Русија мора да размотри коришћење нуклеарног оружја

Пише: Сергеј Карганов

Шта ако Запад не одступи? Шта ако је скроз изгубио инстинкт самоодржања? У том случају мораћемо да гађамо гомилу земаља како бисмо уразумили оне који су изгубили разум

Желим да поделим неке идеје о којима дуго размишљам, а које су свој коначни облик добиле након скорашњег заседања Савета за спољну и одбрамбену политику, које је било најважније у његовој 31-годишњој историји.

Русија и њено руководство се суочавају са тешким избором. Постаје све јасније да сукоб са Западом не може да се оконча ни уколико изборимо парцијалну, или чак потпуну победу над Украјином.

И заиста, биће то тек парцијална победа ако ослободимо само четири региона. Нешто већа победа биће ако ослободимо читав исток и југ данашње Украјине у року од годину или две. Али и даље ће опстати део те земље са још огорченијом, ултранационалистичком популацијом наоружаном до зуба – што ће за Русију бити отворена рана која ће увек моћи да се закомпликује у нови рат.

Најважније питање

Можда најгора ситуација могла би да се догоди ако, по цену огромних губитака, ослободимо читаву Украјину и заглавимо у рушевинама са становништвом које нас углавном мрзи. Њихово „искупљење” трајало би дуже од деценије. Било која опција, а нарочито ова последња, одвлачиће пажњу наше државе са насушно потребног преусмерења духовног, економског и војно-политичког фокуса ка истоку Евроазије.

Заглибићемо на западу, без перспективе у догледној будућности, док ће данашња Украјина (пре свега њени централни и западни региони) исисавати наше управљачке, људске и финансијске ресурсе. Ови региони су били снажно субвенционисани још и у совјетско доба. А сукоб са Западом ће бити продужен јер ће Запад наставити да подстиче герилски грађански рат ниског интензитета.

Атрактивнија опција било би ослобађање и реинтеграција истока и југа Украјине, уз приморавање остатка на предају, након чега би следила комплетна демилитаризација и стварање пријатељске тампон државе. Али то би било могуће тек ако и када успемо да сломимо вољу Запада да подстиче и подржава кијевску хунту, односно када га натерамо на стратешко повлачење.

А то нас доводи до најважнијег, али готово неразматраног питања. Свепрожимајући, фундаментални узрок сукоба у Украјини и многих других тензија у свету, као и укупног раста опасности од рата, је све бржа пропаст савремених владајућих елита Запада – углавном компрадорских у Европи (португалски колонијалисти користили су реч „компрадор” за локалне трговце у колонијама који су са њима сарађивали) – које су настале у процесу глобализације последњих деценија.

Ову пропаст прате рапидне промене, без преседана у историји, у глобалном балансу моћи; промене које иду у корист глобалне већине, са Кином и делимично Индијом као економским локомотивама, и Русијом коју је историја одабрала да буде њен војно-стратешки стуб.

То изазива бес не само империјално-космополитских елита (Бајдена и компаније), него и империјално-националних (Трамп). Њихове земље губе петовековну способност исисавања богатства из целог света, као и – углавном присилног – наметања  политичких и економских оквира и културне доминације.

Зато неће бити брзог краја у текућој дефанзивној али агресивној конфронтацији Запада. Овај колапс моралних, политичких и економских позиција кува се још од средине 1960-их. Омео га је распад Совјетског Савеза, али се наставио обновљеном жестином током 2000-их. Порази у Ираку и Авганистану, као и почетак кризе западног економског модела 2008. године, представљали су важне прекретнице.

Примирје, али не мир

Како би зауставио ову деградацију, Запад се привремено консолидовао. САД су претвориле Украјину у ударну песницу за стварање кризе која би везала руке Русији – која је војно-политичко језгро незападног света, које себе ослобађа од окова неоколонијализма – или, још боље, којом би се Русија распарчала, што би радикално ослабило растућу алтернативну суперсилу: Кину.

Са наше стране, одлагали смо превентивни напад или зато што нисмо увидели неизбежност судара, или зато што смо прикупљали снагу. Штавише, пратећи савремену, а углавном западну војно-политичку мисао, непромишљено смо поставили праг за употребу нуклеарног оружја превише високо, неадекватно смо проценили ситуацију у Украјини, и тамошњу војну операцију нисмо започели довољно успешно.

Бележећи неуспехе на унутрашњем плану, западне елите почеле су да активно гаје коров који је никао након седамдесет година благостања, ситости и мира – све оне антиљудске идеологије које одбацују породицу, отаџбину, историју, љубав између мушкарца и жене, веру, посвећеност вишим идеалима, све оно што конституише човекову суштину.

Искорењују оне који се томе супротстављају. Циљ је уништење њихових друштава и претварање људи у манкурте (робове лишене разума и осећаја историје које описује велики киргиско-руски писац Чингиз Ајтматов) како би се смањила њихова способност за отпор савременом „глобалистичком” капитализму, иначе све неправеднијем и деструктивнијем за људе и човечанство у целини.

Успут, ослабљене САД изазвале су сукоб како би докусуриле Европу и друге зависне државе, намеравајући да их гурну у огањ конфронтације поводом Украјине. Локалне елите у већини ових земаља изгубиле су компас и, успаничене услед пропадања њихових домаћих и међународних позиција, послушно воде своје земље у покољ. Штавише, осећај дубоког неуспеха, беспомоћности, вековима стара русофобија, интелектуална деградација и губитак стратешке културе чине њихову мржњу још дубљом од оне у САД.

Ток догађаја у већини западних земаља јасно указује на скретање ка новом фашизму и (за сада) „либералном” тоталитаризму. Оно што је најважније разумети јесте да ће ситуација само да се погоршава од ове тачке. Примирје је могуће, али не и мир. Бес и очај наставиће да расту и да се смењују.

Клизимо ка светском рату

Овај правац кретања Запада недвосмислено указује да клизимо ка Трећем светском рату. Он већ почиње и могао би да еруптира у општу ватрену олују, било пуким случајем, било услед растуће неспособности и неодговорности савремених владајућих кругова на Западу.

Развој вештачке интелигенције и роботизација рата чак увећавају опасност од нежељене ескалације. У ствари, машине би могле да се отму контроли збуњених елита.

Ситуацију погоршава „стратешки паразитизам” – преко 75 година релативног мира, током којег су људи заборавили на ужасе рата, па су чак престали и да се плаше нуклеарног оружја. Инстинкт самоочувања ослабљен је свуда, а нарочито на Западу.

Дуго година сам проучавао историју нуклеарне стратегије и дошао сам до недвосмисленог, мада не баш научног закључка: Појава нуклеарног оружја је Божије дело. Ужаснут тиме што су људи – Европљани и Јапанци – покренули два светска рата у животном распону једне генерације, жртвујући десетине милиона живота, Господ је оружје Армагедона даровао човечанству како би подсетио оне који су изгубили страх од пакла да он и даље постоји.

Овај страх је оно што је гарантовало релативни мир последње три четвртине века. Тај страх је сада нестао. Оно што се сада дешава је незамисливо за раније идеје нуклеарног одвраћања: у налету очајничког беса, владајући кругови једне групе земаља распалили су рат пуног обима у меком трбуху једне нуклеарне суперсиле. Нуклеарни страх мора да се оживи. Иначе је човечанство осуђено на пропаст.

Оно о чему се одлучује на бојиштима Украјине није питање како ће изгледати будући светски поредак, него хоће ли бити било каквог света или ће се планета претворити у радиоактивне рушевине које трују остатак човечанства.

Сламајући вољу Запада за наставком агресије, не само да ћемо спасити себе и коначно ослободити свет од петовековног западњачког јарма, него ћемо такође спасити и човечанство. Гурајући Запад у катарзу, а тако и његове елите ка одрицању од тежње за хегемонијом, натераћемо их да одступе пре него што се деси глобална катастрофа. Човечанство ће добити нову шансу за развој.

Предложено решење

Нема сумње да нам предстоји жестока борба. Мораћемо да решимо преостале унутрашње проблеме: да се коначно решимо западног центризма у нашим умовима и западњака у менаџерској класи, компрадора и њиховог карактеристичног размишљања. Запад нам заправо у томе помаже.

Време је да завршимо наше 300 година дуго путовање ка Европи, које нам је дало много корисних искустава и помогло да створимо величанствену културу. Брижљиво ћемо очувати наше европско наслеђе, наравно. Али време је да се вратимо кући, самима себи, и да акумулирано искуство употребимо како бисмо изградили нови курс.

Министарство спољних послова недавно је направило корак у том правцу називајући Русију, у спољнополитичком концепту, државом-цивилизацијом. Додао бих: цивилизацијом цивилизација, отвореном за север и југ, запад и исток. Главни правци развоја данас су југ и север, али највише исток.

Конфронтација са Западом у Украјини, без обзира на то како се оконча, не би смела да нам скрене пажњу са унутрашњег стратешког кретања – духовног, културног, економског, политичког и војно-политичког – ка Уралу, Сибиру и Великом океану. Потребна нам је нова уралско-сибирска стратегија, што подразумева неколико охрабрујућих пројеката, укључујући и стварање треће престонице у Сибиру. Овај покрет би требао да постане део напора, тако ургентно потребних данас, за артикулисање руског сна – слике Русије и света које желимо да видимо.

Ја и многи други писали смо много пута да, уколико су лишене велике идеје, државе губе своју величину или просто нестају. Историја је препуна сенки и гробова сила које су изгубиле своју велику идеју. Она се мора генерисати одозго, без очекивања да ће се пробити одоздо, што чине глупи или лењи људи. Она мора да се уклапа у фундаменталне вредности и тежње људи и, што је најважније, мора да нас води напред. Управо је одговорност елите и државног руководства да ту идеју артикулише. Одлагање тог прегнућа трајало је неприхватљиво дуго.

Но, како би та будућност заиста дошла, неопходно је да савладамо злокобни отпор сила прошлости, тј. Запада, који ће, уколико не буде згромљен, готово засигурно и неизбежно повести свет у тотални рат, а вероватно и последњи светски рат у историји човечанства.

Тешка одлука

А то ме доводи до најтежег дела овог чланка. Можемо наставити да се боримо још годину, две или три, жртвујући хиљаде и хиљаде наших најбољих синова и уништавајући десетине или стотине хиљада људи који живе на територијама које се сада називају Украјином, а који су упали у ову трагичну клопку историје.

Али актуелна војна операција не може да се оконча одлучујућом победом без приморавања Запада да се стратешки повуче или чак преда, и убеђивања истог да дигне руке од покушаја историјске ревизије и очувања глобалне доминације, те да се фокусира на себе и своју актуелну вишеслојну кризу. Грубо говорећи, Запад мора да се „торња“ како би Русија и свет могли без оптерећења да наставе даље.

Стога је неопходно да се подстакне инстинкт самоодржања који је Запад изгубио, односно да се Запад увери да су покушаји да се Русија исцрпи (наоружавањем Украјине) контрапродуктивни за сам Запад. Мораћемо да нуклеарни фактор одвраћања поново учинимо уверљивим аргументом, снижавајући праг употребе нуклеарног оружја (који је тренутно неприхватљиво висок), а потом рапидно али промишљено корачајући лествицом ескалације.

Руски председник и други лидери већ су предузели прве кораке дајући релевантне изјаве: најављено је размештање нуклеарног оружја и његових лансера у Белорусији, као и повишена борбена спремност стратешких снага одвраћања.

Али на овој лествици постоји још много корака. Избројао сам их приближн0 24. Ствари би такође могле да дођу до тачке у којој ћемо морати да захтевамо од наших сународника и свих људи добре воље да напусте своја пребивалишта близу постројења која би могла да постану мете за нападе у земљама које пружају директну подршку марионетском режиму у Кијеву.

Непријатељ мора да зна да смо спремни да изручимо превентивни удар у знак одмазде за све његове текуће и претходне чинове агресије, како бисмо спречили исклизнуће у светски термонуклеарни рат.

Много пута сам говорио и писао да уколико правилно изградимо стратегију застрашивања и одвраћања, па чак и уколико употребимо нуклеарно оружје, ризик „узвратног” нуклеарног или било каквог другог напада на нашу територију биће сведен на апсолутни минимум.

Само лудак који изнад свега мрзи Америку имаће петље да узврати удар како би „одбранио” Европљане, стављајући тако своју државу у опасност и жртвујући хипотетички Бостон за хипотетички Познањ. И Америка и Европа знају ово веома добро, али преферирају да просто не размишаљју о томе. А ми смо сами охрабрили ову безумност сопственом мирољубивом реториком.

Из проучавања историје америчке нуклеарне стратегије, знам да Вашингон није озбиљно разматрао могућност употребе нуклеарног оружја против совјетске територије након што је СССР стекао уверљиву способност одговора на нуклеарни напад, иако је јавно блефирао о томе. Уколико су икада разматрали такву могућност, то се тицало једино супростављања „надирућим” совјетским трупама у самој Западној Европи. Знам да су канцелари Кол и Шмит напуштали бункере чим би се питање такве ескалације поставило током војних вежби.

Морамо се попети уз ескалаторно-одвраћајућу лествицу довољно брзо. Имајући у виду вектор кретања Запада – упорну деградацију већине његових елита – свака следећа њихова одлука биће још мање компетентна и све више идеолошки вођена од претходне. Тешко да можемо очекивати да тамо на власт дођу одговорнији и разумнији лидери у блиској будућности. То се може догодити тек након катарзе, након што дигну руке од својих амбиција.

Не смемо поновити „украјински сценарио”. Четврт века нисмо слушали оне који су упозоравали да ће нас експанзија НАТО-а довести до рата. Покушавали смо да одлажемо и „преговарамо”. Последица је да имамо озбиљан оружани сукоб. Цена неодлучности сада биће вишеструко већа.

Али шта ако не одступе? Шта уколико су потпуно изгубили инстинкт самоодржања? У том случају мораћемо да погодимо гомилу мета у одређеном броју земаља како бисмо уразумили оне који су изгубили разум.

Нуклеарни табу

Морално гледано, ово је ужасан избор пошто ћемо употребити Божије оружје, осуђујући себе тако на велики духовни губитак. Али уколико ово не учинимо, не само да ће Русија можда умрети, него ће вероватно и читава људска цивилизација престати да постоји. Мораћемо сами да направимо овај избор. Чак ни пријатељи и симпатизери нас у почетку неће подржати.

Да сам Кинез, не бих желео да се актуелни конфликт оконча превише брзо и превише нагло, јер одвлачи америчке снаге и даје Кини прилику да ојача пред одлучујућу битку – ону директну или, у складу са најбољим учењима Лао Цуа, приморавајући непријатеља да се повуче без борбе. Такође бих се противио употреби нуклеарног оружја јер подизање конфронтације до нуклеарног нивоа значи прелазак у зону у којој је моја држава (Кина) још увек слаба.

Уз то, одлучна акција не уклапа се у кинеску спољнополитичку филозофију, која апострофира економске факторе (током изградње војне моћи) и избегава директну конфронтацију. Подржавам савезника, чувам му леђа, али се кријем иза њега без мешања у саму борбу. Но, можда ја не разумем ову филозофију довољно добро, па приписујем погрешне мотиве нашим кинеским пријатељима. Ако би Русија извела нуклеарни удар, Кинези би га осудили, али би им приватно било драго што је репутацији и позицији САД у свету задат тако моћан ударац.

Уосталом, каква би била наша реакција уколико (не дао Бог) Пакистан удари Индију или обрнуто? Реаговали бисмо изражавајући тугу што је нуклеарни табу разбијен. Онда бисмо почели да помажемо онима који су погођени и да уводимо потребне измене у нашу нуклеарну доктрину.

За Индију и друге земље глобалне већине, укључујући оне нуклеарне (Пакистан, Израел), употреба нуклеарног оружја је такође неприхватљива, како из моралних, тако и из геостратешких разлога. Уколико се ова оружја користе, и то успешно, то ће сломити нуклеарни табу, тј. идеју да се не смеју користити у било којим околностима, односно да ће њихова употреба довести до глобалног нуклеарног Армагедона. Тешко да можемо рачунати на брзу подршку, чак и уколико би многе земље глобалног Југа осећале задовољство услед пораза њихових некадашњих угњетача који су их пљачкали, истребљивали у геноцидима и наметали им страну културу.

Али, на крају, победницима се не суди. А спасиоцима се захваљује. Европска политичка култура не памти добре ствари. Али остатак света захвално памти како смо помогли Кинезима да се ослободе од бруталне јапанске окупације и како смо помагали колонијама да се ослободе од колонијалног јарма. Уколико не будемо схваћени у први мах, биће то подстицај да се посветимо сопственом усавршавању.

Но, ипак је прилично извесно да ћемо бити у стању да победимо, уразумимо своје непријатеље и натерамо их да одступе без прибегавања екстремним мерама, па ћемо за пар година заузети позицију иза Кине, исто онако као што она сада стоји иза нас, подржавајући је у њеној борби против САД. У том случају, биће могуће избећи велики рат. Заједно ћемо победити за добробит свих, укључујући и људе који живе у западним земљама.

Тада ће Русија и човечанство одолети тешкоћама и закорачити у нови свет, који изгледа светло, мултиполарно, мултикултурално, мултирасно и који пружа државама и народима могућност да граде сопствену и заједничку будућност.

Превод Владан Мирковић

Извор:
СТАНДАРД