Варљива идеја о „влади стручњака“ – на маргинама Споразума са народом –

Општи је утисак да су потписници Споразума са народом спремни да, уколико пројекат смене постојеће власти успе, изврше радикалан прекид са режимом личне власти актуелног председника државе. Они наступају заједно у акцији за добијање основних изборних услова, без таквих услова заједно ће бојкотовати изборе, на могуће изборе ће изаћи на заједничкој листи већег броја странака и удружења, после евентуалне победе ће формирати коалициону владу, и ту наилазимо на велику програмску нејасноћу у низу ставова тачке 7 Споразума.

Ти ставови предвиђају „Владу стручњака састављену од одговорних и стручних људи на челу са нестраначким премијером“. Задатак те владе је да заједно са Народном скупштином припреми предуслове за враћање демократских начела и владавине права у дванаест кључних области политичког система и јавног живота Србије. Деловање ове владе предвиђено је на једну годину. Јасно је, дакле, да се у Споразуму предвиђа посебан прелазни режим ка нормализацији поретка демократије и владавине права. Али, није јасно зашто ови искусни политичари овако важан посао преносе на именовану а не изабрану извршну власт, на тзв. Владу стручњака. Какво је то бланко поверење које се даје групи професионалаца, стручних познаваоца области које би требало уредити тако да јавни живот Србије неповратно крене путем демократије и владавине права.

Када се погледа списак области које би иницијално уређивали министри-стручњаци на челу са председником Владе као врховним стручњаком, видимо да је реч о уобичајеним питањима државног уређења и јавне управе, уз додатак неких питања (као лустрација, испитивање порекла имовине) која су од великог практичног значаја за сређивање прилика у земљи. Када се, пак, погледа на који начин би требало извести ново уређивање, видимо да је реч о доношењу нових законских оквира за поједине области. И ту долазимо до првог проблема.

Разуме се, законе ће формално доносити Народна скупштина, али ће њихови предлагачи овога пута бити стручњаци у одори министара. Шта је проблем? Ако су стручњаци најпозванији за законско уређивање појединих области, ако се они позивају да то учине због њихове стручне савршености (изузетности), онда произилази да ће Народна скупштина овде бити само у функцији изгласавања закона без расправе. Процедура расправе само би негирала потребу да законски предлог дају стручњаци, који су ту на основу претходног поверења у њихову савршеност. Формално гледано, улога Народне скупштине била би иста као и данас – да делује као гласачка машина. То је чудно, с обзиром на претпоставку о демократској изборности посланика. Не треба сумњати да данас напредњаци и социјалисти дају бланко поверење законским предлозима њихове владе, јер мисле да су они перфектни, као што би се то догодило и са односом између Владе стручњака и нове демократске скупштине.

Овде су се аутори Споразума мало занели модерном тахнократском идеологијом. Она је данас склона сцијентификацији и деполитизацији све бројнијих сфера јавне политике, али се још нигде није догодило да целу владу, на челу са председником, чине све сами стручњаци. Ако је претпоставка да ће стручњаци код нас „само“ изградити темеље нове политике, а онда ће наступити политичари, зашто би стручњаци били осуђени на колективну абдикацију после годину дана ако је њихов посао, иначе најтежи и утемељујући, добро обављен. Ако је, такође, претпоставка да су стручњаци у стању да ураде најважнији посао за једну државу, зар нису они самим тим и најбољи могући политичари у тој држави. Који је још стручњак који се задесио на месту министра деловао на том месту као стручњак а не као политичар. А ако целу владу чине стручњаци, онда је она по дефиницији влада политичара, а не стручњака. Ако би та влада деловала по научним а не по политичким законима, онда би то само била савршена технократска влада најзад остварене антиутопије. Али, ипак не би била неполитичка, већ врло политичка влада, додуше под знаком науке. И ту долазимо до другог спорног питања о Влади стручњака.

Основно питање у политици одвајкада је било питање одговорности. Ако неко ко управља јавним животом нема пред собом инстанцу одговорности – Бог, сталеж, народ, изборно тело…- тај не може да испуни своју дужност. Коме би одговарала наша Влада стручњака? Проблем на први поглед није драматичан, јер је она орочена на годину дана. Али, ипак, коме одговара за тих годину дана. Изгледа – никоме, а треба да удари темеље неповратне владавине демократије. Не одговара Скупштини, јер она је фактички не бира и не може да је смени. Не одговара ни чланицама Споразума, јер то нигде не пише, сем фразе да је реч о „одговорним и стручним људима“. Они су, дакле, одговорни саби и својој струци, али то није довољно за оне који обављају  јавни, политички посао у правом, па и у великом, смислу речу. Произилази да су они, у  години свог политички важног мандата, политички неодговорни.

И овде се показује да идеја о Влади стручњака у Споразуму није убедљива. Само се открива да би Споразум тиме увео народ у сферу нове неизвесности, наводећи га на највеће бланко поверење у поређењу са оним што смо до сада гледали.

Боље је да чланице Споразума преузму пуну одговорност за политичке промене од самог почетка, ако до њих неким случајем дође. Нека им стручњаци помажу у свим доменима јавне политике, нека воде и неке посебне области, тзв. регулаторне службе (специјализоване агенције). Али, за вођење политике, а посебно за утемељење демократије и владавине права после диктатуре, одговорни су само прави политички учесници. У супротном, испало би да идеја о Влади стручњака траба само да надомести неспособност чланова Споразума да направе целовит и убедљив опозициони програм. А то би било тривијално.

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ