„Не дирај Mог помазаника“

Увредити  свештеника-није тешко али је „кажњиво”

Прочитала сам у новостима о подметању пожара у храму УПЦ.

Чини се већ да је 21. век у дворишту, научни прогрес, нанотехнологија, но човек није отишао далеко од “пећинског“ нивоа развоја…

Видео, желео, присвојио. Силом наравно.

Сетила сам се тим поводом стварног случаја који се десио једном свештенику, драгом нашој породици.

Било је то у првој половини 90-тих, када је почео први талас „стискања“ стране црквене имовине. Овај баћушка је био (и јесте Слава Богу!) човек светог живота.

Без претеривања. Не престајем да му се дивим-правом аскети и молитвенику, оцу многодетне породице, мудром, строгом, милостивом пастиру.

Дакле служио је у прелепој, старој цркви у селу код Кијева. Био је старешина.

Уложио је сву душу у украшавање храма, да би у Бога било све најбоље. Други свештеник у парохији је служио с њим, отац А. Са собом је довео 30 разбојника с правом муницијом и рекао нашему хероју да од тог дана овде више не служи и уопште не служи – нико. Да би било јасније, тукли су баћушку и бацили га на трем испред храма пред свим часним народом.

Овај народ га назива прозорљивим до данас.

А све зато што се на том трему отац окренуо и питао оца А.: “Ако умреш за месец дана зар се не бојиш одговарати Богу? Он га је узео и умро је тачно 30 дана касније… Млад.

Тако је требало.

Речено је „Не дирај Мог помазаника“ (Псалм 104:15), тако да не дирај.

Тако је било, јесте и биће.

Ко не зна, у време рукоположења у свети чин, ђакон скида венчани прстен и лежи на олтару, потврђујући тиме да Црква од сада постаје његова прва жена. И обећава јој да ће посветити сву своју снагу и своје срце.

Бог није у удовима, већ у ребрима?  Наравно! Али, непосредно пре него што се појави у „ребрима“, човек треба приступити са душом која страда светој тајни исповести и причести, учествовати у молитви у богослужењу, стајати са страхопоштовањем пред величином и лепотом храма.

За свештеника, храм који је саградио, и у коме је служио Христу, његово је животно дело. Увредити свештеника није тешко, али је кажњиво.

Данас, пред читавим друштвом, са његовим прећутним пристанком, на улици се налазе стотине свештеника. Ћутањем се издаје Бог.

Аутор: Vika Mogilnaya Kaushanskaya

За сајт Срби на окуп превела

Ангелина Којић

Извор: СПЖ