Недеља митара и фарисеја у манастиру Свих српских Светитеља у Гринбаху

Пред окупљених око 110 верника из Аустрије, Италије, Словеније, Словачке и Немачке, владика је својом пастирском љубављу коју несебично излива на своју паству, победио проблеме са гласним жицама и богонадахнуто изговорио литургијску беседу. Подсећајући да је ова недеља посвећена Јеванђељу о митару и фарисеју, владика је подвукао да се „данас налазимо на једној великој раскрсници, од које воде два пута. Један води у Царство Небеско, а други води у пакао огњени. Пример та два пута јесу ова два човека које помиње Свето Јеванђеље, фарисеј и митар. Фарисеј је имао добра дела, али му је нешто фалило, главно и основно. Фалило му је смирење. Он је дошао у цркву да се пред Богом хвали и похвали, да уздигне себе изнад осталих људи.“ И „уместо да Богу благодари на благодати Божјој која му је омогућила да чини та добра дела, јер вели постим два пута у недељи, молим се Богу свакога дана, и сматра да је заслужио да га Бог зато награди, као да Бог не зна његова дела“, он их поново пред Бога износи „узносећи уствари себе“. А овај други човек „смирени, заиста грешник“ – који је био цариник – „стајао је позади у цркви, није се усуђивао ни очи своје да подигне према небу, јер је био свестан својих грехова, својих слабости, бијаше се у груди своје говорећи само једну кратку молитву: Боже, милостив буди мени грешном. И Господ завршава Своје Јеванђеље, Своју поуку: Овај отиде кући својој оправдан, значи цариник, а не онај први, фарисеј који се хвалио.“

У даљој поуци владика је објаснио да је разлика између ове двојице људи у томе што се први, и поред својих добрих дела, није спашавао већ је од Господа био осуђен што се добрим делима хвалио и над другим људима преузносио, имајући заправо онај највећи грех – гордост, док је други, и поред својих грехова, спашавао се смиравањем себе, сматрајући себе горим од других људи и недостојним да се Богу моли главе подигнуте ка Небу, већ погнуте главе, гледајући на доле, тражио је само да му се Господ смилује због његових грехова и зато га је Господ оправдао. Владика је нагласио да је данас мало људи који себе сматрају грешнијима од других, а да је нажалост више оних који се хвале својим добрим делима и себе сматрају бољима од других, па се зато налазе у друштву онога првога фарисеја. Зато владика позива да у овој припремној недељи за Часни пост, започнемо духовни пост, пост душе, јер је душа много важнија од тела. Јер „телесни пост смирава наше страсти, а духовни пост смирује нашу гордост и нашу сујету. Само удружена та два поста јесу два крила којима наша душа узлеће на Небо и само ко буде тако држао и овај духовни пост и телесни пост он ће на празник Васкрсења Христовог осетити пуну духовну радост, што је принео макар и мали труд пред Богом својим и смирио себе пред Богом својим.“ Преосвећени је завршио беседу молитвом Господу да би Он „и нама даровао да прихватимо овај пут који води кроз смирење у спасење, јер кажу Свети Оци: Без смирења нема ни спасења. А насупрот смирењу, рекли смо, стоји гордост која са многим својим кћерима води нас у пропаст. Нека нас Господ сачува и избави од такве пропасти и дарује да достојно спроведемо Свету четрдесетницу и да у радости духовној дочекамо Васкрсење Христово, да би нас Он, Васкрсли Господ наш, примио када пођемо одавде са земље у Царство Своје Небеско да и ми тамо са свима Светима славимо Њега, Чудесног Господа Исуса Христа, са Оцем и Духом Светим кроз све векове и сву вечност. Амин.“

Током послужења на трпези љубави, приређеној после литургије, уприличина је мала духовна академија на којој је најпре владичина праунука Наталија Радосављевић из Лелића рецитовала родољубиву поезију. Потом је њен старији брат Стефан певао, а онда и најстарији брат Марко свирао српску фрулу. Сво троје су били обучени у традиционалну српску шумадијску ношњу. После њих је мала Магдалина Младеновић из Беча отпевала песму о Светом Сави и манастиру Милешеви. Манастирски мешовити хор је отпевао неколико родољубивих и црквених песама, а сестра Љубица Стевановић из Франкфурта на Мајни је одрецитовала своју песму посвећену Косову и косовском монаштву. Она је овом приликом признала да је песму написала 2003. године као поносна мајка када јој је син првенац замонашен у једном косовском манастиру. На крају су по већ устаљеном обичају сви заједно отпевали Са Косова зоре свиће. По владичиној замисли песма је почела у трпезарији са угашеним светлом, које је упаљено у тренутку када се запевала реч свиће. Код свих присутних је то изазвало велико одушевљење, јер је на симболичан начин светлост која свиће српском роду са Косова и Метохије допрла и у мрак малене манастирске трпезарије у Гринбаху подно аустријских Алпа. Посебну чар овој иначе дирљивој и чини се нама данас најомиљенијој песми дао је звук фруле којом се брат Марко Радосављевић од пола песме прикључио пратећи оне који су певали.

Протосинђел Димитрије се као домаћин захвалио свим учесницима ове спонтане приредбе, откривши да је овај програм само био део раније планираног наступа у Бечу Српског културно-уметничког друштва „Корени“ из Франкфурта са гостима из Катакомбе и из Лелића, али који је нажалост отказан због немогућности доласка целокупног ансамбла из Немачке.

Пре него што се народ растао са својим пастирем догађај је овековечен фотографисањем које је потрајало, јер се епископ Артемије заиста жртвовао и одвојио времена за свакога ко је замолио за заједничку фотографију. Потом је уследио и састанак архијереја са настојатељем манастира и члановима Управног одбора огранка СНО Срби на окуп за Аустрију, на којем су вођени разговори битни за будућност и развој катакомбе и парохије у Аустрији. После добијених савета и благослова чланови УО су се видно расположени растали са својим архијерејем и духовником, а братија манастира је имала прилику да дружење са својим Оцем и Старцем и његовом братијом из новооснованог лелићког манастира Светих Отаца Првог васељенског Сабора (Нова Никеја) продужи до понедељка изјутра када ће помешаних осећања радости и туге испратити најдраже госте за Србију.

Протосинђел Димитрије (Ђоковић)

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.

  

  

      

      

  

  

  

    

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ