Како је један Васојевић раскринкао НДХ!

Од три милиона Срба колико је живјело у НДХ, милион је покатоличено. Чврсте доказе о томе, прикупљене у хрватскима архивама,  износио је у својим књигама један Васојевић – Велиша Раичевић Псуњски (о њему опширније у другом дијелу овог текста). У рату су га тражили Хрвати, по рату је за њим трагала Удба, али он је увијек измицао под лажним именима, а захваљујући Српској православној цркви сачуване су двије његове књиге „У име Христа – светиње у пламену“ и „Хрвати у светлости историјске истине“

Припремио: Љубиша Морачанин

Једини циљ покрштавања већ крштених Срба у НДХ био је уништење српског народа. А Срба је у НДХ било најмање три милиона, како се може видјети из књига неколико компетентних аутора, па и Велише Раичевића Псуњског који је доказе изнио у књизи „Хрвати у светлости историјске истине“, коју вам „поклањамо“ у ПДФ-у на крају овог текста.

На основу неких поузданих података и чињеница може се утврдити бар приближан број покатоличених Срба у НДХ. Зато нам се чини да је реално прихватити мишљење писца књиге „Католички терор данас“ Авра Манхата, поријеклом Италијана. Приказујући садржај те његове књиге, Лаза М. Костић („Хрватска звјерства у Другом свјетском рату према изјавама Павелићевих савезника“) износи мишљење овог писца да је „тридесет процената православних Срба у новој Хрватској било прекрштено у католицизам и то у изванредно кратком времену…“

Професор Салваторе Лој, публициста и официр италијанске војске у Другом свјетском рату,  каже: “Ниже команде усташа су располагале животима три милиона Срба који су се налазили у границама државе Павелића…“. И даље: „Три милиона Срба се налазило у границама Павелићеве државе. Од ових је кренуо један милион да стигне у Србију или да се пресели у италијанске градове Задар, Сплит, Шибеник. Не може се утврдити колико је њих имало срећу да достигне вруће жељену мету; то је мистерија која је можда предодређена да никад не добије објашњење“.

Ако узмемо у обзир Степинчев извјештај, који је он послао Светој столици у првој половини (март) 1942. године, да је покатоличено 240.000 Срба, има основа тврдити да се та цифра до пропасти НДХ попела најмање на 1.000.000 Срба, јер замах присилног католичења није јењавао кроз цијело вријеме окупације Југославије, односно постојања НДХ.

По својој свирепости, присилно католичење Срба у Хрватској превазишло је Вартоломејску ноћ 1571. године. Тада је Католичка црква поставила ултиматум француским протестантима хугенотима или да приме католичку веру или да напусте Француску. Пошто су хугеноти одбили ултиматум, по налогу папе Гргура III и његовим руководством – извршен је стравичан покољ хугенота.

У знак захвалног сjећање на овај догађај, Псуњски каже да је папа Гргур III наредио да се искује нарочита медаља и да пуцају топови у знак радости. Уз то је богато наградио тада познатог сликара Базарија да „Вартоломејску ноћ“ овековjечи сценама на зидинама цркве Светог Петра у Риму. Покољ у вартоломејској ноћи трајао је свега неколико часова, а покољ због одбијања преласка Срба у католичку веру трајао је више од три године.

Папа Пије II био је задовољан католичењем Срба у Хрватској. Др Предраг Илић („Вjера у служби геноцида“, „Вечерње новости“, од 6. фебруара 1996) о томе каже:

-Насупрот узвишеном задовољству Пија II и весељу са којим су у Државном секретаријату Ватикана дочекане вести о прекрштавању Срба у НДХ, један део католичког свештенства у окупираној Југославији потпуно је друкчије мислио о томе. Првог марта 1942. године словеначке католичке старешине, које су живеле у Србији, упутиле су Светој столици (преко надбискупа Ујчића) једну промеморију, у којој су о прекрштавању Срба у НДХ изрекле следеће констатације: „Tко познаје стварне прилике у Хрватској… тај зна да данашње преобраћање православних у католичку веру у НДХ у својој суштини нема никакве везе са вjером… коначни циљ данашње загребачке политике је уништење српског народа у НДХ. Том неморалном циљу има послужити и покатоличење… што се догађа у Хрватској, не само да произлази из било каквих верских побуда, већ штавише у суштини он представља понижавајућу злоупотребу Католичке цркве и судбоносно гажење њеног угледа и достојанства… Сваки непристрасан посматрач прилика у Хрватској мора признати да се прелази православних у католичку веру врше у знаку најгорег политичког насиља…“

Насилно покатоличавање српских маса, убијање и мучење православних свештеника и владика, рушење њихових цркава и манастира, које се вршило у Хрватској, тобож и у интересу католицизма, задирало је без сумње и у интерес врховног вођства Католичке цркве. Срби су очекивали да ће Света столица као чувар угледа Католичке цркве, подићи свој глас прије или касније и јавно осудити крваве злочине, прогоне, унијаћење и католичење Срба који се врше у католичкој земљи у име католицизма.

Псуњски даље пише: „Надали смо се да ће са нестанком НДХ, Павелића и Степинца престати католичење Срба у Хрватској. Преварили смо се, Фрања Кухарић наставља дјело Степинца. Од септембра 1991. године до фебруара 1992. године Католичка црква у Хрватској прекрстила је 11.756 Срба православаца у католике. Технологија овог прекрштавања разликује се од оне која је примејњивана за вријеме НДХ. Кардинал Фрањо Кухарић тај посао обавља тако вјешто да се ствара утисак да православни Срби добровољно мијењају своју вјеру, јер се прекрштавање врши чином интимности, а само у ријетким случајевима прекрштавају се мање групе Срба на католичанство. Оно се врши нарочито у Далмацији и у великим градовима.“

КО ЈЕ ВЕЛИША РАИЧЕВИЋ?

Велиша Раичевић родио се 5. новембра 1903. г. у Трепчи код Андријевице у породици са четворо дјеце. Велиша, један од тројице синова, гимназију је похађао у Крагујевцу, након чега је у Прагу на техничком факултету студирао геодезију. Године 1924. на студијској годишњој пракси код мјесног геодета у Винковцима упознао је своју будућу супругу Дарју. Исте године, у којој се законски вјенчао, родио му се син Драгољуб (1925-1981. и кћи Новка (1928-2004). Дипломирао је на геодезији, године 1928. одслужио је војни рок, па се следеће године настанио у Винковцима.

Поред свог звања, веома се занимао за историју и убрзо почео, због хрватског уплитања у југословенској држави и писања хрватске штампе, интензивно да истражује историју и да сакупља податке и документе. Прије свега га је занимала историја хрватско-српских односа и положај Срба у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији (тада је Хрватска била тек нешто шире подручје загребачке околице, са проглашењем бановине се проширила, а обликована је тек проглашењем бановине Хрватске непосредно пред други светски рат, под покровитељством нацизма).

Почетком тридесетих је сарађивао са београдским часописом Време и доцније са часописом Славонија из Винковаца, којег је тада уређивао др. Павле Шумановац. Касније је мјесто уредника преузео Раичевић. Раичевић и његова породица непрестано су били под притиском хрватских екстремиста, који су заговарали фашистички експанзионизам на рачун Срба и већ тада их убијали. То је био разлог да материјале које је добијао преко својих студијских колега из разних светских архива и библиотека, највише из бечког државног архива, изузев ријетких, није показао супрузи, већ их је сакривао изван своје куће.

Проглашењем Бановине Хрватске 26. августа 1939. почеле су многобројне емиграције Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из Бановине, пошто су им радно место и егзистенција били угрожени. Већ у другој половини исте године, у Београду је формиран одбор за смештај избјеглица из Хрватске, који је 1941. године прерастао у Комесаријат за избјеглице из Хрватске. Крајем 1939. године, из Осјека је побјегао Антун Рот, штампар, који је штампао Славонију, и у Улици цара Николаја II, данас Мекензијева улица (у доба СФРЈ –Улица маршала Толбухина) наставио свој рад.

Раичевић је остао у Винковцима упркос пријетњама смрћу и у листовима Српски глас, Народна одбрана, Српско огњиште и Славонија писао о прикривеним убиствима познатих српских и хрватских југословенски оријентисаних јавних радника, која су извршавале Мачекове јединице. У октобру је Раичевић примио анонимну претњу смрћу “Грађанске заштите”, ако не напусти Хрватску. Отишао је у војну службу и учествовао у утврђивању границе са Румунијом, а након априлског рата 1941. је са јединицама отишао у Босну. Помоћу зворничко-тузланског епископа се вратио у Србију.

Већ 1940. године Раичевић је написао неколико текстова, које је желио да објави у књизи, у оквиру часописа Време, али пошто су хтјели да представе превише значајних и за Хрвате оптерећујућих чињеница, књига није била одштампана.

Пошто је 11. маја 1941. у Београд дошла и жена са дјецом, породица је тамо остала неко вријеме, а затим су отишли на Умку. Раичевић је већ унапред сакупио податке, овај пут највише о злочинима. Заједно са пријатељем, штампаром њемачког порекла Антуном Ротом припремили су за штампу и коректуре вршили у штампарији у Улици цара Николаја II. Већ тада су припремили и одштампали другу књигу истога аутора, и у моменту када је све било спремно, у штампарију су упали припадници wемачке полиције и Гестапоа те заплијенили већину тиража обеју књига. Спашено је било само неколико примjерака које је Раичевић као прве однио из штампарије.

Патријаршија Српске православне цркве од Велише Раичевића Псуњског добила је два примјерка његове књиге „Хрвати у светлости историјске истине“. По завршетку Другог свјетског рата, који се у Србији завршио ослобођењем Београда већ у октобру 1944., инспектори Удбе тражили су књигу, и све што би било повезано са њом и описаним злочинима. Да је било намјеравано да се документи и свједочења униште у смислу успостављања братства и пријатељства међу Србима и Хрватима, доказују њихове повремене истраге у Патријаршији; само у једном претресу су проф. Станковићу однијели 68 докуменованих и потписаних сведочења избјеглица. Разумије се да су ти документи заувијек нестали.

Антуна Рота, Раичевићевог штампара, Удби је највероватније издао исти човјек који га је раније био издао Гестапоу; убили су га без да се зна гдје, као окупаторског сарадника. За Псуњског нису ништа сазнали и средином 1945. Раичевић се преселио у Нови Сад, гдје се повукао из политичког живота. Прво је био запослен у фабрици ексера, а 1954. је имао приватни геометарски биро. Кроз двије године се преселио у своју кућу у западном Поморављу. Умро је 1. јуна 1972. од инфаркта срца.

Књигу „Хрвати у светлoсти историјске истине“ можете преузети са следећег линка:

http://www.zlocininadsrbima.com/PDF/Hrvati-u-svetlu-istorijske-istine.pdf

Извор: ВИДОВДАН