Доживљаји једног чворка – Бранко Ћопић

– У овом крају баш нигдје нема грожђа. Зашто га људи не гаје? – упита чворак скитница свог случајног познаника врапца с којим се тога јутра нашао на огради пред школом.

– Не знам, брате – одговори врабац. – За такву врсту јела никад ни чуо нисам, а живим овдје већ врло дуго. Од мог рођења двапут су трешње поцрвењеле, двапут пшеница пожутјела, тридесет пута се мачак пењао на школски таван, а ја сам појео море жита.

– Охо, па колико си ти то стар? – зачуди се чворак.

– Ето, па рачунај – рече врабац. – Два више два више тридесет плус једно море – колико му то дође? Слаб сам у рачуници.

– Хм, хм, чекај! То ће му бити… Чек, чек… два прољећа, два љета, тридесет бјежања пред мачком и море ручкова. Је л’ тако?

– Тако је – сложи се врабац. – И за читаво то вријеме нигдје нисам ни видио ни чуо за то твоје грожђе,

– Грожђа је било у прошлости – озбиљно се јави с крушке један стари гавран. – Ја сам га лично видио.

– А гдје ли му је та прошлост? – у један глас упиташе чворак и врабац мислећи да је то неко мјесто.

– Па иза вас је, клипани једни – подругљиво гракне гавран и диже се увис, па одлетје према пољима, јер није желио да даље разговара с незналицама.

Чворак и врабац брзо погледаше иза себе, али тамо је био само прашан сеоски пут, на путу један во, а на волу два рога.

– Ето, нема иза нас никакве прошлости – рече врабац. – Лаже гавран.

– Идем да упитам вола, па кад нађем прошлост, доћи ћу да ти јавим. Причекај ме на огради – предложи чворак и полетје према волу.

– Знаш ли ти гдје му је та прошлост? Тамо, кажу, има грожђа! – упита чворак долетјевши пред вола.

– Прошлост? – замисли се во. – Сигурно је тамо негдје близу наше штале, јер моја мати прича да сам ја у прошлости био теле. Иди, ево, овим путем, па онда окрени десно, поред великог храста. Тамо је негдје та прошлост.

Одлетје чворак до храста, спусти се на грану и упита:

– Старино, знаш ли да ми покажеш пут за прошлост? Зажелио сам се грожђа. Прастари храст тихо зашуми са својих триста хиљада листова:

– Погријешио си пут. Ја сам у прошлости био само један мали жир, тако мален да би ме и ти могао носити …

– Ма зар је то могуће?! – ускликну чворак.

– Да, да, само мали жир – потврди храст. – Пао сам с великог храста који је растао поред старе тврђаве горе, на бријегу. Једног дана дође неки дјечак, шврћа, диже ме са земље и узе са мном да се игра. Играјући се стрчао је низ бријег и баш на овоме мјесту почео је да се такмичи с друговима у бацању камена с рамена. Жир је спустио на земљу, па тако и заборавио. Из тога жира никао сам ја и, као што видиш, прилично порастао.

– Онда се прошлост налази горе на бријегу? – приупита чворак.

– Тако је – потврди храст. – Ја сам горе заиста био у прошлости. Штета што сад нема оног дјечака да њега упитамо.

– А куда је он отишао? Сигурно се купа.

– Не, не купа се – одврати храст. – Дјечак је растао и најзад постао господар велике тврђаве. А једног дана земља је затутњала под копитама многобројне коњице. Долазио је велики везир Кара-Мустафа са силном војском. Господар тврђаве онда навуче оклоп, сабљу припаса и сиђе у ово исто поље са својим силним оклопницима да дочека Кара- Мустафу.

– Па шта је онда било? – радознало упита чворак.

– Ех, шта је! То је требало да видиш. Зашто раније ниси дошао?

– Разговарао сам с врапцем, па се задржао – објасни му чворак, а храст настави:

– Ехе, да си само видио како сабље сијевају, звече оклопи и коњи се пропињу. Од јутра до мрака трајала је битка, а онај мој негдашњи дјечак седам је пута кретао на јуриш оклопнике, три су коња под њим убијена, а он је још увијек неуморно јуришао.

“Јуначки овај брани земљу!” узвикнуо је с одобравањем Кара-Мустафа и лично повео у бој своје одморне коњанике. Затутња бојно поље, укрстише се мачеви и криве турске сабље, диже се облак праха. А увече, кад се стиша бојна врева, господар тврђаве лежао је мртав поред свога барјактара.

– Тужна прича – рече добри чворак. – Ето ти шта све путник чује кад дође у прошлост. Баш је та прошлост неко зачарано село, њива, шта ли је.

– А ја мислим да је прошлост онај стрми бријег с тврђавом на врху – рече храст. – Мој дјечак је баш тамо живио у прошлости.

– Е, онда летимо тамо – одлучи чворак и залепрша високо изнад негдашњег бојног поља. Слетио је на једну од кула старе тврђаве баш кад се на њену терасу пењао неки стари историчар, чичица дуге бијеле браде.

– Шта ти тражиш овдје, уважена брадо? – учтиво упита чворак.

– Оживљавам прошлост, мој драги репићу – одговори му историчар.

– Е, то ти је добро – похвали га чворак. – Баш и мене интересује прошлост, у првом реду грожђе које је у њој расло. И њега ћеш ти оживјети, је ли тако?

– Наравно да ћу оживјети – рече научник – видјећеш, на примјер, како је Хорације волио грожђе и о њему красно пјевао.

– Охо, сигурно је и тај Хорације био неки чворак? – упита безазлено птица незналица. Историчар се насмијеши.

– Није баш чворак, али је био нешто тако као славуј – велики пјесник.

– Аха, аха, добро је! – обрадова се чворак. – Баш ћеш ми показати гдје се ту у тој прошлости налази Хорацијево грожђе. Жељан сам да га изблиза видим.

Чворак се спусти на историчарево раме и тако заједнички кренуше, то јест: крену историчар носећи свог необичног пријатеља.

И ево: у великој сали, на универзитету, стари историчар држи предавање и пред својим слушаоцима оживљава прошлост. Оживљава славне битке, побједе, велике хероје који су бранили свој народ и чувене пјеснике који су о њему пјевали. Оживјеће једног дана и оног браниоца старе тврђаве о коме је причао моћни храст, говориће о пјеснику Хорацију.

А шта ради чворак?

Чворак, богме, као сваки чворак: сједи међу студентима испод бисте Јулија Цезара, немиран је, врти се и брбља сметајући осталима да слушају предавање. Кад једног дана буде ријеч о Хорацију, сигурно, због брбљања, неће ни то чути и, ето ти, – не вриједи му што је дошао на универзитет. Можда ми понеко не вјерује да је чворак отишао баш на студије?

Ехеј, истину ја говорим! Баш сам једном пролазио поред неке школе, и то за вријеме наставе, кад тамо: нешто чаврља у посљедњој клупи. Чаврља, чаврља неуморно. Види дер, мислим се ја, и овдје доспјели чворци. Та ко ће други чаврљати за вријеме часа него баш чворци!

Овдје је причи крај, али… чек чек, заборависмо врапца! Гдје је врабац?

Ено га, и данас ћете га срести на коме било плоту. Чека свог познаника чворка, чека упорно, а кад му који други врабац каже да је чворак већ одавно мртав, он му не вјерује и без престанка понавља;

– Жив, жив! Жив, жив!

Извор: Моје дете