Ко је први признао „независно Косово“ Српска Православна Црква или глобалистички режим у Београду?

Поводом велеиздајничког акта потписаног у Бриселу ових дана од стране несрпског, глобалистичког режима у Боеграду, епископ Артемије се обратио јавности кратким и громовитим саопштењем у коме јасно препознаје и карактерише поменути акт као издајнички и штетан по Србе и државу Србију. Брже-боље како не би, као иначе, каснио за епископом Артемијем, истим поводом јавности се обратио и портпарол СА Синода СПЦ епископ Иринеј бачки саопштењем[1] препуним софизмима, двосмисленим логичким слојевима и језуитски софистицираним речником који свако поменут у саопштењу може тумачити како му се прохте. Као и иначе, потпис овом саопштењу позајмио је патријарх Иринеј Гавриловић, очито немајући шта друго, осим свог потписа, да дода, или одузме свим саопштењима написаним руком поменутог аутора. Непрестано калкулисање и обраћање јавности са рукавицама (како се не би јасно виделе праве намере саопштења и деловања) довело је Синод и СПЦ до трагичног историјског момента у коме је изгубила легитимитет да говори и пише оно што треба да буде заправо њена суштина, а то је истина. Истина је у случају бриселског пакта и става СПЦ о њему врло горка из аспекта контунуираног колаборациониситичког деловања Синода СПЦ на Косову и Метохији. Истина је да је СПЦ и њен Синод својим деловањем признала треористичку, фиктивну „Републику Косово“ много пре Николића, Вучића, Дачића и осталих службеника страних амбасада у нашој земљи, који су их и довели на тренутне државне функције. Једно, језуитским обландама обложено, синодско саопштење не може прикрити, а још теже избрисати траг таквог делања Синода СПЦ на Косову и Метохији у последњих десетак година. Док су Српском црквом управљали пастири, наоружани апостолском ревношћу у исповедању истине у сваком историјском моменту, а пре свега Истине над истинама – Христа Богочовека, дотле је реч Српске цркве имала ауторитет, силу и дејственост, а од како у СПЦ уместо пастира имамо латинољубиве најамнике Српска црква је изгубила силу речи и исповедања истине.

Најманици препознајемопо њиховом екуменистичком исповедању вере и глобалистичком одмеравању њихових поступака. Издавши у свом јеретичком настројењу и екуменистичком деловању  основну истину православне вере која каже да је један Господ, једна вера, једно крштење (Еф 4,5) из чега логички следи и – једна света саборна и апостолска Црква, екуменистички најамници у редовима епископа СПЦ су постали неспособни да говоре истину и о овоземаљским стварима, као што је у овом историјско тренутку издаја Косова и Метохије. Ако епископи-екуменисти у свом јеретичком настројењу римокатоличку јерес признају за Цркву, терористичку и наркодилерску творевину звану „Република Косово“ ће они још лакше признати за државу, што већ годинама из позиције административне синодске власти и чине. Дакле, онај ко је издао веру православну није кадар да изобличава издају Косова и Метохије. Онај ко изда оно узвишеније – православну веру, издаће и оно мање вредно – Косово и Метохију. СПЦ је издала Косово и Метохију издавшипре тога православну веру и њен косовски сажетак  – земаљско је замалена царство а небеско увек и до века, јер се зарад земаљског царства и конфора приклонила глобалистичком духовном изуму званом екуменизам. Како би онда, уз овакво сазнање, СПЦ у овом моменту уопште и била кадра да јасно и недвосмислено разобличи истину, а камоли да дâ савет народу како да се бори надаље? Никако!

Ево о каквом континуираном колаборационизму Синода СПЦ са терористичким структурама на Косову и Метохији и са глобалистима који су нам окупирали земљу, говоримо:

1)      Страховити притисак који су извршили митрополит Амфилохије и епископ Атанасије Јевтић на владику Артемија да повуче тужбу против четири земаља чланица НАТО пакта након погрома 2004. године извршеног над Србима и православним светињама, због њихове одговорности за рушење 150 цркава и манастира. Притисак је достигао кулминацију 28. децембра2004. када је, на заједничкој седници Синода и Косовског одбора, донета одлука да се „умољава eпископ Артемије“ да повуче тужбу. На наредној заједничкој седници Синода и Одбора, одржаној 24. јануара 2005. ова одлука је поновљена, али јој је додата занимљива реченица која гласи: „Ову одлуку доставити Преосвећеној Г. Г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и aмбасадама дотичних земаља у Београду“;

2)      Меморандум о обнови цркава, који је Синод наметнуо  Епархији рашко-призренској, нарушивши тиме не само свој углед и достојанство допуштањем да цркве обнављају (и одлучују о редоследу и начину обнове) злочиначки рушитељи истих, већ и принцип неприкосновености епископске власти на простору подручне епрахије, у овом случају Епархије рашко-призренске. Обновом или “обновом“ цркава на Косову и Метохији тзв. држава Косово постаје и власник српских цркава, тј. цркве постају културна баштина «Косовске републике». На чију иницијативу је почела сарадња између Синода и, у то време, косовских привремених институција говоре недвосмислено следеће чињенице: Републикански сенатор Џорџ Војновић, високи функционер НАТО-а и заговорник инвазије НАТО снага на Србију, је почетком 2005. јеромонаху Иринеју (Добријевићу) истакао предуслов за предвиђену посету чланова Синода председнику САД Џорџу Бушу: Уколико Синод не предузме директну одговорност за обнову храмова на Косову и Метохији и не почне да сарађује са међународним институцијама на обнови, он више не види било који начин да делегацији изађе у сусрет у вези с том посетом. Ни 2008. године, када су привремене институције Косова прогласиле себе «институцијама независне државе», Синод није прекинуо сарадњу са њима;

3)      С тим у вези, давање подршке колаборационистима из манастира Високи Дечани (који прихватају од окупаторског НАТО-а наметнути принцип „реал-политике“), викарном епископу Теодосију и протосинђелу Сави Јањићу, најзаслужнијим за креирање и ширење клевета и неистина на рачун епископа Артемија и његових клирика, и најзаслужнијим за креирање, осмишљавање и спровођење прогона епископа Артемија, њиховог духовног оца;

4)      У таквим околностима обновљене цркве је у име Синода СПЦ примио садашњи патријрх Иринеј лично, као предстваник Синода;

5)      Неканонски, бесправни и физички прогон епископа Артемија, непомирљивог борца против независности терористичке „Косовске републике“ извршен уз помоћ глобалистичких сарадника из редова политичких моћника и медија, уз невиђену канонаду лажима, лажним оптужбама и клеветама на рачун и епископа Артемија и његових клирика11. фебруара 2010., два дана пре одлуке о уклањању епископа Артемија, амерички амбасадор Мери Ворлик је била обавештена да је «одлука донешена»;^[2]

6)      С тим у вези давање подршке колаборационистима из манастира Високи Дечани, викарном епископу Теодосију и протосинђелу Сави Јанњићу, најзалсужнијим за креирање и ширење клевата и неистина на рачун епископа Артемија и његових клирика, и најзаслужнијим за креирање, осмишљавање и спровођење прогона епископа Артемија, њиховог духовног оца;

7)      Као уздарје на добро осмишљен и извршен прогон канонског епископа Артемија и доношење Синоду на тањиру „главе“ њиховог духовног оца, епископа Артемија, Синод је неупражњени епископски трон Епархије рашко-призренске поред живог и здравог канонског епископа Артемија, мимо свих канона и предања Цркве, доделио терористичком колаборационисти Теодосију, са чијим благословом су клирици поменуте Епархије међу првима прихватили лична документа непостојеће косовске терористичке квазидржавице. Теодосије је, такође, приликом споразума Борко Стефановић и Едита Тахири, први који се обратио „косовској царини“ и тиме признао споразум коме су се локалне општинске институције Србије на КиМ супротстављале;

8)      Давање подршке терористичким сарадницима епископу Теодосију, протосинђелу Сави Јањићу, који већ дуги низ година у српске манастире и цркве дочекују и примају званичне представнике терористичке и спаратистичке творевине зване „Република Косово“ и отворено и тајно сарађују са њима у злочиначком делу учвршћивања независности „Ребулике Косово“ и тиме постају авангарда у прихватању сепаратиста од стране јавности у Србији и наркотизовању отпора сепаратистима;

9)      Као подршку узурпаторима и непослушним клирицима коју Синод указује Теодосију и Сави посебно истичемо синодску брзу интервенцију приликом пријема Џозефа Бајдена, осведоченог крвника нашег народа и наше земље у манастир Високе Дечане, упркос забрани примања истог у манастир, наложене од стране надлежног епископа Артемија, који је на СА Сабору СПЦ због забране Бајдену да посећује манастир подручне му Епархије претрпео стравичне притиске од стране митрополита Амфилохија и остали епископа-глобалиста;

10)  Директна сарадња митрополита Амфилохија у својству администратора ЕРП са представником «владе у Приштини», тзв. координатором за интеграцију севера Косова, Иљбером Хисом, приликом обнове цркве у Вучитрну, која је уједно била и повод за прво јавно појављивање представника државе Србије и «државе Косова». Наиме, састанку Хиса – м. Амфилохије је присутствовао и државни секретар српског Министарства за Косово и Метохију, Оливер Ивановић;

Након свих овде побројаних и непобројаних напочинстава и огрешења СПЦ о Косово и Метохију, о завет светог кнеза Лазара питамо се с којим правом Сонод СПЦ,  указује, макар и магловитим саопштењем за јавност на издају коју су вуци, вучићи, тачићи, дачићи и остали Бранковићи потписали у Бриселу. Као што видимо СПЦ је својим деловањем на Косово и Метохији управо приправила пут за овакав издајнички пакт. Безалтернативна политика ка Европској Унији коју води боградски, глобалистички, ненародни режим представља само политичку пројекцију и бледу сенку безалтернативног, латиномислећег, екуменистичког усмерења СПЦ ка унији са Ватиканом. Глобалистичко кретање београдског режима представља природни след и потврду духовне последично-узрочне законитости и пројекцију екуменистичког кретања СПЦ. Душа је та која покреће тело, душа Србије је СПЦ, немогуће је зато да душа оболи, а да тело буде здраво, а душа наше државе, тј. СПЦ је оболела од врха до дна, заражена је страшнијом од свих јереси – екуменизмом. Зар је онда чудно што је и српска држава заражена глобализмом, евроунијатстом, које утврђује ни мање ни више на крви свога народа, почев од крви Лазареве и осталих погинулих за Србију и Косово, кога се безалтернативно одричу, до крви људи и деце пострадалих у бомбардовању од стране безалтарнативне Европе. Болесна душа, дакле, не може прекоревати болесно тело, јер када би душа била здрава и тело би оздравило. Срљање СПЦ екуменистичким стазама у пропаст звану – унија са Ватиканом, је духовна паралела срљања државе Србије у пропаст Европске Уније. Тако да је етички неукусно и недоследно да једна другу прекоревају због свих оних издаја на које и СПЦ и српска држава морају пристати у том несрећном срљању у Ватиканско–Европску Унију. Српска Православна Црква издаје своју православну веру екуменизмом, а српска држава издаје Косово и Метохију глобалистичким и безалтернативним евроунијатством,  а тиме обе издају свој народ, саме себе и једна другу.

Без свенародног покајања и исправљања, јер покајати се значи престати чинити неки грех, које треба пре свих и свега да крене од црквених пастира и њиховог враћања вери православној, па до последњега радника и тежака у нашој земљи и нашој Цркви, неће бити икога ни да с правом прекори државни врх и било кога за издају земље, а камоли да томе стане на пут. Овде се изузимају појединци попут владике Артемија чији усмаљени глас у пустињи многи још увек не чују. То није неко чудо, јер дела и речи великих људи обичним људима постају разумљиви тек годинама унапред, као што велику планину можемо видети тек кад се од ње удаљимо, дакле, не због тога што су та дела нејасна и лоша, већ због тога што су далековида, и тиме несхватљива кратковидом, ограниченом и оземљеном људском уму већине људи, поготову оних који се ненаучени граде учитељима и нардоним и духовним вођама.

Нека Господ одложи Свој страшни гнев који смо заслужили и нека приклони наша срца на усрдно покајање и исправљање и оплакивање наших грехова, како бисмо у овим светим данима поста оплакали и на неки начин спречили велики грех издаје Косова и Метохије, и како бисмо тиме избегли проклетство које таква издаја са собом носи, а то проклетство је страшно.

Протосинђел Максим