Како, ако си Србин, преживети „младу државу Косово“?

Мој саговорник, господин Љепаја, у свом претходном тексту питао ме је – „а шта то косовске власти лоше чине Србима?“ (овде). А када сам ја, у одговору, направио једну провизорну листу шиканирања (погледајте овде), он је у најновијем тексту (видите овде) почео да замењује тезе и да ниподаштава стварне проблеме које Срби имају са приштинском администрацијом.

Рецимо, ја сам навео да та администрација малтретира Србе по принципу ФТ1П („фали ти још један папир“). Као пример, изнео сам случај Стефана Радовановића коме је у Јужној Митровици, да би добио извод из матичне књиге рођених, тражено да донесе све своје старе изводе из матичних књига пре „Републике Косова“, затим да донесе копије старих личних карата својих родитеља, и на крају да донесе чак и копију своје ђачке књижице из основне школе оверену код косовског нотара!

И какав је био одговор г. Љепаје на овај пример очигледног шиканирања и једне потмуле али дрске дискриминације? Он, најпре, креће од тога да косовски Срби заправо желе власт која почива на „бици од пре 600 година, којој фале скоро сви историјски папири“!

Па какве сад молим вас везе има, колега Љепаја, Косовска битка из 1389. године, као и оно шта Србе наводно желе, са конкретним шиканирањем Стефана Радовановића у Јужној Митровици 2017. године? Да ли Стефан Радовановић треба да буде кажњен малтретирањем и вишекратним враћањем с општинског шалтера због Косовске битке из 1389. и због тога што његови сународници, наводно, нешто погрешно желе? Зар је могуће да колега Љепаја мисли да је то у реду? Ако тако сматра један албански интелектуалац који се својски залаже за људска права и ЕУ, шта тек о правима Стефана Радовановића мисли један општински чиновник у Јужној Митровици?

Г. Љепаја, затим, своју аргументацију наставља с оправдањем да „још слаба косовска држава“ овим шиканирањем Стефана Радовановића мора да се штити од, пазите сад, српског „државног пројекта нове колонизације“, који се састоји у томе да се у „Републику Косово“ хоће уселити што више Срба откуда год било, укључујучи и све „српске избеглице на Балкану“!

Ако је ишта параноидна идеја, без икакве везе са реалношћу, онда је то помисао да избегли Срби, рецимо, из Далмације, Западне Славоније или из Мостара, једва чекају да се уселе у рај на земљи зван „Република Косово“. Па у ту „младу државу“ не желе да се врате ни прогнани Срби чији се корени у Призрену или Пећи мере вековима – јер им је доста шикане, отмица, убиства и силовања. А камо ли Срби избегли из Хрватске и БиХ 1995, који су се за ове 24 године већ некако снашли и скућили по Војводини или у Београду, и којима свакако ни на крај памети не пада да се поново селе, и то нигде другде него – у „Републику Косово“?!

Па чак и да такав „државни пројекат нове колонизације“ збиља постоји (а није истина да постоји, већ је то обична фантазма албанских националиста), какве, аман, то сад има везе са шиканирањем Стефана Радовановића на општинском шалтеру у Јужној Митровици? Радовановић је желео само да извади родни лист – није тражио дозволу да у Јужној Митровици направи солитер са 70 станова, где би уселио неких 300 грозних Срба из БиХ или РСК. Да ли, колега Љепаја, схватате ступањ колективне националистичке параноје у којој живи албанско јавно мнење на Космету?

Коначно, мој саговорник каже да чиновничко ФТ1П малтретирање грађана постоји и у Србији, те се Срби, онда, ето, не могу жалити што исто доживљавају и у „Републици Косова“. Тачно је – и у Србији има примера чиновничког затезања и одуговлачења. Поготово онда када се очекује мито: код издавања грађевинске дозволе, на пример.

Али колега Љепаја, кажите по души, да ли постоји иједна земља на свету у којој је чиновништву дато дискреционо право, као што је то у „Републици Косово“, да по својој вољи може на лицу места да одређује који папир странка још мора да донесе? (о томе сам писао овде). И да ли постоји иједна земља на свету у којој вам за извод из матичне књиге рођених чиновник тражи, поред старог родног листа и копије старих личних карата родитеља, чак и копију ђачке књижице из основне школе, а све оверено код локалног нотара?

Ево, наведите макар један такав пример – укључујући и бантустане КваЗулу, Транскеј, Цискеј, Педи, Басото, Венда, Тсонга и Свази. И ја ћу признати да је „Република Косово“, ух!, ипак озбиљна држава заснована на владавини права и поштовању етничких мањина.

Простор ми не дозвољава да, на сличан начин, анализирам и остале одговоре уваженог г. Љепаје на моју листу дискриминација које доживљавају Срби у „Републици Косово“. Само желим, на крају, да одговорим на следећи саговорников цхалланге.

Наиме, као пример дискриминације Срба навео сам да приштинским Законом о статусу и правима бораца и жртава рата, статус жртве признаје се само до 20. јуна 1999. године. Тако, оне Српкиње које су силовали униформисани борци из ОВК – након тога што су, под кишобраном НАТО-а, преузели контролу над целим Косовом – заправо и нису ратне жртве, него правду и обештећење треба да траже личном тужбом.

Уважени Љепаја је на то одговорио следећим цхалланге-ом: „Иако живим овде, нисам никад чуо такве тврдње (о ‘Српкињама које су силовали униформисани борци из ОВК’ – С. А) ни од једног Србина, а камоли од Албанца. Ја бих искрено да Вас охрабрим у томе, да Ви изнесете пред јавност бар неке податке о томе, а не само тврдње, како би косовске или међународне структуре биле тиме јавно прозване да то расветле. Расветљавање свих злочина је најбољи допринос миру и помирењу на Балкану.“

Е па ево, не само да је некадањи административни руководилац УНМИК-а Бернар Кушнер, према сопственом накнадном признању, обилазећи српске куће у Приштини видео „жене које су силоване“ (можете видети овде), већ је забележен и конкретан случај силовања девојке пред мајком, па потом и убиства у Белом Пољу код Пећи од стране униформисаних припадника ОВК. (погледати овде и овде).

Знам да су злочине чинили и, током рата 1998-1999, поједини униформисани Срби. Већ смо о томе расправљали. Сећате се да сам (у овој колумни) довео у питање као „фантастичну“ Вашу тврдњу о „силованих 30-40 хиљада албанских жена“ 1999. (писали сте овде). А онда се испоставило да је свега 113 жена са Космета остварило право на надокнаду од 230 евра месечно, коју Приштина даје жртвама сексуалног насиља (прочитајте овде). Међу њима није била ниједна Српкиња – иако су бар 36 жена српске и ромске националности, 1998-1999, биле жртве силовања (можете прочитати овде).

И док на Космету, пред приштинским властима, није било суђења за силовање током ратних дејства 1998-1999. (овде), у Србији су двојица Срба, Јовица Дејановић и Ђорђе Бојковић, осуђени на по 10 и 12 година затвора за силовање Албанки почињено у априлу 1999. (текст овде), док су четири Србина осуђена за сексуално насиље пред Хашким трибуналом (погледај овде)

Насупрот томе, нико из ОВК није осуђен за силовања после 20. јуна 1999. године – рецимо, у згради средњошколског интерната у насељу Гавран, штабу локалног ОВК у општини Гњилане (рецимо, овде); а камо ли током рата 1998-1999. (овде) – укључив и младу Албанку, коју су „учекаовци“ силовали, пред мужем Албанцем, само зато што јој је дотични супруг био у српској милицији (после чега је муж убијен секиром; објављено овде).

Дакле, немојте молим Вас, уважени колега Љепаја, причати о томе да Срби у „Републици Косова“ нису данас вишеструко дискриминисани. Јесу, и Ви то врло добро и сами знате. Оно што, међутим, мене занима јесте – да ли проевропски и проамерички интелектуалци у Приштини, попут Вас, знају како данас живе косметски Срби с обзиром да све животне намирнице морају плаћати бар 100% скупље него до пре пар недеља?

Да ли, уопште, имате представу како изгледа живот обичних Срба, стараца, жена и деце, под таквим условима? Да ли је то, по Вама, уважени г. Љепаја, у реду? И зашто нико од приштинских интелектуалаца није дигао глас против овог директног угрожавања егзистенције српског цивилног становништва на Космету?

Извор:
КОССЕВ