РАСКОЛ У УКРАЈИНСКОЈ ЦРКВИ, У НАЈАВИ

(Други део трактата „ЈА САМ У КАТАКОМБИ, МАМА, НЕ БРИНИ ЗА МЕНЕ!“)

Погледајте први део: КАД ПАСТИРУ СЛОМИШ КИЧМУ…

“Доћи ће време када ће пред вас ставити крст и хлеб и рећи – бирајте.” – св. Матрона Московска

Неки српски свештеници су овај проблем решили на елегантан начин:

”Крст носим – звездом се поносим. Тита волим, а Богу се молим”

Ово је изрека којом је постао познат свештеник Милан Смиљанић, министар пољопривреде у време када је Брозов режим отимао земљу Цркви и сељацима. Тако је шизофренија постала модус који се полако уклапао у организацију Српске православне цркве, да би кулминирао доласком на чело СПЦ епископа Иринеја Гавриловића. Оног Иринеја, који је канонизовао за светитеља светог Јустина Ћелијског, борца против екуменизма, па мртав-’ладан изјавио за себе да је екумениста, и то за новине!

Уствари, црквена јерархија од Јапана до Аљаске полако је падала током 20. века углавном на овај начин: понуђен је избор – крст или хлеб, тј. страдање или конфор. Можда је код нас, Срба, најилустративнији пример патријарха Германа, који је имао своју породицу, децу, па је био уцењен да ради како му партија прописује или да своје најближе изложи страдањима. А, када глава засмрди онда и цела риба заудара. Православни Срби су се, онда, одрицали славе, крштења, венчања… ради станова, кредита, запослења…

Ако си епископ Цркве, у једном тренутку мора да дође таква жута минута, када ти понуде крст или хлеб. Хвала Богу, па је епископ Артемије имао и сведока те минуте, те је остало за јавност сведочанство како је он реаговао поводом ове понуде. Сведок је маринац Дејвид Хантер и вероватно сте већ чули његову причу, али за оне који нису, понављамо је:

Превод понуде “крст или хлеб” на савременом језику 21. века гласи – “званична црква” или “катакомба”. Мада је израз “званична црква” нелогичан по себи, он је у све чешћој употреби и односи се на оне архијереје који прећутно пристају на јереси и отпадање од Православља ради признатог статуса од стране државних власти у антихришћанским државама.

– Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ” Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити” . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Овако говори св. Анатолије Оптински (+1922) о сличним дешавањима.

Уствари, и у Украјини је, приликом упада украјинских нациста, постављен услов за опстанак православних монаха у Кијево-печерској лаври – узми или остави; “крст или хлеб”; храм у случају да се прихвати сарадња на разградњу Православља или катакомба ако желиш да будеш непоколебив у Вери.

У сваком случају, ни украјински нацисти, нити њихови НАТО-партнери, не желе само колаборацију братије Кијево-печерске лавре, већ желе колаборацију целе Украјинске православне цркве – Московског патријархата, што ће мало теже да иде док је Путин жив. Резултат у Синоду УПЦ-МП је тренутно овакав:

6:3 за колаборанте

3 епископа који не пристају на сервилни однос према украјинским нацистима су, по речима епископа Евстатија Зорје: митрополит Одески и Исмаилски Агафангел, намесник Лавре владика Павло и митрополит Иларион из Донецке епархије.

Све у свему:

НАТА(излази из собе, Живка за њом): Кажем вам, госпа-Живка, немојте ви узимати к срцу. Тако вам је то: док сам била министарка, цео свет око мене; те сви ми пријатељи, те сви ме поштују, те пуна ми кућа посета. А о журу нема довољно столица у кући и нема довољно шоља за чај, а имам два туцета. Па онда, женска друштва бирају вас за управну чланицу, певачка друштва бирају вас за патронесу, и тако све редом. А кад престанете бити министарка, праве се сви Енглези. Тек видиш, на журу ни родбина не долази; три шоље за чај довољно. Па једни вас избегавају, а други се праве чак да вас не познају. Прошла сам ја то па знам, а ви — здравље, Боже — видећете. Само, знате, не треба то примати срцу.

ЖИВКА: Ако хоћете право да вам кажем, мени и није баш толико стало до тога да будем министарка.

НАТА: Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени. Пријатно је то: имаш фијакер, имаш цигарете на репрезентацију, идеш бесплатно у ложу, имаш салон-вагон за путовање, па момак из министарства; па чим потражиш телефон и кажеш ко си, а телефонискиње покрхају се која ће ти пре дати везу; па клањају ти се чиновници, па чиновничке жене ти једнако праве визите. Па онда, ако си на ручку, почасно место; ако је каква светковина, добијеш букет; ако је парада, добијеш место на трибини. Не може се рећи да све то није пријатно. (Из комедије Бранислава Нушића“Госпођа министарка”)

“Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени.”

Погледајте, такође: ВОДИМО ЉУБАВ, А НЕ БЛУД

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”