Свети кнез Лазар: ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР ИЛИ ГЛАС КОНЦИЛА

Протосинђел Мирон Косаћ

„Православни мисионар“ лист Српске Патријаршије за мисионарску и васпитну делатност, пратимо протеклих 20-так година, кроз које је време био једна од ретких публикација, која је јасним одговорима и приступачним стилом укрепљивала веру. У последње време је добио и квалитетнију опрему и освежења са добрим изводима поука из духовног живота и искуства Светих Отаца.Намера нам је да овим редовима прокоментаришемо не само физиономију часописа него и његов садржај. Конкретно, задржали би се на чланцима из последњих бројева овог листа, који говоре о блиским контактима са римокатоличком „црквом“ и њеним ,,клиром“. О томе какве поруке шаљу ови текстови, и најдобронамернији читалац не може а да се не запита.

Наиме, у једном од прошлогодишњих бројева опширно је описано путовање свештеника шабачковаљевске епархије Италији.

Немајући ништа против избора путовања (у Италији има и моштију Светих из ранохришћанског периода, базилика и уметничких дела из истог периода), примећујемо неке друге детаље. Сврха њихове посете била је учествовање у сусретима са представницима римокатолика, учествовања у заједничким молитвама, богослужења у њиховим храмовима. Поред ових сусрета са нижим званичницима ове религиозне организације, уприличен је и сусрет са римским јересиархом.

Изненадио нас је и екстатичан тон којим се све ово велича. Надали смо се да је то један преступ (промашај), који ће се превазићи и за који ће Црква и верни у њој смоћи снаге да поправе и надвладају ово искушење.

У најновијем броју „Мисионара“ налазимо, међутим, ново изненађење. Поново се говори о контактима са римокатолицима и са папом, с тим што му се овај пут даје и атрибут „свети отац“, и то се неколико пута поновило.

Волели би да сазнамо, по којем предању су руковођени они који ово пишу, по православном сигурно не. Сви догмати и канони говоре о једној Цркви, Источној Православној, о изопштењу јеретика и о забрани саслуживања и учествовања у њиховим молитвама. После овога следе и одговарајуће епитимије.

Духу Православља је, наравно, страна аверзија или мржња према било којој личности или групи. Такође му није близак ни фанатизам, или прозелитизам. Православни хришћанин у сваком човеку гледа створење Божије. Не може да нам се припише ни одбојност према римокатолицима нити помањкање жеље за коректним односима. Али, баш из љубави према људима, позвани смо да чувамо као драгоцени бисер чистоту наше вере, да је сведочимо и предамо будућим поколењима. То је Црква изразила кроз постулат, да мрзимо грех а не грешника и проверила кроз двехиљадегодишње искуство.

Овде би поменули и дефиницију којом је ава Јустин Поповић назвао екуменизам – „свејерес“. Такође и оцену покојног патријарха јерусалимског Диодора, да православни за све време трајања екуменског дијалога нису стекли ни најмању корист и да нема разлога настављати дијалог са онима, који не желе да чују аргументе, понајмање да их усвоје.

Путеви и начини комуникације свакако постоје, нарочито ради мира и суживота на одређеним географским просторима. Исти се одржавају на дипломатском, државном, или културном нивоу, а вера се сведочи светошћу живота. Убеђивањем или компромисима у овоме лицемерном дијалогу „сестринских цркава“ ништа се не постиже.

Овоме бих додао догађаје који су недавно додатно оптеретили савест православних верника. То су одласци делегација епископа и клирика у посету Риму, дочеци папи од стране наших епископа на просторима Српске Цркве (Хрватска и БиХ).

Овим се директно или индиректно признаје аутентичност и озваничује еклисиолошко устројство једне, у суштини, псеудо (пара) религиозне скупине. Да подсетимо да од времена Светога Саве, дакле осам стотина година, нико од наших епископа до недавно није ишао у било какве посете Риму. С правом смо забринути, као што смо то били и прошлс године после наступа Васељенског патријарха Вартоломеја у Равени. Наиме, исти је служећи православну Литургију на крају причестио групу римокатолика, оправдавајући то намером да се избегне смућење у цркви. Овај догађај је изазвао реакције у Грчкој, Светој Гори и свуда у Православљу. Иако ово нема директне везе са нашом помесном црквом, ипак јс указатељно као пример застрањења.

Ако ствари погледамо са етичког аспекта и ту никако не налазимо оправдање овим збивањима. Још се није земља осушила од мученичке крви невиних жртава из Другог светског рата, а папа служи мису и то управо на местима злочина, за које Ватикан сноси највећу одговорност. Никад нису признати погроми ни насилна покрштавања. Стидљива извињења, или умиривања савести, не могу да замене покајање. И поред тога сазнајемо о званичном позиву, председника земље у којој живимо, папи да посети Београд. И заиста, не знамо до које ће мере ићи наше понижење и колико ћемо моћи да се опоравимо. За повратак достојанства потребна нам је једна смирена, саборна провера вредности и подвиг. Надамо се да ће молитвама Светих, Дух благодати који обитава у Цркви надокнадити слабости и управити верне на стазу спасења, начинима које само Он зна.

На нама је да истрајемо, макар и посртали путем Православља и томе нам, свакако, може помоћи и сваки часопис но, и наравно „Православни мисионар“, и у коме можемо да се надахнемо поукама и искуствима из Отачког Предања.

Протосинђел Мирон Косаћ

П.С. Текст је само осврт инспирисан наведеним догађајима и објављеним чланцима, не апологија нити програмски рад.