Николај Данилевски и циклична друштвена теорија

Дивно је на тлу европском,
где је лаж тако раскошно процветала…
За њих – закон и равноправност,
за нас – насиље и обмана… (Тјутчев).

Николај Јаковљевич Данилевски (1822-1885), био је руски ботаничар и природњак, али је данас најпознатији по својој књизи Русија и Запад, у којој разрађује, између осталог, и оригиналну теорију историјског циклизма. Ова књига је штампана 1871. године у скромном тиражу, али за живота Данилевског, ни тај скромни тираж није распродат. И поред тога, даља историја ове књиге је историја њеног периодичног оспоравања и у Русији и на Западу, да би потом, периоде оспоравања смењивали периоди заборава. Док је на Западу нападан као „тоталитарни мислилац“ који „није био претходник Шпенглера и Тојнбија, већ Лењина и Стаљина“, дотле је у Лењиновом и Стаљиновом Совјетском Савезу он спомињан само као представник прокажене „реакционарне мисли“. Ипак, један велики човек се дивио Данилевском – Достојевски. У писму Николају Страхову, Достојевски каже: „Књига Данилевског постаје све важнија и капиталнија. Та то је будућа стона књига свих Руса за дуго… Она се до те мере подудара с мојим сопственим закључцима и убеђењима, да сам на неким страницама запрепашћен сличношћу закључака“.

Причу о руском теоретичару историјског циклизма ће надаље наставити Милан Суботић. У свом раду, под називом Н. Данилевски: Теорија културно-историјских типова и словенофилство он наводи: „У досадашњој историји Данилевски идентификује десет културно-историјских типова: египатски, кинески, древно-семитски, индијски, ирански, јеврејски, грчки, римски, арапски и европски. Народи, творци ових типова су истински ствараоци у историји човечанстава, јер су успели да створе самобитне цивилизације… Упркос својој садржинској различитости, сви културно-историјски типови или цивилизације имају одређене заједничке црте, на основу којих Данилевски формулише пет закона њиховог кретања и развитка. За илустрацију натуралистичког становиштва Данилевског, најзначајнији је пети закон којим је ток развитка сваког културно-историјског типа описан аналогијом са „дугогодишњим једноплодним биљкама, код којих је период раста неодређено дуг, а период цветања и доношења плодова веома кратак и једанпут заувек исцрпљује њихову животну снагу“. Културно историјски типови су једна врста живих организама који се рађају, расту, цветају, доносе плодове, старе и умиру. Дуг период развитка једне цивилизације достиже једног тренутка врхунац наког кога наступа неминовно исцрпљивање и опадање животних снага, старење, распад и смрт. Отуда, периодизација историје на стару, средњу и нову има смисла само ако је примењена на динамику живота унутар једног културно-историјског типа, а појам „прогреса“ означава само период раста неке цивилизације. На тај начин, основне историјске категорије постају биолошке категорије младости, зрелости и старости културно-историјског типа. Такође, ова аналогија културно-историјских типова са живим организмима опомиње на пролазност и смртност: поред тога што ова аналогија служи као објашњење настанка прошлих цивилизација, она подрива наивни оптимизам и претензије на вечно трајање и универзално важење европског културноисторијског типа. Тиме стари словенофилски мотив „труљења Запада“ добија научно (биолошко) образложење: Европа је као и сви други културно-историјски типови, подвргнута закону раста и пропадања, иреверзибилном процесу старења. Обиље плодова европске културе, богатство романско-германске цивилизације је управо доказ њене силазне животне путање јер, како каже Данилевски, плод је пре свега дар почетка јесени, а Сунце под којим су расли ти плодови, прешло је већ меридијан и већ се клони свом заласку…

Ако се сада вратимо проблему места и улоге Словена у светској историји као скупу културно-историјских типова, јасно је да они, по Данилевском, не припадају ни једном од десет наведених типова. Истина, могуће је заступати тезу да Русија и Словени припадају Европи, те да, следствено томе деле судбину европског културноисторијског типа. Ову програмску тезу руских западњака, Данилевски одбацује указујући на дубоко историјско непријатељство Русије и Европе које је неспојиво са односима дела и целине. Сама Европа, по њему, у Русији и словенству види нешто себи туђе, и не само туђе, већ и непријатељско. Ово непријатељство о коме сведочи историја није само плод сукоба политичких и економских интереса Европе и Русије, већ је усађено много дубље, у сам историјски инстикт народа, у несвесно осећање различитости и неспојивости културно-историјских типова. Процес европеизације Русије који заговарају западњаци довео би Русе (и, шире Словене) у статус етничког материјала осуђеног на служење туђим (европским) циљевима и интересима. Овај процес, снажно испољен након реформи Петра Великог, представља угрожавање руске самобитности, одустајање од стварања сопствене цивилизације… Деформацију народног начина живота, преношење иностраних институција и погледа на свет… је фатално за самобитност и независност Русије. Зато Русија мора задобити свест о сопственом задатку – стварању самобитног словенског културно-историјског типа. Тиме би Руси и њима сродни словенски народи постали позитивни ствараоци у историји човечанстава и формирали једанаести културно-историјски тип – самобитну словенску цивилизацију“ (Суботић, 178-181).¹⁾

Данас, око 150 година после штампања ове књиге, немогуће је не приметити: како је било тад, тако је и сад – или, како би то рекао Ерих Марија Ремарк, Im Westen nichts Neues („На Западу ништа ново“). И Данас Европа и САД виде Русију као нешто себи туђе и непријатељско, и то непријатељство на Западу поприма размере хистерије. Одбијање Руса да буду етнички материјал осуђен на служење европским циљевима и интересима и њихова настојања да изграде сопствену цивилизацију, Запад не прашта. Удар Петра Великог на руски (или општесловенски) културно-историјски тип у настајању, није био једини. Страховит ударац тај културно-историјски тип претрпео је поново после 200 година. Као што Петар није презао од убиства сопственог сина, престолонаследника Алексеја, јер није прихватао његов европски „модернизам“, тако ни Лењин није презао од убиства царске породице Романова (чак и четрнаестогодишњег престолонаследника Алексеја), која је била главна препрека комунистичком „модернизму“, идеологији пониклој на Западу.

*    *    *

Постоји ли по историјској ритмици оправдање за препознавање Лењина као реплике Петра Великог? Погледајмо биографско-хронолошку паралелу ове двојице са померањем од око 199-200 година.

Претходници Петра и Владимира на челу Руске државе:

 1682 – Крај владавине и смрт цара Фјодора I.

1881 – Крај владавине и смрт императора Александра II.

Међувреме: 199/200 година

1696 – Крај владавине и смрт цара Ивана V.

1894 – Крај владавине и смрт императора Александра III.

Међувреме: 199/200 (-1) година.

1696 – Почетак самовладавине цара Петра Великог.

1894 – Почетак владавине императора Николе II.

Међувреме: 199/200 (-1) година.

Породична вертикала Петра и Владимира:

1629 – Рођен отац Петра Великог, цар Алексеј I Романов.

1831 – Рођен отац Владимира Уљанова – Лењина, Иља Уљанов.

Међувреме: 199/200 (+1) године.

1666 – Рођен Петров старији брат и савладар, цар Иван V.

1866 – Рођен Лењинов старији брат, Александар

(атентатор на императора Александра III).

Међувреме: 199/200 година

*    *    *

1672 – Рођен Петар Велики.

1870 – Рођен Владимир Уљанов – Лењин.

Међувреме: 199/200 (-1) године.

1718 – Убиство престолонаследника Алексеја Романова,

по Петровом наређењу.

1918 – Убиство престолонаследника Алексеја Романова (и убиство императора Николе II),

по Лењиновом наређењу.

Међувреме: 199/200 година.

1721 – Укинуто Руско царство

и проглашена Руска империја.

1922 – Укинута Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република

и проглашен Савез Совјетских Социјалистичких Република.

Међувреме: 199/200 (+1) година.

1721 – Петар Велики постао император и сверуски самодржац.

1922 – Владимир Уљанов – Лењин постао совјетски властодржац.

Међувреме: 199/200 (+1) година.

 1725 – Крај императораторске владавине Петра I Великог.

1924 – Крај властодржачке владавине Владимира Уљанова – Лењина.

Међувреме: 199/200 година.

1725 – Смрт императора Петра I Великог.

1924 – Смрт властодршца Владимира Уљанова – Лењина.

Међувреме: 199/200 година.

Крај владавине Романова је био предодређен и неминован управо у 1917/18. години. Да се то баш тад морало десити, потврђује и следећа биографско-ритмичка паралела са временским помаком од око 91-92 године (као и низ других).

Породична вертикала Александра и Николе:

1828 – Рођен деда Александра I, император Петар III.

1818 – Рођен деда Николе II, император Александар II.

Међувреме: 91/92 (-1) године.

1754 – Рођен отац императора Александра I, император Павле I.

1845 – Рођен отац императора Николе II, император Александар III.

Међувреме: 91/92 године.

1776 – Венчање родитеља императора Александра I, Павла I и Марије Фјодоровне.

1866 – Венчање родитеља императора Николе II, Александра III и Марије Фјодоровне.

Међувреме: 91/92 (-1) године.

*    *    *

1777 – Рођен император Александар I.

1868 – Рођен император Никола II.

Међувреме: 91/92 године.

1779 – Рођена  супруга императора Александра I, Јелисавета Алексејевна.

1872 – Рођена супруга императора Николе II,  Александра Фјодоровна.

Међувреме: 91/92 (+1) године.

1801 – Смрт императора Павла I, оца императора Александра I.

1894 – Смрт императора Александра III, оца императора Николе II.

Међувреме: 91/92 (+1) године.

1801 – Почетак императорске владавине Александра I.

1894 – Почетак императорске владавине Николе II.

Међувреме: 91/92 (+1) године.

1825 – Крај императорске владавине Александра I.

1917 – Крај императорске владавине Николе II.

Међувреме: 91/92 године.

1825 – Смрт императора Александра I.

1918 – Смрт императора Николе II.

Међувреме: 91/92 (+1) године.

1826 – Смрт императорке Јелисавете Алексејевне.

1918 – Смрт императорке Александре Фјодоровне.

           Међувреме: 91/92 године.

Револуције

1825 – Крај владавине Александра I.

Избијање Декабристичког устанка у Петрограду.

1917 – Крај владавине Николе II.

Избијање револуције у Петрограду.

Међувреме: 91/92 године.

*    *    *

После ове дигресије, вратимо се поново Данилевском. Уочавајући законитости развитка претходних културно-историјских типова, и фаза кроз које су сви они прошли, Данилевски на основу њих пројектује историјску перспективу тренутно доминантног европског културно-историјског типа. Дакле, и Данилевски предодређује историју. Управо то га суштински и недвосмислено чини, попут Ибн Халдуна и Ђанбатисте Вика, теоретичарем историјског циклизма у пуном смислу те речи. Новине које уводи у филозофију историје, попут: дефинисања цивилизација као одвојених и самобитних друшвених организама који се рађају и умиру; бесмисленост поделе историје на стари, средњи и нови век изван контекста културно-историјских типова; критика „евроцентизма“ због стварања искривљене слике о историји света; неприхватање става о историји човечанства као (праволинијском) бескрајном прогресу; поготово његово „злогласно“ предодређивање историје западноевропске цивилизације кроз наговештај њеног неминовног краја… нису  остале без одјека. Он ипак јесте претеча Шпенглера и (донекле) Тојнбија. И Шпенглер као и Данилевски „прориче“ пропаст Запада; али не само то, и Шпенглер попут Данилевског наговештава који ће културно-историјски тип (или култура) наследити Запад. Шпенглер каже: „Хришћанству Достојевског припада наредно тисућулеће“ (Шпенглер, 2018: 208).²⁾ Ако се присетимо дивљења које је Достојевски осећао према Данилевском, и истоветности њихових ставова, можемо наслутити ту нит која води од Данилевског до Шпенглеровог „хришћанства Достојевског“.

Робин Колингвуд, као острашћени антицикличар, у својој Идеји историје каже: „Прилазећи са ентузијазмом првом делу позитивистичког програма, историчари су прионули на посао да утврде све чињенице које су могли. Резултат је био огроман пораст подробног историјског сазнања… Али филозофи, који су разумели позитивистички програм са стрепњом су гледали на овај ентузијазам. Када ће се, питали су, историчари упустити у други ступањ“? (Колингвуд, 2003: 130-131).³⁾  Тај други позитивистички корак је подразумевао формулисање закона историје. Међутим, због чега би „филозофи“ стрепели због откривања и формулисања историјских закона? Шта би, и по кога би формулисање закона историје било опасно? Зашто би само тај сазнајни чин морао био изузет из опште тежње човечанства за освајањем нових знања о Универзуму, и нових истина о себи у том Универзуму? Можда зато, што би формулисање закона историје недвосмислено потврдило цикличност историјског тока, јер без цикличности нема закона. Та цикличност би недвосмислено потврдила да ће западноевропски културно-истријски тип проћи као и сви његови претходници – другим речима, да ће на крају пропасти. Можда је то разлог за дубоку одвратност коју западни теоретичари „оптимизма“ и вечне доминације Запада над остатком човечанства, осећају према идеји историјског циклизма. Можда зато Колингвуд каже: „Посао историчара је да сазнаје прошлост, а не будућност; а кад год историчари претендују да су у стању одредити будућност пре њеног дешавања, с извесношћу можемо знати да нешто није у реду са њиховим темељним схватањем историје“. (Колингвуд, 2003:70).⁴⁾ Да ли нешто није у реду са темељним схватањем цикличара, или нешто није у реду са Колингвудовим темељним схватањем историје – питање је, на које ће одговор дати блиска будућност.

Извори:

1) http://instifdt.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2015/05/subotic-1-1995.pdf

2) Освалд Шпенглер (2018): Пропаст Запада. Службени гласник, Београд, том II.

3) Робин Џ. Колингвуд (2003): Идеја историје. Службени лист СЦГ, Београд.

4) Исто.

Извор:
АРХЕОФУТУРА