ДОБАР ЈЕ БОГ

Болна је била плавојка Цана,

Зар већ на крају живота свог;

Ал’ мајка није губила нада,

Увек је рекла:

,,Д о б а р  је  Б о г“

И лечник није жалио труда,

Трипут је на дан ходио к њој,

Цана је пила лекове горке,

Само да живот избави свој.

И кад је већем најгоре било,

Освану данас радостан дан;

Њезино око већ није мутно,

Нити јој гори чело ни длан.

Братац јој лопту донео лепу,

А она прима, игра се њом,

А отац пише брижноме ујку:

,,Не бој се, неће ударит гром.“

А где је мајка? – Ено је клечи

Пред иконицом уздања свог,

Хтела би појат, ал нема речи,

Бећ само шапће:

,,Д о б a р  ј е  Б о г.“

Јован Јовановић Змај