О држави (2)

У основи државе и империје налази се аристократски хуманизам, али постоји и другачији, демократски хуманизам који слаби државу, доводи до њеног уништења, који је непријатељски расположен према свакој историјској сили

Први део текста можете прочитати ОВДЕ. 

Империјализам је стар колико и свет, он се није јавио тек у нашем буржоаско-капиталистичком раздобљу. Империјализам је једно од вечних првобитних светских начела. У старом Египту, Асирији, Вавилону и Персији већ је постојала империјалистичка воља за стварањем светске империје, за излазак ван граница малограђанске државе. У стварању великих источних монархија, које су увек тежиле светском јединству, деловали су, рекло би се, фактори сасвим природни и економски. На старом Истоку се водила природна борба међу монархијама, вршила се природна смена међу монархијама, одабирање најснажнијих и пропадање слабих. И у тој природној средини, кроз те природне силе оствариван је неки далеки, тајанствени циљ историје, остваривао се смисао историје.

Древни империјализам је имао не само природну већ и сакралну основу, он је био религиозно посвећен. Највеће достигнуће старог империјализма је светска монархија Александра Македонског; он је религиозно посвећење своје власти примио из Египта, од египатских првосвештеника. Александровој светској монархији су претходили велики империјалистички системи ранијег доба, а непосредно јој претходи персијски империјализам. У њој је дошло до сусрета до тада невиђеног, додира и сједињења двају светова – Запада и Истока. Оба су света изашла из свог стања затворености и постигнута је невиђена до тада дубина и ширина хоризоната. Читава хеленистичка епоха била је духовно сједињење и обогаћивање човечанства на темељу империјалистичке борбе, империјалистичких достигнућа. Обично се у историји не постиже оно што је било постављено као непосредан циљ; светска монархија којој је тежио Александар показала се несигурном и била је кратковремена. Али резултат дела Александра Великога за свет и човечанство је био неизмеран, вечан по свом значењу – ковано је тако јединство човечанства.

Римска империја, следећа империјалистичка етапа, била је велико достигнуће у историји империја, ту је била достигнута истинска свеобухватност света. Али ти Римљани који су стварали Римску империју нису ни слитили да служе једном даљем и тајанственијем циљу него што је био циљ стварања велике светске државе; они нису били свесни да стварају природну основу у сједињеном човечанству за Васељенску Цркву Христову, нису знали да ће њихово дело остати и након разорења велике државе коју су створили. Тако увек бива у историји. Најближи, реални циљеви су само средство за постизање далеких и тајанствених историјских циљева.

Енглески империјализам је следио сасвим егоистичке, трговачко-поморске циљеве, индустријске циљеве, али је послужио ствари светског сједињења, изласку европске културе изван граница на много шири простор света. И такмичење савремених „буржоаских” империјалистичких воља за достизање светске моћи има неки, узвишени, тајанствени смисао; време је да се престане с праволинијским моралистичким размишљањем над историјом и да се на историјску стварност престану примењивати критеријуми индивидуалистичког морала. Но ви, малограђани и демократије и социјализма, притиснути рационалном свешћу, не можете – није вам дато – да схватите тај смисао. Етички су подједнако били у праву или нису били у праву Персијанци и Грци када су се борили за своју моћ и надмоћ, етички су подједнако били у праву и нису били у праву Немци и Енглези када су се и сами борили за своју моћ и надмоћ. Борба империјалистичких воља у историји није борба добра и зла, то је слободна утакмица народа и држава, међу којима нема оних које је Бог потпуно одбацио као што нема ни оних које је Бог искључиво изабрао.

Није баш сасвим грешио енглески империјалиста Кремб када је говорио: „Ако је грозном догађају сукоба с Немачком суђено да га једном буде, земља ће гледати сукоб који ће можда боље него што друго подсетити на описе великих грчких ратова. Можемо већ замислити древно моћно Божанство тевтонскога племена, које борави под облацима, како спокојно гледа на Земљу, на сукоб своје вољене деце Енглеза и Немаца који су улетели у смртоносну борбу; то Божанство је оно које се осмехује хероизму те борбе, хероизму Одинове деце; Один је тај бог рата…” Крембов бог је пагански, али и хришћански Бог пружа својим народима слободу исказивања своје духовне и материјалне моћи. Никаква победничка сила не може бити искључиво материјална, она увек има и духовну основу, духовни извор. У историјском процесу је нужан природни одабир духовно-материјалних снага. Тријумф слабог би довео до снижења нивоа у роду људскоме.

Ви сте проблем империјализма избацили и то на површину, он се мора разматрати много дубље. Само тада ће нам се открити двострука природа сваке велике, снажне државе у успону; с једне стране држава хоће да буде посебна национална држава из реда сличних, које имају границе и индивидуалне облике, с друге пак стране она тежи да прекорачи границе посебне државе и да постане светска држава. Национална држава је малограђанска држава, она може бити спокојнија и задовољнија. Империјалистичка држава се налази у власти тајанствене коби, историјске судбине која јој сугерише и величину и пропаст, она закорачује у историјску трагедију из које више нема излаза. Али велики народ маме даљине, очарава га слава више него малограђански мир и задовољство. Уосталом, ваља се и оградити, јер на путевима своје трагичне судбине империјализам ствара и малограђанско задовољство које користи за своје циљеве, али империјализам је само пут, судбина народа и држава. Он скрива у себи семе смрти. Њега ће заменити светски империјалистички комунизам. А сама идеја присилнога светскога јединства је лажна и фиктивна идеја.

Постојање државе у свету има позитивни религијски смисао и оправдање. Власт државе има свој божански, онтолошки извор. Негација онтолошког извора власти је у нашем времену знак нарушавања-рушења органских реалности, нарушавања космичкога система. Али држава не поседује безгрешну чисту природу, у њој се може открити зло па и ђаволско начело; држава се може изродити и служити циљу супротном од оног у чему је њена мисија. Свако се начело може претворити у своју супротност и тако пасти; држава има не само свој природни већ и божански извор. Он се налази у деловању божанскога начела у замућено-мрачној средини природе, то је праламање апсолутнога начела у равни релативног. Но, недопустиво је обоготворење државе, недопустиво је њено претварање у апсолут, недопустиво је да се држави исказују божанске почасти. Апсолутни империјализам је антихристова лаж.

Држава не треба да буде етатична-самодржавна, неограничена, непотчињена никаквим узвишеним над-државним начелима. Паганској свести је још била скривена та узвишена истина; стари претхришћански свет није познавао границе државе. Он није знао да прави разлике; у њему је божанско тонуло у природном а природна нужност се није у њему ограничавала божанском истином-правдом. Држава је била природна нужност која је ограничавала анимални хаос. Проблем, пак, ограничења саме државе се у свести старога света још није ни могао поставити. Сви су се народи старога света трудили да створе моћну власт која би савладала хаотичне стихије, која би их извела из анималног стања. Та је власт била посвећивана религијском свешћу народа старога света.

У великим монархијама Истока царској је власти придавано божанско значење и одаване су јој божанске почасти. Стари Египат је био колевка тог религијског освећења царске власти, тамо су цареви непосредно потицали од богова. И у том издвајању царске расе од осталих раса људских била је нека своја мудрост – људска природа још није била довољно слободна од стихијних сила ниже природе и подигнута више како би се њена права могла супротставити држави и ограничити њену власт. Кроз деспотије Истока човек је полако и тешко излазио из природно-хаотичног, стихијно-анималног стања. За људе старог света држава није била омеђена и ограничена сфера, она је њима била – све. И људи старог света су тако ценили снагу државе која их штити од природних стихија, да чак и у Грчкој, најљудскијој и хуманистичкој Грчкој нису могли да поставе границу држави. Те су границе биле непознате и самом божанском Платону.

Религијско освећење и обоготворење царске власти на Истоку садржало је у себи семе из којега ће касније у Риму, у другачијој духовној атмосфери, на једном другом узрасту човечанства, понићи култ цезара, претензије цезара да буду људи-богови. И тада је дошло до судара између култа римских цезара, којима су одаване божанске почасти, и светости Христове, која је обасјала свет. Када је први хришћанин примио мученичку смрт, зато што није хтео да одаје божанске почасти цезару, он је занавек религијски ограничио претензије државне власти, он им је супротставио бесконачну природу људског духа као духовну границу. На крви мученика се градила Црква Христова и стварало се ново духовно царство, супротно паганском царству Ћесаревом и његовим неограниченим претензијама. Тако је окончан духовни етатизам; пронађен је нови духовни извор истине, који је независан од државе. Тек су се хришћанској свести први пут откриле границе власти државе, тек је оно било у стању да разликује и да види два царства. Христовим речима „подајте Ћесару Ћесарево а Богу Божје” започела је нова ера у историји држава у свету. Царство Ћесарево и Царство Божје се разликују и ступају у веома сложене односе пуне драматике. Драматично узајамно деловање и сударање тих царстава се није окончало ни до данас; оно ће постојати до скончања векова и времена и само ће добијати нове фазе. Хришћанска свест је одбацила сваки етатизам – самодржавље – државне власти, било да је реч о царству Ћесара или самодржављу народа. Она је поставила границе свакој људској власти, власти једног, многих или свих. Та се хришћанска истина уздиже изнад свих облика државне власти и не значи да ће она једну више ставити у односу на другу; у хришћанском свету је царство Ћесарево ограничено царством Христовим и неограниченом природом људског духа, који се открива кроз самог Христа.

Извор ограничења државне власти је чисто религиозни, духовни извор. У својој праоснови то није ограничавање државе друштвом и друштвеним групама које захтевају ове или оне гаранције, то је пре свега ограничавање државе Црквом и душом људском. У хришћанском откровењу се налазила сасвим оригинална „декларација права” човека, права људске душе која је преко Христа усиновљена од Бога. У хришћанском свету држава више не може да претендује на целог човека, њена се власт не простире на оно најдубље у човеку – на његов духовни живот. Најдубље у човеку припада Цркви а не држави; држава има посла само с људском љуштуром, она регулише спољашње у људским односима. И у хришћанском свету држава одвећ често прекорачује своје границе, улази у области које нису њене и врши насиље над људском душом. Али то је већ грех државе, њено скретање с правог пута. Духовно су држави одређене границе за вјеке вјекова и призната су неограничена права људске душе. То је тачно и у односу на самодржавне монархије које нису ограничене друштвом и друштвеним групама, које нису ограничене Црквом и правима људске душе. Када је самодржавље прекорачивало границе национално-историјске форме монархије, која је религијски освећена али не и обоготворена, и када се приклањало обоготворењу Ћесара, оно је издавало Христову истину и ступало путем стварања култа човекобога. Такво је скретање увек било снажније на Истоку, у Византији и Русији, него на Западу.

На Западу, у католицизму, посебно је снажно била присутна свест о одређивању граница државној власти  царству Ћесаревом. Ћесаров култ се из Рима вратио у своју домовину – на Исток. На Западу су снажније осетили људска права. И сви ви, који сте одступили од хришћанства, који сте заборавили своју духовну домовину, захтевате ослобођење човека и ограничење државне власти над њим а не знате одакле долази то ограничење и то ослобођење. Ви сте изгубили религијско познање ваших отаца и немоћно, деформисано, у секуларизованом облику, изражавате стару хришћанску истину. Свако ограничавање претензија државе и свака афирмација права човека има свој извор у хришћанској Цркви и хришћанском откровењу о човеку који је син Божји. То су људи нашег времена заборавили. И зато су, када су у револуцијама хтели да ослободе човека и да потврде његово право, стварали нову страшну тиранију – самодржавље друштва и народа. Они су скидали ланце старога хаоса и онда је стара истина државе стицала своја права.

Афирмација мистичности државе и религиозног карактера власти не подразумева обавезно и теократску концепцију државе и власти. Теократија је пре свега старојеврејско начело. Хришћанске теократије, западна папистичка и источна цезаристичка, означавају превладавање старозаветних начела унутар хришћанства. Већа је истина постојала, не у папској теократској идеји нити у царској теократској идеји, веч у Дантеовој дуалистичкој концепцији, а Данте је био не само израз духа средњевековља већ и први весник нових времена. Сакрални смисао империјализма не означава обавезно и његову теократску концепцију; у империјализму постоји напор људске воље и воље народа и у том историјском напору човеку и народу су понуђене знатне слободе. Циљ стварања велике империје не може бити једино у једноставном извршењу религијског закона, верске заповести, како би то желели присталице империјалистичке идеје која је теократски утемељена. Империјалистичка воља увек искорачује преко закона; хероји империјалистичке идеје су Александар Велики, Јулије Цезар, Петар Велики, Наполеон и Бизмарк и то су били људи демонске воље.

Теократски империјализам је одвећ углађена концепција, она потире најдубље и трагичне противуречности људске душе. Антиномија Царства Ћесаревог и Царства Божјег никада неће бити измирена и превладана у границама земаљског емпиријског живота. Држава и Црква не могу бити коначно ни сједињене ни коначно одвојене – оне се налазе у антиномичном међудејству, оне и помажу и противе се једна другој. Хришћанство оправдава и посвећује државу, али у строгом смислу речи „хришћанска држава” је немогућа. У природи држава ће увек бити ако не антихришћанских оно у сваком случају нехришћанских елемената, паганских елемената. Држава не може да краја бити хришћански племенита-благородна. Држава није откровење хришћанске милости и љубави и људскога братства у Духу. Држава је поредак, природни ред, а не поредак из милости – у свим облицима хришћанске државе, у њеним институцијама, осећају се обмана и лаж. Царство Божје је дело милости, то је над-природно царство и у њему више не може ни бити државе која је репресивна.

Међутим, погрешно је у држави гледати потребни минимум, нужно зло, најмање зло за грешно човечанство које ће нестати када се човечанство буде уздигло на виши ступањ. Тако мисле многи међу вама којима је близак хришћански анархизам; не, вама неће успети да државу отерате у ћошак, држава има позитиван циљ, она стреми максимуму. Империјалистичка идеја ће вечно узнемиравати државу. Царство Ћесарево је аутохтона сфера, она је нужна ради богатства и моћи Божјега света, у њој се остварује неки стваралачки циљ какав се другим путем остварити не може. Царство Ћесарево – то је велики ступањ у хијерархији бића-живота, оно само по себи није царство зла и царство ђавола. Оно постаје царство зла само онда када почиње да захтева Божанске почасти, када се обоготвори, када се њиме замени Царство Божје, када посегне у дубине људскога духа, на његову бесконачну природу. Ето због чега је тако важно разликовање и разграничавање тих двају царстава која је за вечита времена предсказао Христос.

Држава има религијску основу и уништавање те основе је излаже разарању. Иманентна основа државе је духовна а не материјална. Држава напушта старе трансцендентне религијске санкције, она пролази кроз раздвајање својега органскога устројства. Но, уколико губи своју унутарњу религијску духовну основу, утолико се излаже процесу разлагања и преживљава потресе. Морамо отворено и без страха признати да је биће државе у свету под судом религиозне хришћанске свести антиномично и да та антиномија не може бити превладана никаквим углађеним хришћанско-теократским и хришћанско-анархистичким конструкцијама. Бог је хтео државу ради остварења својих намера-помисли – планова. И ви нећете моћи да промените и да исправите вољу Божју. Остаје нам само да до краја иживимо религијске – религиозне – противуречности државе.

Код сваког хришћанина однос према држави изазива трагичне конфликте, они се не могу избећи, они се морају прихватити до краја. Хришћанска истина о души људској која је скупља од свих царстава света, није негација, одбацивање државе. Нисте у праву сви ви, непријатељи државе, који хоћете хришћанску истину да искористите за своје циљеве; ви покаткад волите да користите хришћанство за своје утилитарне циљеве. И у тим случајевима вама не запада ни делић хришћанске истине, она вам у целости измиче. Вама остаје само струготина, само спољашње формулације и речи које су изгубиле свој смисао. Тако злоупотребљавају Јованово Јеванђеље они који у њега не верују. Има у томе нечег интимно-ружног и та ружноћа достиже чудовишне размере код Толстоја. Ви бисте тако хтели да хуманистички преправите хришћанство, али то вам неће успети. Сви ваши „хришћански“ приговори против државе су у суштини хуманистички приговори. Читав ваш анархизам, за чије утемељење наводите и хришћанске аргументе, заснован је на позитивистичком хуманизму, за вас је хришћанство само љуска.

Однос државе и хуманизма је веома сложен. У држави не делује само божанско начело, од којег је она настала и којим је освећена, већ и хуманистичко начело, чисто људско начело. То хуманистичко начело је увек деловало у царској власти, било га је код Александра Великог и крајњи је домет достигло у Наполеону. Чисто људска активност је постојала и код руске царске власти и бирократије, то је може бити била и једина историјска активност у Русији. У основи државе и империје налази се аристократски хуманизам, али постоји и другачији, демократски хуманизам који слаби државу, доводи до њеног уништења, који је непријатељски расположен према свакој историјској сили и свакој историјској величини. Он не допушта да се жртвује људска личност и људски живот јер те жртве не може да оправда у просторима емпиријског земаљског живота, а неки други живот не признаје. Ваш демократски и антирелигијски хуманизам је млитаво и сентиментално одбацивање суровости, суровости и хладнокрвности државе, јер ви не верујете у смисао живота који би надмашивао овај емпиријски делић људскога живота.

Демократски хуманизам је казна за ход лажним путем аристократског хуманизма. Већ по свом духовном склопу ви не можете да признате да је држава везана за вредности које прелазе у вечност. Ваш хуманизам допушта државу само као средство за достизање утилитарног задовољства земаљског живота људи. Ви претварате државу у организацију интереса и хтели бисте да је сведете на трговинско-привредну установу, у трговачко-индустријску пословницу-биро. И ви разбијате државу као самосталну реалност и вредност – а држава се не може оправдати само интересима; она ограничава интересе свих живих поколења и потчињава их великој прошлости и великој будућности. У њој делају не само људи данашњега нараштаја већ и преци и још нерођени људи. Све ваше либералне, демократске и социјалистичке доктрине о држави пролазе поред природе државе, оне не схватају суштину државе али ослобађају енергије које разарају њено биће. Судбина државе и њена дијалектика су такве да када у апсолутној монархији одјекне хуманистичко истицање, које је издаја религијске мисије власти, када један Луј XIV каже L’etat c’est moi, револуционарни народ му одговори другим хуманистичким истицањем свога права – L’etat c’est moi.

Све утопије савршене божје државе на земљи заснивају се на мешању различитих планова, на мешању света овога са светом другим, све су оне одговарајући покушаји да се четврта димензија смести у тродимензионални простор. На томе се заснивају и све утопије које негирају државу, утопије антиетатичног стања на земљи. Држава је тешки и жртвени пут човечанства кроз тродимензионални а не кроз четвородимензионални простор, у природном свету који је огрезао у злу. Држава се не може заснивати само на љубави; царство љубави је царство милости, то је царство Божје а не царство Ћесарево. На љубави је утемељена Црква а не држава. То је царство једна другачија димензија бића него што је димензија бића државе и та два царства постоје, додирују се, долазе у узајамни однос, али се никада не сливају, не изједначавају се али и не искључују једно друго, не истискују једно друго.

Сви покушаји да се држави наметне хришћанска љубав као јединствена основа доводе до тираније. Хришћанска љубав може бити само слободни цвет људскога живота и људскога заједништва, а не њихова принудом грађена основа. Стога и право има тако велик значај у људском општењу, јер оно је заштита и гаранција минимума људске слободе; оно чува човека и обезбеђује да му живот зависи у целости од моралних својстава, од љубави а не од мржње на другога човека. Човекова слобода и независност захтевају да у основе државе буду стављене и љубав, али и право и принуда и у томе постоји једна виша истина. Монизам у друштвеном животу, искључиво првенство само једног начела, увек доводи до тираније, до гашења разноврсности и богатства живота. Највећу слободу и разноврсност живота обезбеђује плурализам начела која се у дејству прожимају али која су изнутра потчињена духовноме центру. (1) Све утопије пате од екстремног друштвеног монизма и због тога увек воде и тиранију. И можда је најстрашнија тиранија она која је очарана потпуним одбацивањем државе у име овог или оног начела, класног или индивидуалистичког, међународног – или народног. Највећа се пак слобода нуди онда када човек осећа и схвата да му је држава иманентна а не трансцендентна, попут свих над-личних реалности и јединстава.

КРАЈ

Пише: Николај Берђајев
Превод: Мирко Ђорђевић

________________________________________________________________________________

ПИШЧЕВА НАПОМЕНА:

(1) Француски окултиста Фабр д’Оливје је створио духовито смишљен систем друштвенога уређења који се темељи на конгруенцији трију начела – Божанскога Промисла, нужности и људске слободе. У томе има много тачног.

Извор:
СТАНДАРД