Зашто Шиптари својатају Медвеђу, једну од најсиромашнијих општина у Србији
- У општини Медвеђи Шиптара има свега око 4 одсто, а у овим новим причама о „разграничењу“ она би наводно по захтевима Шиптара требала да се припоји територији Косова и Метохије, ако би на то пристала Србија. А зашто то траже– то нико поуздано не зна!
- А по последњем попису становника у тој неразвијеној општини живи 26 одсто Шиптара, али не и радним данима! Значи не живе највећи део године у Медвеђи. И да их је и толико и да стално живе ту, остаје питање због чега власти код нас преко тога још увек прелазе олако…
- Ти пријављени Шиптари у Медвеђи заиста живе на Косову и Метохији непријављени. Живе тамо, па тако тамо могу да купују куће и станове, заснивају радни однос, уписују децу у вртић или школу, па чак и да гласају, а да избегну судију за прекршаје. Како је то могуће? Јер, непријављивање боравка је свуда у свету озбиљан прекршај, често изједначен са скитњом! Или су пријављени на две адресе, што је такође незаконито?
- Много је занимљивије питање зашто српски политичари, а нема никакве сумње да су упознати и с овим подацима, тако олако пристају на ту, у најмању руку чудну трговину, бацајући несрећном народу прашину у очи причом о некаквој „размени територија“? Јер, да ли је размена када се мења нешто своје, за нешто што ти и по Божјем, и по људском закону, ионако већ припада… бар како пише у преамбули Устава Републике Србије?
Пише: Милош Миша Лазић*
Пре неколико година три шиптарске политичке странке с југа Србије, у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, основале су „Заједницу албанских општина“. Ако ће од таквог организовања грађанима бити мало лакше, ако ће то помоћи напретку школства, здравства, привреде и животног стандарда, нека су, ваља се.
Али, мало је вероватно да им је то био циљ. Пре ће бити да је тело звучног назива оформљено као одговор на залудне покушаје успостављања Заједнице српских општина на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија, која је предвиђена и Бриселским споразумом?
Постоји још једна зачкољица која се и не спомиње. Наиме, Шиптари, или Арбанаси чине већину у општини Прешево, а у Бујановцу их је нешто мање од половине укупног броја житеља, док их у Медвеђи и раније и данас живи једва четири одсто!
Зашто је, онда, и Медвеђа укључена у поменуту заједницу и да ли то значи да би и општина с једним промиломшиптарског живља могла да им се прикључи?
Одговор је само наизглед компликован, али политички, и за шиптарску страну, врло прагматичан. Наиме, по последњем попису становника у тој сиромашној општини живи наводно 26 одсто Шиптара, али не и радним данима. Значи не живе највећи део године у Медвеђи, они су виртуелни становници. И да их је и толико и да стално живе ту, остаје питање због чега власти код нас преко тога још увек прелазе олако… И не кажу јасно свој став!
Шиптари само на папиру живе у Медвеђи!
Јер, већина тих повремених комшија се иселила на Косово и Метохију, као што су и многи Срби кренули пут Лесковца или Ниша у потрази за послом и бар мало лакшим животом. Али, Шиптари, по правилу, не одјављују свој боравак па су формално и даље житељи Медвеђе, иако у њу дођу, можда, у већем броју једино у време пописа и избора.
Дођу, допутују кад морају због пензија, дечјих додатака и других социјалних давања, наврате понекад и ради квалитетније здравствене неге, да продуже пасош с којим могу свуда, и четвртком, стигну некад овде за пијачни дан. Као и другде, уосталом.
Шиптари би , ако могу, још отели од Србије: општина Медвеђа и по територорији и ресурсима има капацитете скоро равне свим српским општинама
Ти пријављени Шиптари у Медвеђи заиста живе на Косову и Метохији непријављени. Живе тамо, па тако тамо могу да купују куће и станове, заснивају радни однос, уписују децу у вртић или школу, па чак и да гласају, а да избегну судију за прекршаје.
Како је то могуће?
Јер, непријављивање боравка је свуда у свету озбиљан прекршај, често изједначен са скитњом! Или су пријављени на две адресе, што је такође незаконито?
Да је заиста тако, да су и пријаве и одјаве боравка законска обавеза и на територији Косова и Метохије, потврђује занимљив догађај који се збио на дан увођења владике Иринеја, епископа нишког, на трон Светог Саве и у чин патријарха Српске православне цркве 23. јануара 2010. године.
По причи покојног Слободана Драшковића, тада председника општине Медвеђа, тог дана је са оне стране административне границе лишено слободе седамнаесторо грађана Србије, међу којима је било и деце, а махом чланова породице Цицмил, и сви су одведени у полицијску станицу Подујево, а затим општинском судији за прекршаје због, како је наведено у пријави, „илегалног преласка државне границе и непријављивања боравка“.
Усмено им је јављено да ће бити пуштени ако уплате кауцију од за њих баснословних 4.607 евра!
Виртуелни Шиптари из Мевеђе
Али, већина тих несрећних људи била је из Косова Поља, где су ваљда и данас пријављени, а тог јануара 2010. године, као и данас уосталом, имали су тужни статус „привремено расељених лица“, што је бирократски појам и односи се на Србе насилно отеране с Косова и Метохије. Оно што је додатно збунило и дало драматику овом догађају било је откриће да су ти „илегалци“ кренули на парастос некој својој рођаци која је сахрањена на гробљу у селу Сикирача, које се и дословно налази на педесет метара од административне линије раздвајања! Када је све то предочено ревносном судији за прекршаје, он је преиначио већ донето решење и осудио их због „уласка на територију Косова ван званичног граничног прелаза“.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Богатство квари сиротињу
Одговор на питање зашто су „земљаци“ из наше Аутономне покрајине Косово и Метохија, мада не само они, толико заинтересовани за сиромашну општину Медвеђа понудио је Фил Фокс, руководилац истраживања (ад хок) компаније из Канаде „Дунав минералс“, која је у истраживања минералних налазишта по Србији већ уложила десетак милиона евра.
Наиме, уз рудник „Леце“, крај истоименог села у општини Медвеђа, где се већ столећима вади руда олова и цинка, крај Тулара, откривене су врло „интересантне“ резерве бакра (800.000 тона) и злата (78 тона), док о ретким минералима неопходним за развој модерних технологија нису рекли ни реч, а има и њих, свакако, што су установили и стручњаци из Геолошког института Србије још педесетих година прошлог века!
Кад „приштинска страна“ спомиње општину Прешево, могло би се то приписати бригом за тамошње Шиптаре који, заиста, чине већину, али је тај крај, такође, махом настањен убогом сиротињом. За општину Бујановац, где је Шиптара мање од половине, могло би се претпостави да се затекла „на трпези“ размене због оправдане бриге приштинских марионета за судбину манастира Прохор Пчињски и осталих хришћанских светилишта. А, откуда међу њима и Медвеђа са четири одсто Шиптара?
Ипак, много је занимљивије питање зашто српски политичари, а нема никакве сумње да су упознати и с овим подацима, тако олако пристају на ту, у најмању руку чудну трговину, бацајући несрећном народу прашину у очи причом о некаквој „размени територија“? Јер, да ли је размена када се мења нешто своје, за нешто што ти и по Божјем, и по људском закону, ионако већ припада… бар како пише у преамбули Устава Републике Србије?
Ако се прихвати таква (или било каква) размена територија, докле ће сезати апетити приштинских ментора? Или, да ли да се забринемо и за Бор, Мајданпек, Рудник (дописати по знању и сећању). И шта ћемо са Београдом, јер најразвијенији је и најбогатији у Србији, а и у њему живе Арбанаси?!
А, ако се овако настави, шта ћемо са собом?
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Формално, случај је био правно ваљан, али… Уз мало истраживања, и увидом у службена документа, установљено је да гранични прелаз Сикирача постоји! Јер, негдашња Савезна влада је са представником Уједињених нација Хансом Хакерупом усагласила питања везана за прелазе на административној линији раздвајања, што је објављено у „Службеном гласнику СРЈ“ број 41 из 2002. године, као и у одговарајућим документима Светске организације. Код села Сикирача, с наше стране, одмах је постављен полицијски пункт, а исти такав преко пута поверен је чешком батаљону. Али, изгледа да је Чесима досадило да залудниче на пустом прелазу, па су се покупили и одмаглили, а шиптарски чиновници се нису досетили да на прелаз пошаљу бар припаднике КПС… али ни то, нити чињеница да су „окривљени“ пријављени у Косову Пољу, дакле на територији те самопроглашене државе, судију није превише потресло, нити је због тога укинуо своју пресуду.
Несрећни људи пуштени су из притвора јер је Слободан Драшковић из свог џепа, односно од своје животне уштеђевине, платио „кауцију“, коју је на руке оном коме је требало однео Љузум Сахити, возач у општини Медвеђа.
Толико о пријавама боравишта… и о Заједницама српских и шиптарских општина.
*Познати репортер „Илустроване Политике“
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Арсић: Медвеђа је у Горњој Јабланици, а не у такозваној Прешевској долини!
Албанци су у великој мањини у Медвеђи
- Има их свега око пет стотина од 11 хиљада становника
Медвеђа јесте и остаће део централне Србије
Небојша Арсић, председник општине Медвеђа
Председник општине Медвеђа, (11.000 становника) коју припадници албанске националне мањине у Србији и Албанци са Kосова сврставају у територијално и политичко подручје такозване Прешевске долине, објашњава да ова територија Србије и географски и политички нема додирних тачака са Бујановцем у Прешевом.
„Од Прешева смо географски удаљени око 160 километара, а политичка ситуација код нас је сасвим друкчија него у те две општине, па могу да поручим свима да је Медвеђа у Горњој Јабланици, а не у такозваној Прешевској долини, да Медвеђа јесте и остаће део централне Србије“, истиће Арсић.
Стављање Медвеђе у контекст такозване Прешевске долине чине, додаје, људи који далеко живе од ове вишенационалне општине у којој су вековима малобројни Албанци ( има их свега око 500 – пет стотина) живели у слози са већинским српским становништвом.
„Ми овде не делимо проблеме на албанске и српске, већ су они заједнички проблеми и заједнички их решавамо. Ми смо међусобно измешани, пријатељи смо, неки и кумови и побратими, а омладина се дружи по школама и кафићима. Овде вековима, па и у последњем рату, на Kосову и Метохији, није било ни једног јединог међунационалног инцидента, што довољно илуструје моје тврдње“, наглашава Арсић.
Политичке играрије у које се неосновано, каже, увлачи и Медвеђа, изазвају забринутост обе стране у Медвеђи, али, реално, нема страха.
„Зато што се овде вековима живи заједно и нико не верује да ће доћи до негативног исхода“, вели наш саговорник.
