Све се одвија по утврђеном сценарију признања

Ми не можемо знати да ли је напис у Франкфуртској ревији (Frankfurter Rundschau) од 23. фебруара „процурео текст“ будућег споразума о српском признању сецесије Косова, или је у питању нечасна медијска замка. Али, поуздано знамо да ће прави предложак будућих „преговора“ бити моделски управо такав текст, а преговарачке стране биће у прилици да га измене, и то на основу међусобне сагласности, највише до 10%. То ће бити резултат фамозног разграничења, о чему Вучић на идејном плану говори од прошлог лета, а шта Дачић обелодаљује као званичну државну политику.

За оне који познају речник међународног права и одговарајућу међудржавну праксу, већ је прошлог лета било јасно куда Вучић смера (вид. мој прилог у овом блогу). Да би оставио привид неког добитка за Србију, после катастрофалног подбацивања у случају Првог бриселског споразума, извукао је из рукава – разграничење. Рачунајући на магловитост тог израза у јавномњењској свести, свој прави наум, са којим су Американци могли да се сложи, представио је као „разграничење Срба и Албанаца“. На том безобалном мору, свако је могао да замишља своје обале, док је и њему и његовим америчким саговорницима било јасно да је реч о разграничењу између „Србије и Косова“. То је сасвим у складу са начелима и обичајима међународног права, под условом да се Косово третира као држава. А међународно право каже: „Прецизно разграничење територије једне државе у односу на другу представља битан елемент мира и поретка.“ (С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Сл. гласник, 2006, стр. 346). Дакле, разграничење значи фино повлачење граничних линија између две државе („прецизно“), када та граница већ постоји, тј. две државе је међусобно признају. Циљ ове међудржане операције јесте да се избегну гранични спорови, а у конкретном случају будући спорови између „Србије и Косова“.

У томе је садржана сва препреденост Вучићеве издаје, велика превара која треба да се покаже тек на крају када се потпише признање сецесије Косова. Данас је у текућем политичком језику још увек у употреби манипулативни сурогат те преваре – разграничење „Срба и Албанаца“.

Дакле, односи између Србије и Косова тумаче се као гранични спор, а не територијални захтев. Наиме, такав захтев Албанаца већ је испуњен кроз три чина: једнострану сецесију Косова, одређени број једностраних признања од стране држава и, најзад, кроз de facto признање сецесије Косова од стране напредњачко-социјалистичке владе испуњењем Првог бриселског споразума. Сада је на реду de iure признање преко новог правно обавезујућег споразума. Оно што до прошлог лета нисмо знали јесте да ће модус de iure признања бити споразум о разграничењу Србије и Косова. Тиме ће се једним ударцем убити две муве: не само да ће Србија правно признати Косово, него ће се штавише те „две државе“ мирно разграничити и решити граничне спорове, што Србији још преостаје са Хрватском и Босном и Херцеговином.

У томе је наводни текст споразума од 17 тачака, о чему пише немачки лист, моделски упутан. Модел се строго држи начела међудржавног разграничења, а оно се у конкретном случају односи на међусобно већ признате границе, које сада треба кориговати по етничком принципу и на равне части: колико месних заједница или села са српским становништвом пребацити из Косова на страну Србије, толико месних заједница или села са албанским становништвом из крње Србије пребацити на страну Косова. Косовска Митровица добија „специјални статус“ (Sonderstatus), разуме се као обједињени град. (У албанском листу Kosovo Sot, који је донео своју верзију “документа“, помиње се исти статус и за Бујановац, и много тога другог што се не подудара са текстом из Франкфуртске ревије, тако да овај албански извор не бих овде више помињао). Газиводе и Трепча се приватизују на 99 година под иностраним, тј. западним, власништвом, итд. За сврху овог написа детаљи нису потребни, с обзиром да нас овде занима врста „решења“ на коју је званична српска страна пристала прихватајући „разграничење“ као модел.

Сада је занимљиво посматрати довијања наших главара, али пре свега нашег генијалисимуса (израз позајмљен из књиге Владимира Војновича Москва 2042). Каже: биће тешко више него у паклу, а мисли на оне метре у покрајини које немамо, а за које је спреман више него да погине. Потом немушто негира аутентичност наводног документа, тврдећи да „нисмо још ни почели да разговарамо“. Али, ако је реч о „разграничењу“, зар је битно да ли је документ те природе лажан или прави. У сваком случају, он неће имати неки свој документ (преговарачку платформу), као што га никада није ни имао. До сада је све папирнато долазило из Брисела, а овог пута ће и Брисел бити успутна станица од Вашингтона.

За разлику од њега, и оних са њим, Албанци имају и своју платформу и свој преговарачку екипу, уредно изабране у њиховој скупштини. Штавише, Х. Тачи, онако непопуларан што је уопште прихватио „разграничење“, сада настоји да у преговарачку платформу убаци и Прешево, Бујановац и Медвеђу као појачану стратегију. Да је спреман да ову намеру доведе до апсурда, Вучић би му парирао захтевом – Скадар плус. Али овако нешто не може се очекивати од неког ко је весело предао пет српских општина у покрајини које су, док се он није појавио као спасилац мира у региону, функционисале у склопу локалне самоуправе Србије.

Вучићу и дружини, између осталог, стално треба стављати до знања да крше Устав и законе ове земље. На месту је чин адвоката Бранка Павловића, који је недавно у Вишем јавном тужилаштву покренуо кривичну пријаву против И. Дачића за саучешће у поступку отцепљења дела територије. Управо је о томе реч. Ми смо сведоци противуставних (не)дела која представљају конкретне акте велеиздаје. То је просто јавна чињеница ма шта појединци приватно мислили о томе. Ако се држава растура у режији једне приватне политике, само јавни отпор може томе да стане на пут. Реч је о великом питању државе, а са тим и о великом питању демократије и владавине права у Србији.

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ