Марков дуб и Маркова крушка – из путовања по Маћедонији

Ни једна српска покрајина можда није тако препуна местима и предметима, која носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља у Маћедонији. Куда се год кренете, наићи ћете на места и предмете са Марковим именом.

Тамошњи српски народ, који није богат традицијама и причама као наши Ерцеговци, ипак о Краљевићу Марку зна много и прича много. То је његов омиљени јунак. Њега увек спомиње и вазда нађе по неку причицу да вам исприча о Марку, па макар га ви сасвим о нечем другом питали. Зашто је баш Краљевић Марко остао у тако живој успомени код тамошњега сељака, не који други српски јунак или какав други важан догађај из наше историје, не могу себи да објасним. Ако није то, што је Марко био последњи владалац у Маћедонији; па народ о оном последњем највише зна и да прича.  Шта било да било, ово је у ствари: да је Марко Краљевић једини омиљени и опевани јунак код свих наших Маћедонаца. Њему певају, о њему причају и његово име дају свима предметима који су необични за другога човека.

Да се не бих удаљавао од предмета, да пређем на саму ствар о којој сам почео говорити. У почетку маја ове године ишао сам као ревизор по српским селима у скопској епархији. Као новајлију све ме интересовало, па сам непрестано запиткивао сапутнике о овој или оној ствари. 12. маја био сам на бачилима села Горњана (Скопска Црна Гора) испод манастира Благовештења на висини од 950 метара. Са мном беху три наша учитеља и неколико сељака који од старости више не могу да раде него чувају куће или колибе и разговарају госте. Под нама је лежала скопска котлина (висина Скопља: града 335 метара, a Вароши до Вардара 300) тако да смо могли све поље и сва околна села прегледати. У то доба беше дивно погледати скопско поље, када је пшеница умлечила, а мак (опијум, а тамо се зове офијум) процветао па се нека места на пољу беле од цвета макова, као да су снегом покривена, а нека модре од шесторедне пшенице као да су морском водом испуњена. Још Вардар то поље пресеца својим коритом и вијуга се кроза њ као гуја, док се не изгуби у кланцу више Велеса. У горњем делу поља а на Вардару лежи град Скопље у долини речице Сераве између скопскога града и косе Гази-Бабе.

Скопље је некад било престоница Немањића, краља Вукашина и његова сина Марка,а данас је валијско место за Косовски вилајет. Врхови мунарета од 17 скопских џамија сијају се према сунцу, да се Скопље не може прегледати од блеска. Има џамија врло великих и веома богатих. Многе су од њих подигнуте на темељима српских цркава или су само цркве у неколико преправљене у џамије. Тако Сија-бегова џамија најлепша и најбогатија у Скопљу (1000 ока леба раздаје свако јутро скопској сиротињи) подигнута је на темељу и од камена Душанова Св. Аранђела; Алаџа џамија на Серави постала је од цркве Св. Ђорђа краља Милутина, њој је само оборен звоник и мунаре донето. Све је друго и остало као што је и било, те тако сада џамија има олтар и врата окренута западу.Мустаф-пашина џамија на граду више ућумата (конака – валијске куће), такође веома велика и врло лепа, има пет кубета са великим шедрваном – водоскоком, у авлији, била је црква Св. Петке. Под овом су џамијом сва села (18 их на броју) која су некада припадала манастиру Матејићу. Пармиџи џамија (блехом покривена) на каменом мосту с десне стране Вардара, у којој је доскора била смештена џебана (муниција), била је негда црква Св. Недеље итд. итд.

По крајевима скопске котлине (или поља као што тамошњи народ каже) испод Карадага, два сата удаљено од Скопља, налазе се црногорска села јако збијенога типа са врло мало зеленила – шуме. То сиромаштво у шумама паде ми у очи. Још више ми се то учини некако неприродно, кад испод нас, сев.зап. од села Чучера, у чучерским виноградима спазим један огроман дуб (5 ђака IV разреда не могу га обухватити), коме су се већ неке гране осушиле, неке почеле сушити, а још му се врх (китка) зелени. Запитам старца, који седаше до мене: Зашто, чича Илија, не гајите дрвеће око кућа, но су вам куће изложене ветру и сунцу и зашто не чувате шуме око села но вам поплаве досађују, а онај вам дуб стоји у виноградима како какав самохранац? На то чича Илија, коме је сада 82 године, али је у великој задрузи па одавно ништа не ради, одговори чисто ресавским наречјем, јер поред тога што наши Црногорци лепо српски говоре, овај је старац провео неких 15 година у Србији и био је нераздвојни друг пок. Милојевића – ‘’Не даду, дијете, Турци да шуме по селу и око села имамо, а да хоће и онај дуб да падне, сви бисмо запевали.“

A што Турцима смета шума? – Њима не смета него нама. Ако имаш какво дрво гранато у авлији, одмах беглери и други Турци, који иду по селима ради послова, дођу у твоју авлију, траже ти да му простреш што год у лад, па ту излежавају по два и три дана. Нити га смеш отерати нити га можеш трпети. Само слушаш што ти заповеда и једва чекаш да се скине беда. Па чим оде, кућу бих своју запалио, да ми више не дође, а камо ли да дрво не посечем. Тако је исто и са шумама око села. Прво су их Турци секли бојећи се наших ајдука, а сада их ми сечемо због Арнаута, који се провлаче до самих кућа, па нам краду не сaмо стоку него и децу, и онда док их откупимо, половину имања продамо. Ту мало старац одахну па настави: А пре него ти почнем причати о ономе дубу, који се зове ‘’Марков дуб’’, да ти кажем све шта се овде прича о Краљевићу Марку и да ти покажем све што носи име Марково.

Видиш колико је ово поље (па ми показа целу скопску котлину руком), оно је некада било све Краљевића Марка. Он је седео у Скопљу, али је ишао те гледао како му се поље ради. Заштићавао је народ и бранио га од свакога. Народ га је волео и само је њему песме певао. Он се није женио, а имао је брата Андрију. Ено у Трески (Треска је десна притока Вардарева и улева се у њега више Скопља) више самога ушћа у Вардар два манастира, један више другога, један је Марков а други је његова брата Андрије па по њиховим именима и зову се ‘’Марков манастир’’ и ‘’Андријин’’.

Више манастира је ‘’Марково Кале’’ (Марков град) са кога је чувао Дервен (пролаз из Тетовскога поља у Скопско). Исто тако ‘’Марково кале’’ има испод села Кожња, на дну овога поља, при ушћу Пчиње у Вардар, са кога је чувао Дервен из Велеса за овамо. Поред онога доњег Маркова Калета има мало село Пакошево, а зове се зато тако што се ту Марку десила пакост (несрећа). – Па погледај онамо преко Водна она села Торбешка.  Кроза њих тече река која се зове Маркова река. На њојзи је диван манастир ‘’Марков манастир’’. У њему се и данас служи и ми идемо тамо на сабор о Св. Димитрију. А ово место пак на коме ми седимо зове се Марков Камен. Са њега је Марко скочио ено до на Врвеш (па показа руком добро пола сата пута. На Врвешу онде где се зауставио имају копите од Шарца и шапе од његова хрта. Доле испод Врвеша до самога Лепенца у Качанику има ‘’Мусов гроб’’. Ми чувамо и Марков дуб да га нико не посече, али желимо да сам што пре скапље, јер за то имамо рачуна.

Ево шта народ о овоме дубу прича. Једном кад је Марко путовао по својој земљи дође у ове наше винограде. Ту мало почине, а Шарца привеже за колац кога сам побије у земљу. Кад пође, шћаше да извади и колац са конопцем, али то не мога да учини, јер колац се већ беше примио и своје жиле по земљи пустио. Марко одсече конопац од коца и рече: Тешко нама! Ово се Турчин укорењује у нашу земљу и догод овај колац буде напредовао и растао, дотле ће Турци освајати хришћанских земаља, а чим му почну гране да се суше и опадају и турска ће држава почети пропадати. Кад се последња грана осуши те и последњи зелен лист на земљу падне, онда ће и последњи Турчин из Јевропе отићи тамо одакле је и дошао!

Ову анегдотицу чича поче да прича тужним изразом лица, и сврши је мало живље и очима веселијим. Па настави: ми, синко, у ово верујемо, па зато овај дуб и поштујемо и чувамо. Чуо сам од старих људи да причају, да је дуб читавих 300 година напредовао и растао. За то је време и турска држава напредовала и освајала хришћанске земље. Ну ево једно 200 година како дуб не расте него му се гране почеле сушити и опадати, а то су српске и хришћанске земље, које су биле под Турском, па су се ослободиле. Сада му још стоји она зелена ‘’китка’’ на врху, а то смо ми. Ту старац мало застаде и подиже очи ка врху дуба и као кроз плач врло тихо рече: Е хоће ли Бог дати, да ја видим, да се и она китка осуши и нас сунце са севера огреје.

Овако чича сврши своје причање а ми сви немо поустајасмо и пођосмо у село. После сам обилазећи скопску епархију долазио на ова места, која ми је чича у своме причању поменуо.

Св. Т.

Извор:
ЦАРСА