Сирото ждребе – Светлана Велмар Јанковић (одломак)

Ако сте се некада питали како је Марко Краљевић срео свога коња Шарца, један од могућих одговора даје вам прича Сирото ждребе Светлане Велмар Јанковић. Она се налази се у Књизи за Марка која вам је сигурно позната из млађих разреда. Ево једног дела те приче:

Сирото ждребе – Светлана Велмар Јанковић
Киша је падала већ пети дан.

Није падала – лила је. Ни нос ниси могао да промолиш напоље, а камоли да изиђеш.

Било је несносно. Марко је сваки час гледао кроз мале четвртасте прозоре према небу равномерно прекривеном сивим облацима из којих су се сручивали млазеви. С којег год прозора да је упирао поглед сагледано парче неба изгледало би исто, утапкано у мокро сивило. Сунца није било ни од корова. […] Из великих буради постављених око свих кула и зграда у њиховом граду Прилепу, кишница се преливала. Могао је да захвати колико је хтео од те кишнице у своја мала дрвена ведра, а да га при том нико не опомиње да штеди воду.

Уосталом, сви су због те силне кише били презадовољни. „Пала је баш кад је требало“, говорили су.

„Пала је баш кад није требало“, мислио је Марко.

-Питам се шта ли само смишљаш кад стојиш тако укипљен испод тог прозорчета? И сам видиш да киша још пада и да неће скоро престати.

Његова лепа и строга мајка Јевросима стала је иза њега и миловала га је по коси.

-А шта ако више никада не престане?-Киша? То не може бити.

-Може. Зар није баш тако било у доба кад је живео Ноје? И наш калуђер, отац Симеон ми је причао о томе, а и ти си ми причала. Сигуран сам да је тада падала баш оваква киша.

-А ја сам сигурна да би ти требало да узмеш нешто да радиш, а не да једнако зуриш у облаке. Јеси ли средио подрумче?

-Јесам.

-И нахранио све животиње?

-Јесам.

-Онда се поиграј мало с браћом.

-Гњаве ме, мајко. Још су мали и стално се пекмезе. Не умеју ни да се играју.

-Ни да чујем нећу да рођена браћа могу да те гњаве. Какве су то речи!

-Па Ана их много боље чува од мене. Шта ћу им ја? Одох у подрумче.

-Запамти да изван града не смеш!

-И нећу!

Мајка се насмејала кад је видела којом је брзином Марко истрчао из одаје. И те како би он изван града, али је знао да је то по овој киши немогуће. Није могао непримећен ни у подрумче, а камоли кроз градске капије. Отац је наредио стражарима да по овом невремену нико не сме никуда изван зидина града. А отац је био господар у Прилепу и у околним насељима. Сви су га слушали без поговора. Марка не би пропустили ни по коју цену, јер је он често цео дан лутао по оближњим брдима.

Да, познавао је сваку стазу, сваку стену, сваки завијутак. Чинило му се да у шумама познаје већ и свако дрво.

Ничега се није бојао. Ни змија, ни вукова, ни медведа. Змијама је знао сва легла а змије су знале његов лаки корак. Нити је он дирао њих, нити су оне дирале њега. […]

Могао је да лута и истражује до миле воље. Кад би се баш уморио, враћао би се у своје склониште. За његов мали подрум у граду знали су сви, али за његово склониште изван града није знао нико. Чак ни његов најбољи пријатељ, оружар Мирко. То је била његова, Маркова тајна.

Пронашао је то склониште још прошлог лета док је трчао за једном шареном, необичном птицом. Никад такву птицу није видео и хтео је да открије где јој је гнездо. Летела је испред њега, али успорено, као да га је позивала да је следи. Изненада, на његове очи, улетела је међу лишће пузавица што су низ окомиту стену плеле прави висећи ћилим. […] Док је чистио труње са себе стојећи иза застора од пузавица, уследио је усек, улаз у пећину.

Опрезно се приближавао улазу, а још опрезније почео да улази. Њушио је ваздух: не, није мирисало на какву зверку. Прво се нашао у кратком ходнику а онда закорачио у кружну малу просторију. Била је прилично мрачна али, колико је могао да разазна, сува и чиста. Осетио је да ту још нико није становао, бар не у скорије време. Од сад ће становати он! Нашао је себи право правцато склониште.

Хвала ти, птичице – рекао је гласно а глас му се одбио о зидове пећине. –Јеси ли ту негде?

Али, птице није било у пећини.

Од тада је Марко у скровишту направио свој други дом. Од сувог лишћа и борових иглица удесио је лежај, од једног камена, који је једва довукао, сто. Из куће је, кришом, узео старе, меке тканице за покривање, врч у којем је држао воду и два мала дрвена ведра. На камену столу имао је жижак и луч којим се, у то далеко доба, могао упалити жижак. […] Али да се вратимо Марку који је изјурио из куће и трчи по киши. Сав је очајан што већ пуних пет дана, од како је почела ова кишурина, није смео у склониште. Дотрчао је до оружнице, лупа малим звекиром о врата и дозива свог пријатеља, оружара Мирка.

Ух, ал си мокар – рекао му је Мирко док је за њим затварао тешка дрвена врата оружнице. Огрни ову опаклију.

-Не треба, није ми хладно.

-Ма огрни, да се осушиш. Шта ће ти грозница сад кад киша престаје.

-Откуд престаје кад пада све јаче. Од јутрос као да се небеса изливају.

Тако увек бива пре него што стане. Видећеш да ће до краја дана киша престати.

У Марку, као упаљени жижак, засветли пламичак радости. Мирко никад није тврдио нешто у шта није сигуран. Ако киша стварно престане до вечери, можда ће успети да стигне до склоништа и назад пре него што се затворе градске капије.

У овај час, то је желео више од свега на свету.

Да ли да се повери Мирку? Па он му је најбољи пријатељ.

Не, не може: још мора да чува своју тајну због које је тако неспокојан.

Та тајна је била у томе што је у скровишту држао мало исцрпљено ждребе. Нашао га је пре нешто више од две недеље, поред липсале мајке. Мртва ждребица и њено живо младунче лежали су у шуми близу друма – згодан плен и за људе и за звери. Ждребицу је, најбоље што је умео, затрпао земљом, грањем и лишћем а ждребенце је, уз тешку муку, однео у скровиште. Дрхтало је од страха, хладноће и исцрпљености. Било је то једно усамљено, сирото ждребе које је Марко одмах заволео. Положио га је на свој лежај од лишћа, напојио водом – било је врло жедно – и утоплио покривачем.

-Не бој се – шапутао му је – сад си на сигурном. Ти си моје мало, сирото ждребе. Идем да ти нађем млеко.

То је било лако обећати, али тешко испунити. Ако узме мало млека из куће, приметиће мајка. Ако узме из млекарника или из стаје, приметиће млекарица. А чим неко од одраслих примети да млеко недостаје, мораће да призна да га је он узео, а они ће питати шта ће му толико млеко. Онда ће морати да им каже и за ждребе, а они ће му га одузети. Рећи ће му да тако поступају зато што ће се они, одрасли, боље старати о ждребету него он, недорасли дечак.

При том би се открило и његово скровиште.

Не, не: нико не сме ништа ни да примети ни да сазна.

Још једном је помиловао ждребенце утуткано у покриваче, а оно га је гледало са поверењем. Више није подрхтавало.

Изишао је из пећине у бризи. Ако не нађе млеко, ждребе ће сигурно угинути. Још је тако мало. Шта да ради?

Док је размишљао, расејано је чупкао лишће пузавице. Одједном, из зеленог застора излете она шарена птица која га је, прошлог лета, и довела до пећине.

-Хеј, стани, стани! Толико те тражим! – довикну јој Марко, провуче се кроз пузавице и потрча за птицом.

Опет је летела успорено као да га је и овог пута упућивала да је прати. Он ју је и пратио, трчећи. Улетела је у шуму па право у један густиш од грања и жбуња који је изгледао као мали шатор. Ту, у том густишу, заклоњену жбуњем, Марко је угледао младу дивокозу са два јарета.

Шарена птица је слетела дивокози на главу и нежно је почела да је кљуца.

Марко се полако примицао густишу. Дивокоза се није померала. Окренула је главу ка њему и мирно га посматрала. Видело се да га се не плаши.

-Ја сам ти пријатељ – шапнуо је Марко, приближавајући се. Био је сигуран да га дивокоза разуме.

Сасвим јој се приближио и почео да је милује. Јарићи су одмах почели да се гурају око њега и око мајке.

Онда је угледао њено виме набрекло од млека.

Схватио је.

-Шта си ти? Ко си ти? – упитао је шарену птичицу која је сад стајала дивокози на леђима. –Моја птичица-сестрица? Моја добра вила?

У оно време о којем причамо, заиста се веровало да постоје виле, добре и зле. Марко је много пута чуо да живе у шумама, или поред горских језера. Добре помажу људима често се претварајући у птице, или у срне, или у пчеле.

Птичица му је одговорила неким сребрнастим цвркутом и Марко је разумео да је добродошао у ову породицу дивокоза.

Отрчао је у склониште, по ведро.

Разуме се да му је дивокоза дозволила да је помузе. Ждребе је било спашено.

Јесте, али не заборавите да се све то догађало пре но што је почела да пада киша, за оних лепих сунчаних пролећних дана када је Марко могао најмање два пута да обилази, храни и изводи ждребенце. Дабогме да је оно расло и напредовало. Али шта је било са њим сад, за ових пет дана, кад Марко није могао да оде до склоништа да обиђе и нахрани ждребе? Самовало је у пећини гладно и напуштено, а он је могао да се стара само о животињама у подрумчету. Боље да је, чим му је то пало на памет, однео у склониште и корњаче, и јежа, и пужеве. Ждребе онда не би било само. Били би сви заједно, као у Нојевом ковчегу, на сувом, док напољу лије киша.

Хеј, престала је, већ у првим послеподневним сатима. Оружар Мирко је, као и увек, био у праву. Он је тачно погодио а мајка није. Киша је полако престајала, па је почело да се разведрава. После пет дана и пет ноћи помолило се чак и сунце.

Марко је на брзину ручао, узео из оставе, без питања (што никако није смео) неколико грумена соли, скрио их и јурнуо према отвореним градским капијама.

Све је, окупано, блештало под сунцем.

-Осмах у скитњу, а? – шалили су се стражари на градским капијама с Марком.

Чим им је измакао из видног поља, потрчао је као без душе ка скровишту.

Прави пљусак од капљица сручио му се на главу док је померао застор од пузавица, али није марио.

Улетео је у пећину.

Који је то призор био! Сви су били ту!

Ждребенце је баш сисало дивокозу а она је, блага и стрпљива, пуштала свог посинка, своје треће, прождрљиво дете, да се насити. Јарићи су се, ако и обично, гурали, мували и мекетали, а шарена птица је невино стајала на каменом столу, поред врча са водом и жижка.

За ових пет дана ждребенце се угојило и ојачало, а и јарићи су порасли.

Марко чучну поред камен-стола.

-Опет си ти све удесила, причице-сестрице! Све си их довела овде и спасла! Како да ти захвалим?

Птичица га је гледала, вртела главицом, цвркутала па му је слетела на руку у којој је држао грумење соли, спремљено за дивокозу.

Био је пресрећан.

Извор: Моје дете