Дмитриј Тренин: Украјински сукоб и нуклеарно оружје или Караганов је у праву

Сергеј Караганов је, у свом скорашњем чланку, пред пажњу јавности изнео најтеже питање – оно о употреби нуклеарног оружја у већ 16 месеци дугој специјалној војној операцији у Украјини. Многи одговори на овај текст свели су се на добро знану формулу: не може бити победника у нуклеарном сукобу, па стога није могуће ни водити га. У том смислу, председник Владимир Путин је, одговарајући на питање на Петербуршком међународном економском форуму, говорио да је нуклеарно оружје средство одвраћања, да су услови за његову употребу дефинисани доктринарним документима, те да теоријска могућност за његову употребу постоји, али да за тим сада нема потребе.

У принципу, нуклеарно оружје је од самог почетка украјинског сукоба било „на радном столу” руске политике, пре свега као средство држања САД и њихових савезника на дистанци, односно ван конфликта. Без обзира на то, узастопне јавне инсинуације руског председника и других јавних функционера о нуклеарном статусу Русије до данас нису спречиле пузећу ескалацију ангажмана земаља НАТО у војним операцијама у Украјини. Резултат је да је постало јасно да нуклеарно одвраћање, на које су се многи у Москви ослањали као на поуздано средство заштите виталних интереса државе, има много ограниченију примену.

Одсуство страха

Фактички, САД су сада пред себе поставиле задатак који би био незамислив у годинама Хладног рата – да се порази једна нуклеарна супер-сила у региону који јој је стратешки важан, без прибегавања нуклеарном оружју, искључиво кроз наоружавање и контролисање треће државе. Американци делују пажљиво, опипавајући реакције противника и конзистентно проширујући границе могућег у погледу оружја које се допрема Кијеву, те одабира мета за исто. Од снабдевања антитенковским средствима, САД су дошле близу трансфера борбених авиона Ф-16 и далекометних ракета Украјини.

Извесно је да се таква америчка стратегија базира на уверењу да се руско руководство неће усудити да употреби нуклеарно оружје у актуелном сукобу, те да су његова спомињања нуклеарног арсенала обичан блеф. Американци су, споља гледано, хладнокрвно реаговали чак и на размештање руских нестратешких нуклеарних система у Белорусију. Такво одсуство страха је директан резултат геополитичких промена из последње три деценије и генерацијске смене људи на власти у САД и Западу уопште.

Испарио је обуздавајући страх од атомске бомбе, који је постојао током друге половине двадесетог века. Нуклеарно оружје не долази у обзир. Практични закључак тога је очигледан: нема разлога за страх од реакције Русије.

То је крајње опасна заблуда. Трајекторија украјинског рата указује на ескалацију конфликта како по хоризонтали – ширењем позорнице војних дејстава, тако и по вертикали – кроз растућу моћ примењеног оружја и интензитета његове примене. Мора се трезвено препознати да ова трајекторија води ка директном оружаном сукобу Русије и НАТО. Ако се акумулирани моментум не заустави, онда ће се таква колизија догодити, а том случају ће рат, проширивши се на Европу, готово неизбежно постати нуклеарни. А после неког времена, нуклеарни рат у Европи ће највероватније довести до размене удара између Русије и Сједињених Држава.

Руски рулет

Американци и њихови савезници заправо играју руски рулет. Да, за сада је руска реакција на минирање Северног тока, на нападе дроновима на базу стратешке авијације „Енгелс” (децембар 2022, прим. прев), на упаде саботера наоружаних од стране Запада у Белгородску област и на многе друге акције подржаване и усмераване од стране Вашингтона, била релативно уздржана. Таква уздржаност, како је председник Путин недавно разјаснио, има добре разлоге. Русија, како је врховни командант рекао, има способност да уништи сваку зграду у Кијеву, али неће се упуштати у терористичке методе којима прибегава непријатељ. Путин је, међутим, такође рекао да Русија разматра различите опције за уништавање западних ратних авиона базираних на територијама НАТО чланица, уколико се укључе у сукоб у Украјини.

До сада, руска стратегија у украјинском сукобу дала је ескалациону иницијативу непријатељу. Запад је ово искористио,да исцрпи Русију на бојишту и уздрма је изнутра. Нема смисла да сами подржавамо овакву схему. Напротив, има смисла да усавршимо и модернизујемо нашу стратегију нуклеарног одвраћања, узимајући и обзир практична искуства украјинског сукоба. Постојеће доктринарне одредбе формулисане су не само пре почетка специјалне војне операције, него изгледа и без јасне идеје шта би могло да се догоди током СВО.

Инострана стратегија Русије укључује, поред чисто војних, и спољнополитичке, информационе и друге аспекте. Главном противнику се мора послати недвосмислени – и више не само вербални – сигнал да Москва одбија даљу игру по правилима која је формулисала друга страна. Наравно, паралелно с тиме мора се организовати поверљиви дијалог са нашим стратешким партнерима и неутралним државама, у којем би се објаснили мотиви и циљеви наших акција. Могућност употребе нуклеарног оружја у актуелном сукобу не треба скривати. Реалност такве перспективе, а не само теоријска могућност, требало би да постане подстицај за ограничење и заустављање ескалације рата, те да прокрчи пут ка стратешком балансу у Европи који би ишао нама на руку.

Нуклеарни метак

Што се тиче руских нуклеарних удара против НАТО земаља: хипотетички говорећи, Вашингон највероватније не би одговорио на ове ударе сопственим нуклеарним нападом на Русију, из страха од руске одмазде против САД. Одсуство такве реакције срушиће мит који се деценијама гради око члана 5. Северноатлантског уговора и довести до најдубље кризе НАТО пакта – можда чак и до колапса организације. Не може се искључити да би атлантске елите земаља ЕУ и НАТО у тим условима захватила паника, па би их збрисале националне снаге, које ће сопственим очима видети да безбедност њихових земаља заправо не зависи од непостојећег „нуклеарног штита” САД, него од изградње избалансираних односа са Русијом. Могло би се десити да Америка остави Русију на миру.

Могуће је да ће се описана калкулација показати исправном. Али можда и неће. Да, вероватно је да се амерички нуклеарни удар на Русију не би догодио моментално. Није извесно да ће Американци жртвовати Бостон за Познањ, исто као што током Хладног рата нису намеравали да жртвују Чикаго за Хамбург. Али исто тако је извесно да би некаквог одговора САД било. Овај ненуклеарни одговор – нећемо нагађати какав – би за нас вероватно био осетљив и болан. Извесно је да би њиме Вашингтон настојао да оствари циљ сличан нашем: да паралише вољу руског руководства да настави са ратом и створи панику у руском друштву.

Тешко да би после таквог удара руско руководство капитулирало: на коцки ће бити сама егзистенција Русије. Извесније је да би уследила одмазда, а у том стадијуму можемо претпоставити да би она била усмерена на главног непријатеља, а не на његове сателите.

Зауставимо се код ове тачке без повратка и сумирајмо нашу анализу. „Нуклеарни метак” обавезно и нескривено мора бити враћен у буренце револвера којим се америчко руководство тако сумануто игра данас. Да парафразирам једног покојног америчког државника, зашто имамо нуклеарно оружје ако одбијамо да га користимо пред лицем егзистенцијалне претње?

Нема потребе да више било кога плашимо речима. Неопходно је припремити се за могућу практичну примену, пажљиво разматрајући могуће опције и њихове последице.

Рат у Украјини добио је пролонгирани карактер. Како се из понашања руског руководства може закључити, оно рачуна на постизање стратешког успеха, ослањајући се на руске ресурсе који су вишеструко већи од украјинских, као и на чињеницу да је улог Русије у овом рату много већи од улога Запада. Ова калкулација је вероватно тачна, али мора се узети у обзир да непријатељ процењује руске шансе другачије од нас, па би могао да предузме кораке који би довели до директног оружаног сукоба између Руске Федерације са једне и НАТО-а и САД са друге стране. Морамо се припремити за такав развој ситуације. Како бисмо избегли општу катастрофу, неопходан је повратак страха у политику и јавну свест: у нуклеарној ери, ово је једини гарант очувања људске врсте.

Чланак је одговор на текст Сергеја Караганова.

Извор:
ИСКРА