Двадесет година од “преговора” у Рамбујеу – да ли знамо нешто више о судбини КиМ?

Управо се ових дана навршава двадесет година од почетка „мировне конференције“ – „преговора“ у француском дворцу Рамбује, код Париза, вођених о Косову и Метохији између представника власти СРЈ и Србије и косовских Албанаца, уз посредовање изасланика САД, Русије и ЕУ, Кристофера Хила, Бориса Мајорског и Волфанфа Петрича. „Преговори“ су трајали 17 дана и окончани су безуспешно, без икаквог договора.

У време одржавања преговора било је мноштво закулисних интереса којима су се руководиле САД и косовски Албанци, а који нису били познати широј јавности, нити су у то време били посве разумљиви преговарачкој делегацији СРЈ и Републике Србије. Данас, након двадесет година, када је у међувремену обзнањено мноштво детаља, када су САД и косовски Албанци јавно признали шта су стварно желели да постигну у Рамбујеу, када  нам је позната и хашка пресуда српским политичким и војним лидерима, којима је због наводних српских злочина на  КиМ суђено у Хашком трибуналу (ХТ), данас када нам је добро познат развој политичких и војних догађаја на КиМ, и када се у највишим телима ОУН, у СБ оспоравају њихове властите одлуке, као што је Резолуција СБ 1244, као  и ток бриселског преговарачког процеса, и даље  постоји подељеност на српској политичкој сцени по питању КиМ, и још увек нема опипљивог и реалног предлога решења косовскометохијског чвора.

До преговора у Рамбујеу дошло је након већ постигнуте сагласности између САД и других чланица НАТО пакта и водећих земаља ЕУ, да КиМ треба и мора да постане независна држава и да НАТО у част педесете годишњице свога постојања треба да покаже своју одлучност, јединство, војну надмоћ у свету, да пресудно утиче на све токове у међународној заједници и да је случај Косова одлична прилика да се то практично и демонстрира. САД и њихови савезници су знали да ниједна држава па ни Србија не може прихватити да се незаконито на њеној територији формира друга држава, па су се определили за то да се отцепљење КиМ од Србије и проглашење Косова за самосталну државу изведе под притисцима и претњама силом и ратом и то у више фаза. САД су одлучиле да се користе разноврсним методама и средствима како би обмануле властиту јавност о стварној одговорности за стање на КиМ и оптужиле руководство СРЈ и Србије, да су одговорна за ескалацију сукоба, да не прихватају преговоре и мировно решење и да се рат као коначна опција сматра неминовним.

Још од времена одржавања Критске конференције (1997.) на којој су се окупили лидери Балканских земаља са намером да „Балкан и стварно припадне балканским народима“, на којој је значајну улогу имао и председник СРЈ Слободан Милошевић, постигавши договор са премијером Албаније Фатосом Наном, да је Косово унутрашње питање Србије и да се Албанија неће у то мешати, САД интензивирају своје активности, пружајући подршку најрадикалнијим албанским елементима на КиМ и појачавајући сваковрсне притиске на Србију и њено руководство. Иако су крајем 1997. и почетком 1998. албанске терористичке, а по некима „побуњеничке снаге“ на КиМ, подржане од стране моћних западних сила, пре свих од стране САД и Немачке, интензивирале своја оружана дејства према органима и снагама државе Србије и СРЈ, као и према цивилном становништву, снаге безбедности Србије и Војска Југославије (ВЈ) су успешно неутралисале тзв. „ослободилачку војску Косова“ („ОВК“). Овакав сценарио развоја догађаја на КиМ, по коме „ОВК“ и радикално албанско политичко крило губе свој значај, а САД су их већ биле прихватиле као главни снагу и полугу преко које ће се реализовати циљеви осамостаљења и отцепљења КиМ од Србије, одричући подршку политичкој партији Ибрахима Ругове, као умеренијој политичкој струји, која је такође била за независно Косово, захтевао је нове мере и облике деловања САД, како би спасили своје штићенике од потпуне пропасти. У том циљу се између осталог формира Косовска верификациона мисија, основана  1998. након потписивања споразума Милошевић – Холбрук у октобру исте године, а као орган ОЕБС-а, састављене од велике групе ненаоружаних мировних посматрача. Наводни циљеви Верификационе мисије били су „племенити“ да се увери у акције сукобљених страна, очување мира и безбедности и сл., а стварни циљеви њеног шефа некадашњег америчког амбасадора Вилијема Вокера, били су спасавање  терористичке „ОВК“ од потпуног пораза и изналажење „добрих разлога и повода“ за војну интервенцију НАТО пакта на СРЈ. Знамо сви добро за случај „Рачак“ који је био формални повод за НАТО агресију на СРЈ. Вокер је са „Рачком“ постигао свој циљ, иако је касније пред ХТ раскринкана сва његова ујдурма у вези са наводним „масакром“ албанских цивила. Због наводног „масакра“ у Београд је 30.јанура 1999. дошао британски министар спољних послова Робин Кук, који је председнику СРЈ пренео ставове Контакт групе у којима је осуђен „масакар“ над косовским Албанцима. Истовремено се огласио и НАТО, рекавши да је спреман за све опције, јер криза на КиМ представља претњу миру и безбедности у региону. У ствари НАТО је био спреман да нападне СРЈ још у октобру 1998. али копнене трупе у форми „ОВК“ нису биле за то способне.

Преговори у Рамбујеу били су потребни САД, као наводно, још један озбиљан покушај мировног решења косовске кризе, кроз који је требало показати да су српске власти некооперативне и неспремне на мировно решење и да се сва одговорност за рат који ће уследити баци на њих. Састав албанске делегације на преговорима у Рамбујеу је показао коју опцију подржавају САД, односно Мадлен Олбрајт, која је тада водила главну реч на конференцији, с обзиром да су се појавила нова лица међу њима и Хашим Тачи, амерички човек, лице са потернице, које је добило дипломатски пасош и имунитет, припадник терористичке „ОВК“, а Ибрахим Ругова је пао у други план. СРЈ и Србија су имале искрене намере да се одрже истински преговори и да се дође до мировног решења, у коме би Албанци на КиМ имали најширу могућу аутономију, па су мултиетничку делегацију Србије, на чијем челу је био професро уставног права и потпредесник Владе Србије Ратко Марковић, сачињавали Срби, Муслимани, Турци, Роми, Египћани, Горанци, па чак и представник једне албанске партије, сви са КиМ.

„Преговори“ су тако текли да се делегације нису ниједанпут среле за истим столом, него је Кристофер Хил, амерички посредник, преносио ставове једне делегације другој. Ти ставови су у ствари били ставови САД. Мадлен Олбрајт, тадашњи државни секретар САД, је држала све конце у својим рукама, понашала се осионо, дрско, наметала је решења и захтевала да се прихвати све што она тражи. А тражила је од српске стране да прихвати и оно за шта је знала да Србија никада неће прихватити, намерно подижући лествицу захтева, како је касније сама то потврдила. Њен основни циљ је био да се у Рамбујеу не постигне споразум, него да се створе услови за унапред донету одлуку да НАТО, на годишњицу свога оснивања, демонстрира сву своју снагу, према малој Србији, и поведе рат сврставајући се на страну Албанаца, односно на страну терористичке „ОВК“.

У одређеној фази преговора српској делегацији се придружио и председник Србије Милан Милутиновић. Српско руководство је било спремно да прихвати већину захтева које је испоставила Олбрајт, али не и захтев у виду ултиматума, да НАТО запоседне целу СРЈ, да има потпуну контролу територије и ваздушног простора, да има пуну слободу кретања и деловања, да може да ухапси свако лице и приведа га надлежним органима и да су припадници НАТО снага изузети од сваке врсте правне одговорности пред властима Србије, однонсо СРЈ. Захтевано је да се након три године на КиМ одржи референдум о статусу Косова (Видети текст Споразума из Рамбујеа, под називом „Привремени договр о миру и самоуправи на Косову, који се може назвати Ултиматум, Додатак Б, 8. Статус КиМ према маеђународном праву, Александар Павић).

„Ултиматум Србији  срочен кроз текст споразума, у коме се позива да прихвати НАТО трупе на својој територији, био је провокација, изговор за бмбардовање. То није текст који би било који Србин прихватио. Био је то лош дипломатски документ и никада се није требао појавити у таквом облику“, изјавио је бивши државни секретар САД Хенри Кисинџер (Лондонски, Daily telegraph, јун 1999.). По мишљењу неких аналитичара ултиуматум из Рамбујеа је био тежи него аустроугарски ултиматума 1914. Преговори у Рамбујеу су били пример алиби дипломатије, дипломатског покушаја да се реши проблем, иза кога стоји ултиматум који је немогуће прихватити.

Иако су САД осудиле Србију за пропаст преговора у Рамбујеу, ХТ је пресудио „да југословенска страна није крива за неупсех преговора“(Видети пресуту ХТ у предмету IT-05-87-PT Тужилац против Милутиновић и других).

Многи аналитичари данас кажу да би било боље да је Србија прихватила све захтеве из Рамбујеа. Међутим, да се то десило, онда би Србија била окупирана земља, која се не би могла супроставити даљем комадању територија (губитак Рашко-полимске области – „Санџака“, Војводине), уништењу Републике Српске, а Косово би ионако већ било независно и међународно признато.

Поуке из Рамбујеа треба користити у данашњим преговорима који се воде између Београда и Приштине под посредством ЕУ, а уз снажне притиске САД. Српске власти у Београду морају изнаћи модус како сачувати интегритет земље, повратити суверенитет и заштитити становништво на КиМ, све оно због чега је одбијен ултиматум из Рамбујеа и због чега је Србија била напднута у неправедном рату, али се успела изборити за Резолуцју 1244 СБ, као кључни акт, који се оспорава чак и од неких сталних чланица СБ, које су гласале за ту Резолуцију. Док је жива Резолуција 1244 СБ УН, до тада је и Србија бар формално територијално сачувана.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Извор:
СРПСКИСТАВ