О држави (1)

Државна власт има религијску праоснову и религијски извор. Није вам пошло за руком да оповргнете ту древну истину вашим рационалистичким теоријама. Та је истина по себи позитивна чињеница

Како су немоћне и слабе све ваше рационалистичке теорије државе. У XVIII веку ви сте хтели рационално да објасните природу државе помоћу теорије друштвеног уговора, у XIX веку сте покушали да је објасните борбом класа и економским факторима. Али сва се објашњења, баш сва, стара и нова, сударају са неким рационално недељивим остатком – с несхватљивом тајном власти. Државе имају мистичну основу и та би се мистична основа морала признати и с позитивне тачке гледишта, као гранична чињеница која се не подаје објашњењу. У свакој власти постоји хипноза – света или демонска хипноза. Још се нико никада у свету никаквој власти није потчињавао из разумских, рационалних разлога. Власт није никада била нити ће бити организација људских интереса, интереса који уједначено делују. Власт је увек продор неког тајанственог начела у људске односе, начела које потиче од Бога или од ђавола.

Држава је специфична реалност која се не може растављати на чисто људске елементе и интересе. Биће државе је чињеница мистичнога реда. Држава се не изводи ни из каквих људских интереса и намера и не може се неко принудити да призна државу, да се потчини држави некаквим рационалним разлозима. На основи номиналистичког и атомистичког виђења света, којега се придржава већи део позитивиста и материјалиста, немогуће је прихватити државу и немати смисла да јој се потчини. Самом чињеницом свога постојања држава сведочи о онтолошком реализму, о постојању реалности другога реда, другачијих од оних које признајете ви емпиричари-номиналисти разних нијанси. Ваша се организација државе чини да је – рационална организација. Али заиста је безумно потчињавање власти државе и све се револуционарне идеологије граде у име рационалистичке побуне против те власти. Револуција увек жели да уништи свету хипнозу власти, али она и сама истога часа пада под власт другачије хипнозе. Постоји неуништива магија власти која само прелази из једног стања у друго. И нова револуционарна власт поседује магију власти, она је позајмљује од магије старе власти, она користи стару и вечну хипнозу маса.

Никакви рационални мотиви не могу нагнати масе да се потчине држави и да се за њу жртвују. То се не може оправдати никаквим интересима; покорност маса свакој државној власти је увек безумље, то је стање хипнозе, то је дрхтање народа пред реалностима које надмашују људски емпиријски живот. Објективно-онтолошки елемент власти, државне власти, постоји и делује у свим формама, ма како оне биле лоше и ма каквом се распадању излагале. Он делује и у совјетској власти. Природу власти не треба мешати нити изједначавати ни са каквим обликом власти; државу не одређује ни једно конкретно дато људско поколење. Држава одржава реалну везу времена у животу народа и зато она није у таквој зависности од времена какву би желели они који је препуштају току времена. Ни једно људско поколење не може створити нити уништити државу, она – држава – није људска својина, оних људи, дакле, који живе у неком периоду историје. У том смислу држава има надвремену и надемпиријску природу.

Ви хоћете да државу растворите у друштву, да је изједначите с друштвом и да је тако рационализујете без остатка. И заиста држава не може бити у целини сведена на друштво и изведена из друштва, у њој увек постоји ирационални остатак који није пореклом из друштва и који се не своди на узајамно деловање или супротно деловање друштвених сила. С тим остатком, а он се не своди на друштво, је у вези и specificum државе. Тај specificum није у вези ни са каквим обликом државе, он је присутан у сваком облику, ако држава није укинута или уништена; он преживљава револуције и револуционарна учења о држави. Ваша друштвена учења о држави увек доводе до лажне конструкције власти; та учења у власти не виде обавезу и терет већ право и претензије. Она гурају на пут сурове борбе за власт; тиме она подривају морални ослонац власти и негирају њен морални смисао.

С таквом конструкцијом власт треба да буде власт равних интереса и да служи интересима. Ту се траже путеви одбране интереса, обезбеђивања власти за одговарајуће интересе. На тим путевима се збива атомизација државе и губи се свака њена онтолошка утемељеност. Држава се такође не може извести из међуљудских интереса личности као јединствених реалности; држава је реалност sui generis, реалност другога реда него што је личност. Реалност државе и реалност личности делују једна на другу и имају потребу једна за другом, али се могу и сукобљавати и из тих сукоба се могу родити трагични конфликти. Држава може да прекорачи границе које је одредио Бог и да погази реалности другога реда; тада започиње болан процес у животу државе и прете јој велики потреси. Али и личности, друштвене групе и читава друштва могу да прекораче своје границе и да посегну у реалност државе. И тада се збивају болни процеси у животу друштва и државе. Често су ти болни процеси узајамно повезани. У револуционарним покретима и револуцијама личности, друштвене групе и државе прекорачују своје границе и нарушавају хијерархијски систем и сагласност.

Државна власт има религијску праоснову и религијски извор. Није вам пошло за руком да оповргнете ту древну истину вашим рационалистичким теоријама. Та је истина по себи позитивна чињеница. Власт има онтолошку основу и она се пружа до праизвора свега што поседује онтолошку реалност; онтологија власти потиче од Бога. То је читавом хришћанском свету саопштио геније апостола Павла који је казао да је „свака власт од Бога” и да „начелник не носи мач узалуд”. И није случајно што мрзите апостола Павла сви ви који желите да хришћански правдате анархизам. Апостол Павле је највећа препрека на вашем путу, он није дозволио да се хришћанство претвори у јеврејско револуционарно-апокалиптичку секту, он је увео хришћанство у светску историју.

Ви хришћани-анархисти, хришћани-секташи хоћете поново да избаците хришћанство из светске историје, ви бисте желели да упропастите ствар светске историје. Лаж је тврдња да је хришћанство анархично, да хришћанство негира државу. Сам је Христос учио да треба ћесару давати ћесарево. Но он је забранио да се ћесару даје Божје; Он је признавао аутохтону сферу царства ћесаревог, признао је значење те сфере за царство Божје. Ви хришћани-анархисти хоћете да осиромашите царство Божје, да из њега избаците коначно значајну аутохтону сферу, хоћете својим максимализмом да га сведете на најмањи обим. Заиста је ваш максимализам минимализам, он не види и неће да призна многоликост и богатство бића; у њему постоји јудејско сиромаштво. Хришћански анархизам замишља хришћанство као малу секту која се противи светско-историјској судбини човечанства. Зато је хришћанско-анархистичка свест – неодговорна свест. Апостол Павле је хришћанску свест учинио одговорном.

Ви који желите да сједините хришћанство и анархизам, који одбацујете и државу у име Христове истине – ви сте угушили у себи осећање првобитног греха и заборавили сте да је човекова природа огрезла у злу. Ваш се ружичасти оптимизам не може помирити с религијом Голготе. Држава се противи грешноме-огреховљеноме хаосу, спречава коначни распад грешнога света потчињавајући га закону. В. Соловјов је добро казао да држава не постоји зато да би земаљски живот претворила у рај већ зато да би спречила да се он коначно не претвори у пакао. Огреховљено човечанство не може живети изван државе, изван онтолошких темеља власти, оно мора бити потчињено закону, мора да извршава закон. Када би држава одбацила закон за човечанство смрвљено грехом, то би био повратак у анимално стање – држава је сила која спаја, уређује и организује – она је онтолошка моћ – преломљена кроз таму и грех.

Репресивна, насилничка природа државе сама по себи није зло, али је повезана са злом; она је последица зла и реакција на зло. Принуда и насиље могу бити добро које дела у злој и мрачној стихији, али то наравно не значи да су свака државна принуда и насиље добро, јер то и само по себи може бити зло и мрак. Аскетске основе државе треба да буду схваћене у светлости хришћанске свести, јер – суровост је у природи државе. Етатистичка свест види силу зла и слабост природног добра у човеку, у њој нема сладуњавог оптимизма, у њој постоји сурови песимизам. У идеји државе нема сна о земаљском рају и земаљском блаженству; такав се сан увек повезује с негацијом државе. Држава је мање претенциозна а у већој мери елементарна и  проста. У државној идеји постоји аскетска суровост.

Сањарска негација државе у име утопије земаљског раја и блаженства јесте знак разврата у друштвеном животу и одсуства аскетске самодисциплине и уздржаности. Ваше анархистичко, социјално сањарство је у моралном смислу толико за осуду колико и сексуалне сањарије и фантазми у којима се вечно сањају љубавнички загрљаји. Будите суровији и трезвенији – то је и естетски привлачније. Неограничено социјално сањарство је не-естетско, у њему постоји разврат анти-естетског. Гвоздена нужност удара као тежак ударац у то сањарство и враћа у стварност. У тој нужности постоји дидактичко начело, она ограничава субјективну самовољу. Здрави религиозни песимизам мора признавати суровост државе, правду закона за злу и анималну људску природу, природу старога Адама. У држави постоји истина уздржљивости и самоограничења, својеврсна лепота аристократске хладнокрвности и довршености. Антиетатична утопија и снови не познају границе-облике, ни растојања; у њима се увек осећа недостатак духовнога аристократизма.

Сви ви који исповедате демократску метафизику устајете против хијерархијске природе власти. Но заиста, власт не може да не буде хијерархијска и рушење сваке власти и хијерархије јесте повратак у стање првобитног хаоса. Све до данас у свим се демократијама очувало хијерархијско начело; доследне демократије која одбацује сваку хијерархију никада није било нити може бити. Таква доследна демократија је управо – анархија. Она је могућа само као краткотрајно прелазно стање некон чега се поново ствара власт кроз диференцијацију и неједнакост, кроз успостављање хијерархијскога начела, иако често у потпуно другачијим облицима.

После француске револуције и после свих револуција које су за њом следиле Европа је остала хијерархијска; Европа настоји да сједини хијерархијско и демократско начело. Тај процес протиче у непрекидним борбама, он је у највећој мери знак неорганичког стања свих европских држава и народа. Ни цивилизовани народи не могу дозволити да њихов живот западне у анархични хаос и стога се држе за хијерархијско начело, које се вечно обнавља и препорађа. Свака се држава темељи на неједнакостима, на диференцијацијама у устројству друштва, на разликовањима и рашчлањавањима у народној стихији – у маси народа. Историја совјетске социјалистичке револуције то сјајно показује.

Нема државе и нема власти док постоје неиздиференцираности, хаотичне мешавине стихија и маса; у њима све тоне, ништа се не усмерава и не остварује се као неки циљ. Усмеравајућа власт, која остварује циљеве, родила се управо оног дана када се јавила неједнакост, када је дошло до рашчлањавања, диференцијације, када су се издвојили квалитативни елементи. Државна се власт родила у насиљу, али су насиља била благотворна, јер им је циљ био кретање света кроз таму која није способна ни за каква разликовања. Први насилник који је образовао власт у хаосу, који је установио разлике и одредио циљеве, био је добротвор човечанства; на њега је сишло помазање Божје. Ви судите том првом насилнику и његовом роду, ви у њему видите извор зла од којега хоћете да ослободите свет. У томе је ваша грешка; порекло власти је монархистичко а не демократско; власт је настала из поштовања хероја.

Ви погрешно размишљате о природи човека и света, ви који ни у шта узвишено не верујете; ви позитивисти, материјалисти и рационалисти западате у сладуњави оптимизам и доброћудну идеализацију, увек када је реч о првобитној природи човека и друштва људскога. Ви не видите зло, не видите га у првобитној дубини људске природе, ви заборављате хаос анималности о којем говори и позитивна наука, коју ви признајете, и зато зло доводите у везу с појавом државе, социјалних диференцијација или неједнакости, у којима су настале све културе. Један од ваших учитеља Ж. Ж. Русо је смислио апсурдну теорију о друштвеном уговору; у основи те теорије је лежала припроста-оптимистичка представа о безгрешности и доброти природнога човека, претпоставка директно супротна свему чему уче религија и наука. У тој теорији су била разбијена сва органска јединства, људско је друштво атомизовано и настанак друштва и државе је био доведен у везу зависности од механичке суме атома.

У тој теорији нису само друштво и држава изгубили своју органску целовитост-сврховитост већ је и човек престао да буде органска индивидуалност, непоновљива својом оригиналношћу и својом судбином – и он се претворио у атом. Тако се прво држава доводи у зависност од људске самовоље, а потом се и човек доводи у зависност од самовоље државе; ту постоји убитачна противуречност. Идентификација државе и друштва, која се истиче теоријом друштвеног уговора и народнога суверенитета, доводи до потпуног деспотизма. И заиста је држава мање деспотска него друштво које је себе замислило као државу; негирају се религијски извори државе, независни од људске воље и људске самовоље, али се управо тиме афирмише неограничена власт државе-друштва над човеком.

Учење Русоа је човеково самоуништење, највећа неслобода; то је робовање човека човеку, а не неко потчињавање неким начелима која су виша од људских начела. Држава као објективно начело не тврди  да јој човек у целини припада, она претендује само на један део човека. Људско пак друштво, које људи својом вољом стварају, не зна границе својих претензија, оно је спремно да човека целог, читавог, узме. Држава спасава човека од колективизма који гута личност; у томе је једна од мисија државе. Човек се ограничава објективним начелима која стоје над њим и тиме се чува. Теорија друштвеног уговора није само неодржива у религијском и научном погледу, она је грозна у својим тиранским последицама. Други ваш учитељ К. Маркс је признавао објективну нужност, он се радо позивао на гвоздену законитост, али његов патос није био у томе.

Патос објективности, природне нужности и законитости вас не би очарао – ви сте кренули за њим јер је он прокламовао неограничени класни субјективизам, јер је обоготворио вољу пролетеријата. Објективну, законитости и нужности окренуту страну у Марксовом учењу ви никада нисте могли сасвим да прихватите, и брзо сте заборавили на њу, вас је очарало учење о томе да је држава систем класне владавине. У тој површној и бедној теорији вама се допала субјективна људска самовоља којом се руши једна класна владавина и замењује другом. По том схватању, и у духу такве свести, државе и друштва се не стварају од апстрактних атома, већ од апстрактних класа. Али, и у том и у другом случају, ваш патос је патос мржње према свему што је онтолошко у животу друштва, према свему што дотиче из веће дубине.

У друштвеној филозофији, у учењима о држави, и социолошки натурализам може бити користан противотров за заштиту од револуционарне самовоље и субјективног разлагања свих објективних реалности. Социолошки натурализам има своје ограничености, он не сагледава крајње онтолошке, духовне темеље у животу друштва и државе. Али у њему постоји некаква делимична истина која се опире неистини социолошког субјективизма који царује у свим револуционарним идеологијама. Није случајно велики „реакционар” Ж. де Местр признат као један од људи који су надахнули натуралистичку социологију XIX века. Он је религијски утемељио оно учење о друштву које је у највећој мери погодовало афирмисању објективне природне законитости друштвених процеса, учење које је тако добило и научну утемељеност.

Патос објективне законитости и нужности може да дезинфикује набијену до загушљивости револуционарну атмосферу, он се уклања пред незаобилазним и непрекорачивим реалностима; највише пак од свега он – тај патос – је потребан за однос према држави. Држава је објективна, природна и историјска реалност, која се не може саздавати ни уништавати по ћуди људске самовоље. И они који неће или не могу да прихвате те реалности на религиозан начин, морају их прихватити натуралистички – као императив научне законитости.

Објективна нужност и гвоздена законитост страшно ударају по онима који добровољно и промишљено не прихватају историјске реалности. Закон нужности кажњава побуну. Све су се револуције завршавале контрареволуцијама, покаткад веома суровим и грозним; то је стога што се јављала нужна реакција историјских реалности, јављала се из саме природе и њених дубина, које нису пристајале да буду силоване; дакле, контрареволуције нису биле само зла воља људи и људских група. То је онтолошка суштинска страна „реакције”, која је савршено недоступна за вашу „просвећену” свест, то није она њихова спољашња и површинска страна у којој је одувек било много тога ружног.

Не треба негирати значење борбе раса и достигнућа у стварању држава: тим „натуралистичким” путевима стварана је државна власт у првобитним стадијумима развоја друштва. У суровим борбама и рату стварала се раса управљача, одабрали су се најбољи, учврстила се аристократија власти. Раса има огроман значај у историјском процесу, у животу људских друштава. Без стварања расе најбољих и најснажнијих, царске расе људи, људски свет никада не би изашао из мрачног неиздиферанцираног хаоса. На почецима историје диференцијација и квалитативни извор су вршени кроз ратничке сукобе раса и народа, кроз освајања и победе снажнијих и моћнијих над слабијима. И тај „натуралистички” начин стварања и организације држава није ни у каквој противуречности с религијским и мистичним основама државе.

У социолошком натурализму Л. Гумпловича постоји несумњиви део истине и он се може одвајати сасвим од Гумпловичевог позитивизма. Државе су осниване на расним неједнакостима, на надмоћностима расе снажнијих и бољих. У првобитној људској историји у тој премоћи природе силе постоји нека истина. Ми се с правом бунимо против владавине силе над правом, али тиме није казана и последња истина. Такав идеалистички суд треба да буде сведен на неке реалистичке основе и изворе. Хуманистичке тираде о односу силе и права не решавају проблем. На већој дубини сила се има признати као извор права, али то може бити само сила која има онтолошку основу. И натурална сила на одређеним ступњевима развоја човечанства може бити израз онтолошке силе, односно – и кроз њу се може остварити нека правда.

Без силе, која се јавља из недара природе, не би могла да започне нити да тријумфује правда у свету. Кроз силу, силу природе и соја и светлост треба да обасја таму. На праву које нема силу није могло бити изграђено ништа од односа према самој сили, био би немогућ и хуманистички став према тами самој. Када у победничкој снази не би било избора бољега квалитета и начела, која су испуњена светлошћу, таласи првобитног хаоса, таме и дивљаштва би потопили људску цивилизацију. Све су државе настале на крвавим насиљима.

Први владалац моћник је био највећи насилник. И тако су јадне све ваше тираде против тих насиља, све ваше побуне против моћних-царских насилника. Заиста су старозаветно била благотворна и праведна сва та насиља, никада се ми без тога не бисмо уздигли из мрака хаоса и ушли у људско космичко стање. Без тог светлог насиља људски род би утонуо у анимални хаос, већ на самим почецима, изворима историје. Ви се морате потчинити божанском реду ствари у свету, прихватити истину силе која води ствари у историји, или ће вас погазити природне силе, које према бунтовницима примењују законске форме спољашње законитости и нужности.

Најразборити међу вама су спремни да признају значај државе. Али ви строго утилитарно признајете државу и зато хоћете да је ограничите некаквим официјелним минимумом. Али држава није средство за грађење ватер-клозета; држава је одређена вредност и она следи неке велике циљеве у историјској судбини народа и човечанства. Држава је везана не само за мало него и за оно велико; држава се по природи својој труди да се прошири и ојача. Снага државе је вредност, сила државе нема утилитарни циљ, она не постоји ради малограђанског благостања већ ради извршења узвишене мисије. Држава не трпи да јој буду подрезивана крила; она је окренута ка историјској даљини.

Неумитна коб вуче сваку већу државу да стиче што више моћи, да увећава свој значај у историји. Велика држава не пристаје добровољно на ограничено малограђанско постојање и никада се у историји није слагала с тим. Империјализам је коб сваке велике државе, то је њен сан о величини и распрострањености у свету. Империјализам није само реална политика великих држава које претендују на светску историјску улогу, већ и њихова романтика. Империјализам је завршетак и време цветања сваке велике државе, то је њен гранични домет. У империјалистичком сну има нечега демонског, нечег прождирућег. Велике државе великих историјских народа су потчињене неумитној империјалистичкој дијалектици и кроз њу достижу моћ или пропадају; уздижу се највише или се руше.

У империјализму на врхунцу његових достигнућа нарушавају се границе државе, држава прекорачује своје границе и прелази у светско јединство које се више не може називати једном државом, у нешто што није више држава као све друге државе. Империја увек тежи да буде светска империја. Империја с муком подноси поред себе другу империју, у томе је чиста идеја империје, а то је улога светског уједињења. Емпиријски, у историји, та се идеја не реализује у чистом облику, она се затамњује и уситњава. Империјалистичка идеја је супротност сваком малограђанству у постојању држава, свакој ограничености, подјармљености и сваком прикивању за мањи комадић тла.

Ви који на улици галамите против империјализма и демаскирате његову „буржоаску“ природу прави сте малограђани, ви у име малограђанских идеала устајете против великих и вама несхватљивих историјских циљева. Ви хоћете да држава и друштво живе само ради разумских, схватљивих, осмишљених циљева који су мали, блиски и ограничени; ви се буните против сваке историјске даљине која је тајанствена и ирационална и за већину људи несхватљива. Већини људи је несхватљиво зашто је Александру Македонском било потребно да уз велике жртве ствара велику монархију и да уједињује Исток и Запад, због чега је била потребна Римска империја, због чега су најбољи људи средњег века живели с мишљу о светској монархији, о светској империји, због чега је Наполеон био предузео безумне походе у даљине и просторе који су га уништили, због чега је у нашим данима букнуо светски рат, због чега су се судариле империјалистичке воље за надмоћношћу. Све је то безумље, бесмислица и злочин по суду разборите малограђанске свести, која познаје само благостање људи и људских нараштаја.

Из незнања, из страха пред нечим удаљеним и тајанственим, ви водите своје малограђанске буне против великих историјских сила и великих историјских циљева. Ви сте се ухватили за оно „буржоаско” у савременом империјализму, али сте заборавили да је стил савременог империјализма „буржоаски” стога што све у савременом периоду има „буржоаски” стил, на свему и лежи печат таквог данашњег економизма. Као да је мање „буржоаски” ваш социјализам и ваша револуција! За није „буржоаски” стил ваших душа и циљева? Ви сте у вреви наших дана заборавили на древне изворе империјализма, заборавили сте да постоји „свети“ империјализам који по свом стилу тако мало личи на савремени трговачко-индустријски империјализам.

Пише: Николај Берђајев
Превод: Мирко Ђорђевић

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Извор:
СТАНДАРД