Слободан Владушић: САД желе да, политичким средствима и притисцима на друге државе, највећу кинеску приватну компанију избаце са тржишта 5G интернет технологије где ова тренутно доминира

Први пут сам чуо за компанију Хуавеј када сам видео велики билборд код аутобуске станице у Новом Саду, где Роберт Левандовски, центарфор минхенског Бајерна и пољске репрезентације, одлучно и непоколебљиво гледа у даљину (дакле, у будућност) у друштву Хуавеј мобилног телефона. Признајем, нисам био превише импресиониран. Следећи мој сусрет са Хуавејем догодио се када сам прочитао да је у Ванкуверу (1. децембра 2018), на захтев САД, ухапшена Сабрина Менг Венџоу, високопозиционирана службеница и ћерка оснивача компаније Жена Џенгфеја. Оптужба: кршење америчких санкција према Ирану, 2013. године. Негде у то време сазнао сам да Хуавеј не само да продаје мобилне телефоне већ их продаје у огромним количинама: више од Епла, а мање једино од Самсунга. Но то је само фасада. Проблем није у томе што Хуавеј, уз видљивог и подмазаног Левандовског, продаје мобилне телефоне него оно што је невидљиво на билборду: чињеница да је ова компанија лидер у 5G интернет технологији која би требало да знатно убрза интернет, али и да потпуно промени начин на који га данас користимо. Онај ко буде владао 5G технологијом, владаће интернетом будућности.

Овај факт објашњава учестале оптужбе да је Хуавеј повезан са кинеском владом у погледу сајбер шпијунаже (поједностављено речено). Разуме се, да ли су оптужбе тачне или лажне никада се поуздано неће утврдити. Извесно је пак да на овај начин САД желе да, политичким средствима и притисцима на друге државе, највећу кинеску приватну компанију избаце са тржишта 5G интернет технологије где ова тренутно доминира.

,,Случај Хуавеј“ није, међутим, само један од фронтова америчко-кинеског сучељавања. Ова компанија је истовремено и преседан. Наиме, први пут од када је Силицијумска долина на западној обали САД постала симбол економског бума америчког IT сектора и телекомуникација, као и нов модел (капиталистичке) културе и политике, појављује се једна страна компанија која је суштински различита, али можда баш зато и конкурентнија.

У чему је разлика? Наиме, Силицијумска долина је створила стереотип о младом, успешном предузетнику који напушта колеџ да би основао компанију у гаражи (дакле, од ничега), а која готово тренутно постаје успешна: онда се ти млади предузетници у џемперима, дуксевима и фармерицама ноншалантно крећу подијумом и објашњавају своје визионарске мисли окупљеној публици која их гледа отворених уста. Све што кажу постаје закон урезан у камену плочу, јер како неко ко је тежак толико и толико милијарди може да говори и глупости. (Можда се баш зато након Трампове победе појавила вест да би његов будући противкандидат могао да буде оснивач и власник Фејсбука.)

А онда се појављује Хуавеј: када ју је основао, Жен Џенгфеј није имао 23 већ 43 године. Селимовић би казао: ,,… ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља, а већ стар да их остварује“. Било је то 1987. године. Данас Жен Џенгфеј има 74 године, али је и даље председник Хуавеја. Нема ваљда бољег примера како се у Кини године рачунају другачије него у Европи и Америци (а с њима и вредност човека).

Међутим, то није све: када се испита власничка структура Хуавеја, видеће се да поменутом Жену припада свега 1,42 одсто акција компаније. Остатак припада запосленим Кинезима у компанији, који те акције не могу да продају. Другим речима – пазите сада! – компанија функционише по начелима која су врло блиска идеји самоуправљања. Глобални капитал не може да продре у њене управљачке структуре. Колико се може видети по њеним финансијским резултатима, то баш и није неки хендикеп. Напротив.

Хуавеј, дакле, показује неколико ствари: прво, компанија може да расте, а да није на берзи, и друго, да је њеном оснивачу за солидан живот довољно и 1,42 одсто њених акција. На тај начин као да се Хуавеј руга читавом неолибералном склопу мишљења који похлепу, неумереност и егоцентричност без граница проглашава за светачке врлине, уз утешне речи да ће у некој неодређеној будућности то бити добро за све. Колико има истине у тим речима показују брегзит, Трампова победа и протести у Паризу.

Можда зато Ђерђ Сорош и сматра да Хуавеј треба изложити што већем притиску.

Наиме, некоме би могле да падну на ум сличне хуавеј-идеје.

Извор:
АРХЕОФУТУРА