Стаљинградска битка – битка која је променила свет
По свом значају победа у Стаљинградској бици 2. фебруара 1943. године може да се упореди с даном Велике Победе 9. маја 1945. године.
Стаљинградска битка је била прекретница не само у Великом Отџбинском рату, већ је она одредила судбину свих народа света, – каже председник Кримског савета ветерана 51. армије Светлана Сафонова.
– Ту је рат био заустављен. Да није Стаљинграда, не зна се, шта би се десило. Немци би се нашли на Кавказу, где има нафте, иначе не би ми данас ни постојали. Не може да се преброји, колико је овде погинуло људи. Како је изгледао Паулус, када је осрамоћен отишао одавде, Немци су били у ритама, гладни, смрзнути, једва су ишли.
Борба за Стаљинград је трајала око 6 месеци. Војници су се борили за сваку улицу, за сваку кућу. Чувена кућа Павлова се борила у опсади у току 58 дана. Град је био у рушевинама. Најогорченије борбе су се водиле за Мамајев курган, највишу коту у граду. Тамо је сахрањено десетине хиљада погинулих војника. Иначе су људски губици са обе стране превазилазе 2 милиона људи.
О Стаљинградској битци написано је хиљаде књига, десетине хиљада чланака, снимљени су филмови, компоноване песме. Међутим, све до сада има много непознатог. Учесници међународне научно-практичне конференције Стаљинградска битка у судбинама народа покушала је да открије неке нове стране историје. Истраживаћи Стаљинградске битке, припадници архива и музеја, студенти и постдипломци високих школа Волгограда припремили су реферате о делатности партизана на територији области, о радним подвизима Стаљинграђана. Пропаст једне од највећих и најјачих армија Вермахта на обалама Волге је заслуга милиона совјетских људи и на линији фронта, и у позадини, – каже историчар, коаутор биографске енциклопедије Стаљинграђани и Стаљинградска битка Јелена Цунајева.
– То је један од праваца историјске науке, када преко микроисторије покушавају се приказати огромни процеси у земљи, преко биографија људи приказати како је земља радила. Идеја биографске енциклопедије је усмерена управо на то. Рецимо, учитељица или ливац челика, сељак, железничар, чистачица у фабрици, која је учествовала у евакуацији те фабрике за Волгу, херојски су радили. Односно, преко судбине једног човека је приказан сваки мали напор, који је на крају крајева допринео Победи.
Стаљинград и данас остаје синоним невероватне храбрости, истрајности совјетских војника и пропасти нацизма. Победа је овековечена у називима улица и тргова у Паризу, Бриселу, Милану, другим градовима Европе. Та је битка променила свет. Како тврде историчари, код Стаљинграда је дошло до моралног преокрета у рату. Та је победа инспирисала антихитлеровске снаге на Западу и онемогућила рат да би и даље обухватио Исток.
Битка за Стаљинград започела је 17. јула 1942. године. Немачке трупе су се састале са одредима совјетске 62. и 64. армије на прилазима граду – на рекама Чир и Цимла. Сви грађани Стаљинграда су изашли да граде одбрамбена упоришта. Ипак 23. августа немачким трупама је ипак пошло за руком да се пробију до Волге. Овај дан ће остати у сећањима људи као најстрашнији у читавој историји града. Владимир Петрович Паненко на лето 1942. године није имао ни пуних 17 година:
– Небо је прекрио облак авиона. Наши су прво пружали одговор, противавински топови, све то је пуцало, а затим ућутало. Зато што је тако масовно бомбардовање било по читавом граду – не по првим линијама, где су трупе имале неке објекте, ваћ управо по цивилима. Читав град је био разорен. Све је горело. Ту је био нафтни синдикат и одатле се огњена нафта сливала у Волгу. И Волга је сама горела. Становници су јурили насумице, ништа им није доносило спас.
40 хиљада људи – управо толико погинуло је 23. августа у Стаљинграду. Људи су покушали да се спасу, да пређу на леву обалу реке. Али Немци су бомбардовали Волгу дању и ноћу. До зиме прелазак је био практично немогућ, сећа се учесник одбране острва Људникова Василиј Иванович Матјушков.
– Кад није било леда на обали су се скупљале стотине рањених. Сви леже повезани и стењу. Када је брод прилазио, сви су трчали ка њему, ко водом, ко како уме, само да оде одатле, из тог пакла. На води су плутали сандуци, у њима је могло да се стигне на другу страну, али нису сви успевали да до њих дођу. Морали су да пливају сами, а то је био новембар. Рањених је тада погинуло врло много: возили су их реком, одједном је граната ударила чамац и готово. Био је ужас. Од ударног таласа људи су падали у воду.
Исто тако тежак је био и прелазак у сам Стаљинград. Под непрекидном ватром и гранатирањем у град су долазиле хиљаде бораца. Од октобра дивизије појачања су почеле да стижу из читаве земље. До 19. децембра из резерве била је пребачена Друга гардијска армија маршала Малиновског. У њен састав је улазила 3. гардијска стрељачка дивизија у којој је служио Михаил Филипович Сисојев. Резерва се припремала у Рјазању, пребацили су је до наредне железничке станице, а одатле је требало стићи самостално.
– Поставили су нам задатак да стигнемо до села Васиљјевка. Ишли смо пешке само ноћу. Добро ако смо успут наилазили на насеље. Идемо, руководилац има карту, зна да ће ускоро бити село. Тамо улазимо,а људима је већ дата команда: Све разместити по кућама. Неколико пута је било да је требало сачекати дан у шуми, на мразу. Али ми чак ватру нисмо могли да запалимо.
Од почетка јануара совјетске трупе су приступиле извођењу операције Прстен. У овој операцији заробљена су 24 генерала и 91 хиљада војника и официра вермахта. Капитулирало је више од 20 немачких дивизија. У целини за 6 месеци Стаљинградске битке губици немачке армије су достигли око милион и по људи.
Фридрих фон Паулус, немачки генералфелдмаршал, потписао је капитулацију својих јединица. Био је то крај Стаљинградске битке, а последњи остаци немачких трупа предали су се 2.2. Слом код Стаљинграда – Немаца и њихових савезника Италијана, Мађара, Румуна и Хрвата (усташка 369. пуковнија, тзв. „Хрватска легија“ под командом Марка Месића) означио је почетак краја Трећег рајха. Средином новембра 1942. совјетска армија прешла је у офанзиву и окружила немачке снаге, заробивши 91.000 војника, углавном из састава Четврте и Шесте немачке оклопне армије (Паулусова групација), уључујући команданта Паулуса, 24 генерала и 2.500 официра. У бици код Стаљинграда погинуло је око 740.000 немачких, италијанских, мађарских, румунских и хрватских војника.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
