Ја сам високи војни официр – мој посао је да кажем оно у шта верујем, а његов [Макнамарин] посао је да одобри или не одобри.“ „Макнамарина ароганција је била запањујућа“, рекао је Лемницеров помоћник, који није знао ништа о Операцији Нортвудс. „Он је с Лемницером био на „по кратком поступку“ и третирао га као школарца. Генерал је скоро стајао мирно када је био у његовој канцеларији. Све је било на ‘Да, господине’ и ‘Не, господине“.

Лемницеру је за неколико месеци одбијен други мандат за председника Здруженог генералштаба и пребачен је у Европу као шеф НАТО-а. Годинама касније, председник Џералд Форд је именовао Лемницера, миљеника републиканске деснице, за председника Саветодавног одбора Обавештајне службе за иностранство. Лемницеров начелник задужен за Кубу, бригадни генерал Крејг, такође је пребачен. Промовисан у генерал-мајора, провео је три године као шеф Агенције за безбедност Војске, војног крила НСА.

Због тајности и незаконитости рада Нортвуда, сви детаљи су остали скривени четрдесет година. Лемницер је можда мислио да су сви примерци релевантних докумената уништени; он није био један од оних што би допустио да компромитујући материјала лежи около. После дебакла у Заливу свиња, на пример, наредио је бригадном генералу Дејвиду В. Греју, Крејговом претходнику на месту шефа пројекта за Кубу у оквиру Здруженог генералштаба, да уништи све своје белешке у вези ЗГ и дискусије у том периоду. Грејове педантне белешке су дуго биле једини детаљни званични подаци шта се у ЗГ дешавало у то време. Према Греју, Лемницер се бојао конгресне истраге и стога је желео да сав инкриминишући материјал буде уништен.

Са уништеним доказима, Лемницер је слободно лагао Конгресу. Упитан, током саслушања пред тајним одбором Сената, да ли је знао за било какве планове Пентагона за директну инвазију Кубе, рекао је да није. Ипак, детаљни планови ЗГ за инвазију су сачињени пре него што је Кенеди инаугурисан. Од тада су развијани додатни планови. Савршен планер и човек од детаља изненада је постао забораван и почео да наилази на велике тешкоће подсећајући се кључних аспеката операције, као да је био ван земље током тог периода. Био је то жалостан спектакл. Сенатор Гор је тражио да Лемницер буде отпуштен. „Потребно нам је да продрмамо Здружени генералштаб“, рекао је он. „Страшно нам је потребан нови председник, као и нови чланови.“ Нико није имао појма о Операцији Нортвудс.

Јер толико је докумената уништено да је било тешко одредити колико је високих званичника било свесно постојања Операције Нортвудс. Као што је речено, документ је потписан, у потпуности одобрен од Лемницера и осталих из Здруженог генералштаба и упућен секретару одбране на његов потпис. Да ли је поред Макнамаре стигао и до председника и главног државног тужиоца није познато.

И кад је Лемницер изгубио посао, Здружени генералштаб је наставио с планирањем „изговорних“ операција, барем у 1963 години. Међу предлозима је био и тај да се намерно изазове рат између Кубе и било које од суседних земаља.  То би америчкој војсци дало изговор да стане на страну противника Кубе и једном за свагда је се отараси. „Смишљени кубански напад на чланицу ОАС (Организација држава Америка) може бити подешен“, каже један предлог „тако да нападнута држава буде приморана да предузме мере самоодбране и захтева помоћ од САД и ОАС-а, а САД би скоро сигурно добиле потребну двотрећинску подршку међу члановима ОАС-а за колективну акцију против Кубе“.

Међу „нападнутим“ државама које је ГШ сугерисао биле су Јамајка и Тринидад и Тобаго. Обе чланице Комонвелта; тако би САД, тајно их напавши, а онда за напад окривљујући Кубу, могле да увуку Енглеску у рат против Кастра. У извјештају је наведено: „Свака од горе наведених измишљених ситуација је по својој природи веома ризична у нашем демократском систему у којем је одржавање безбедности после извршења чина суочено са веома великим тешкоћама. Ако се донесе одлука да се успостави вештачка ситуација, требала би да буде таква да подразумева учешће америчког персонала ограничено само на најпоузданије тајне кадрове. Ово сугерише неизводљивост употребе војних јединица за било који аспект смишљене ситуације.“

У извештају је чак предложено да се потплати неко у Кастровој влади да нападне Сједињене Државе: „Једина област преостала за рационализацију онда би било подмићивање једног од команданата потчињених Кастру, да покрене напад  [на поморску базу САД у Гвантанаму].“ Предложени чин – подмићивање стране државе  да покрене насилни напад на америчку војну инсталацију – био је чин издаје.

У мају 1963, помоћник секретара одбране Пол Х. Нице је у Белу кућу послао предлог „могућег сценарија по коме би се напад на извиђачки авион Сједињених Држава могао експлоатисати до краја – уклањања Кастровог режима“. У случају кубанског напада на У-2, планом је предложено слање додатних америчких пилота у, овај пут у опасне и непотребне,  извиђачке мисије на малим висинама, а уз очекивање да ће још један авион бити оборен, чиме би се изазивао рат. „САД би могле предузети разне мере тако осмишљене да подстакну Кубанце да изазову нови инцидент“, каже се у плану. Нице се, међутим, није добровољно јавио да буде један од пилота.

Једна идеја је укључивала слање ловачких авиона на острво у „шиканирајуће извиђање“ и „разметљиве“ мисије, парадирањем нашом слободом деловања надајући се да ће то кубанску војску натерати на акцију“. „Тако“, каже план, „у зависности од тога да ли Кубанци јесу или би се могли навести да буду лаки на обарачу, развој догађаја с почетним обарањем извиђачког авиона би могао у најбољем случају довести до елиминације Кастра, можда и до уклањања совјетских трупа и инсталирања теренских инспекција на тлу Кубе, или би се, у најмању руку, демонстрала чврстина у извиђању“. Око месец дана касније је изведен лет на малој висини изнад Кубе, али на велику жалост Пентагона, уместо метака је произведен само протест.

Лемницер је био опасан – можда чак и неуравнотежен – екстремни десничар на изузетно осетљивом положају током критичног периода. Али Операција Нортвудс је такође имала подршку сваког члана Здруженог генералштаба, чак је и виши званичник Пентагона Пол Нице заступао изазивање испровоцираног рата са Кубом. Факат да највиши припадници свих служби и Пентагон могу бити толико ван додира са реалношћу и значењем демократије ће бити скриван четири деценије.

У ретроспективи, документи нуде нови увид у мисао звездицама окованог руководства војске. Иако они никада нису успели да покрену Америку у лажни рат са Кубом, можда су то урадили са Вијетнамом. Више од 50000 Американаца и више од 2 милиона Вијетнамаца је убијено у том рату.

Одавно се сумња да је инцидент у заливу Тонкин 1964 године – варница која је довела до дугог рата Америке у Вијетнаму – углавном изведен или испровоциран од стране америчких званичника, како би се створила конгресна и јавна подршка америчком ангажовању. Током година, постављана су озбиљна питања о наводном нападу патролних чамаца Северног Вијетнама на два америчка разарача у Тонкиншком заливу, али браниоци Пентагона су увек негирали такве оптужбе, тврдећи да високи званичници никада не би учествовали у таквој превари.

Сада, међутим, у светлу докумената о Операцији Нортвудс, изгледа да је обмањивање јавности и фабриковање ратова, да се Американци боре и умиру, био стандард и политика одобрена на највишим нивоима Пентагона. У ствари, Тонкиншки залив као да је стигао право из Операција Нортвудс приручника, јер: “ Могли би да амерички брод у заливу Гвантанамо дигнемо у ваздух и за то окривимо Кубу …  списак жртава у америчким новинама изазвао би користан талас огорчења.“ Неко би могао само да замени „Гвантанамо“ са „Тонкиншки залив“ и „Куба“ са „Северни Вијетнам“ и да утврди да ли инцидент у Тонкиншком заливу јесте или је могао бити инсцениран, али, у сваком случају, више руководство у Пентагону је тада очигледно било у стању да изведе такве преваре.

Извор: http://whatreallyhappened.com/WRHARTICLES/northwoods.html
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп

Да ли је ваш производ чист или је генетски модификован ? Покажите купцу ознаком
Представник акције “Без ГМО” Еколошког покрета Новог Сада за Западну Србију, Мирослав Драмићанин
Е-пошта: miroslav.miro.dramicanin@gmail.com
Телефон: 062 854 13 28