Револуционарна дивинизација Великог Вавилона

Најморбиднија посмртна церемонија, којом се отвара једна од најкрвавијих страница Француске револуције, приређена је у Лиону крајем 1793. године. Историчари су, као по правилу, нерадо отварали баш ову незаобилазну и поучну страницу, на којој се нижу запањујући описи фанатичног атеизма, безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа.[1]

Тзв. лионска заупокојена литургија изведена је у част једног „мученика слободе“.  Наиме, тако је у некролозима ословљаван и слављен Шалије, распоп и бивши трговац, кога су савременици упамтили као неурастеника и смешног занесењака. После одсецања главе Лују XVI, он јавно гази икону Господа Исуса Христа. Шалије у револуцонарном заносу кличе и опомиње : „Није доста што је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“. [2]

Позив на уништење „тиранина душа“, упућен из јакобинских клубова у Паризу, донео је Француској црни биланс и за сва времена поткрепио најсажетију, сумарну и суморну оцену да је : „На Западу то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700 000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине, побијено је више Француза него за хиљаду година `тираније` француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни терор који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом.“[3]

1.

Самопрегорни присталица револуционарне акције, којој су и тон и замах давали јакобинци из Париза, Шалије пада као прва и једина жртва лионских  реакционара. Градска општина и Градско веће Лиона понадали су се да ће одсецањем његове главе послати најуверљивију поруку и опомену другим усијаним главама и заговорницима револуционарног терора из престонице. После натегнутог доказног поступка и осуде на смрт, лионски контрареволуционари ваде из подрума одложену, неупотребљену и већ зарђалу гиљотину. Они посежу баш за оном   „хуманом направом револуције“, коју су својевремено нерадо примили из Париза, из кога сад стижу бројни апели да се Шалије поштеди.  Али, након три неуспела покушаја гиљотинирања, лионски контрареволуционари прекидају језиво мрцварење и сабљом прекраћују муке овом несрећном вернику револуције. Тиме, уједно, јавно пркосе Конвенту и препуштају оружју да одлучи у спору и грађанском рату између револуционарног Париза и реакционарног Лиона.

Републиканске трупе, 9. октобра 1793. године, на јуриш заузимају Лион, други главни град Француске и њену престоницу свиле. Међутим, свирепа одмазда тек следи. Три дана по заузећу Лиона, Народна скупштина у Паризу доноси мало познати декрет у чијим се тачкама 1, 4, 5 и 6 редом налаже – војничко кажњавање, разарање, брисање Лиона са списка градова Републике и подизање једног, историји до тада непознатог, стуба опомене са следећим натписом :

Лион је ратовао против слободе – Лиона нема више. [4]

За извршење ових безумних наређења Конвент је у први мах одабрао Робеспјеровог пријатеља Кутона. Он, међутим, од првог тренутка свесно саботира декрет највише законодавне инстанце и настоји да поштеди од вандалског разарања највећи индустријски град Француске и његове прелепе уметничке споменике. Екстремисти, међутим, прозиру намеру Кутона. Они траже његову смену и врше притисак на Конвент да се доследно спроводи испланирани покољ и разарање Лиона. У ту сврху у Париз доносе размрскану Шалијеову лобању. Уз патетични церемонијал показују је у Скупштини народним представницима, а затим свечано излажу у Богородичиној цркви. Конвент  најзад попушта и извршење монструозног задатка поверава двојици најбездушнијих трибуна из својих редова : Жозефу Фушеу и Коло `д Ербоа. Овај први је још једна сврзимантија, ултрајакобинац и осведочени заговорник револуционарног терора. Други је, пак, пропали глумац, кога су баш у Лиону извиждали. На његов осветнички гнев рачуна Конвент у својој решености да смрви и сажеже Лион са његовим неподобним становништвом, предајући их заједно и без милости пепелу и праху.

За три месеца у Лиону је побијено две хиљде Француза.

За два дана одлетела су у ваздух сва чаробна здања са трга Белкур. Најлепшим фасадама започетим под Лујем XIV пресуђено је да прве буду уништене.

За кратко време из свих кућа, из свих подрума и са свих мансарди безобзирно су опљачкане све драгоцености, сви скупоцени предмети, тканине, животне намирнице…[5]

2.

Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха.

Злокобни наговештај лионског масакра, његов прави и помпезни увод, одиграо се већ у дану Фушеовог доласка у град. Лион се дрзнуо да високо и изазивачки подигне већ оборену заставу Монархије. То претекло знамење и симбол скоре прошлости кога је Република, још 16. јануара 1793. године гласањем „La mort“ у Конвенту, немилосрдно отргнула из руку миропомазаног краља Луја XVI. Због тога је револуционарни Париз наменио Лиону најстрожу казну – нестанак са лица земље. Реку Рону је одабрао за пливајућу гробницу његових непокорних и незхвалних становника. Који су, уосталом као и Вандејци[6], одбили да са другим Французима поверују како се једино мачем и огњем дају исковати једнакост, братство и слобода. После круне Република је одлучна да ликвидира и у историјску провалију неповратно одгурнеБога и приватну својину. Лиону је „припала част“ да послужи као право огледно поље у подухвату најамбициознијег, најпустоловнијег  и најрадикалнијег обрачуна са затеченим вредностима једног друштва и једне цивилизације.

Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха. Они са још једним проконзулом пристиглим из Париза полако и свечано корачају за урном са Шалијеовим пепелом. Њу и његово гипсано попрсје, прекривено тробојним ћилимима и засуто цвећем,  носе четири јакобинца, такође пристигла из Париза. На носиљци је и мали кавез у коме се скутрио један голуб, за кога се испредало да је једини тешио овог мученика у тамници.

Почетну строгост и озбиљност ове церемоније наједном нарушава распојасана руља, која се уз клицање и дивљачну игру придружује посмртној поворци, носећи са собом све што је опљачкала по лионским црквама. Иза њих каска један накићени магарац, коме су на уши натакли украдену владичанску митру, а за реп привезали распеће и Библију. Тако се у по бела дана, уз општу радост и весеље гомиле, по блатљавим улицама Лиона клати Јеванђеље привезано за сивоњин реп.

Трагикомична поворка коначно стиже на пространи трг, на коме је подигнут импровизовани олтар од пољског шибља и зеленила. На њега постављају урну и попрсје новог светитеља, пред којим се она тројица народних представника клањају са страхопоштовањем. Први говор над Шалијеовом урном изговара пропали глумац Коло д`Ербоа. Овај његов наступ у Лиону није више имао ко да извижди. Затим реч узима распоп Фуше и обећава палом другу, такође сврзимантији, да ће осветити његово мучеништво. Те да ће аристократску крв, као у правом секташко-сатанистчком обреду, употребити уместо тамјана.

Распаљена маса кличе у знак одобравања његових речи. Припаљује се ломача од опљачканих црквених знамења. Одсеца се Јеванђеље са магарчевог репа и баца у пламен, који већ прождире иконе и нафоре, црквене књиге и записе, дрвене кипове светаца… „Затим дају сивом четвороношцу да пије из светог путира, у име награде за његову богохулну службу, а по завршетку ових непристојних бљутавштина носе четири јакобинца на раменима Шалијево попрсје натраг у цркву и тамо га свечано стављају на олтар, уместо разлупаног Христовог кипа.“ [7]

3.

„Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комунист.“

Карл Маркс

Пенза је први град на планети у коме је Карлу Марксу 1918. године подигнут споменик. Знамење у част „оснивача научног социјализма“ постављено је тачно на месту на коме се налазио олтар Храма Христа Спаситеља, који је грађен од 1800. до 1824. године. Први споменик Марксу у овом руском граду, који се налази на неких 700 километара југоисточно од Москве, пропао је због уградње непостојаног материјала. Зато су градски оци Пензе 1960. године одлучили да на истом месту подигну шест метара високо гранитно постоље на које су осовили Марксово бронзано попрсје високо два метра. У лето ове 2011. године градске власти Пензе донеле су одлуку да се и тај споменик уклони, те да се на темељима на којима је и раније био обнови Храм Христа Спаситеља. На фотографијама које су овековичиле почетак спровођења ове одлуке доминира челично уже затегнуто око Марксовог бронзаног врата. То уже уједно симболизује и повратак на ону тачку са које је историјско клатно насилнички зањихано „у светлу будућност“. [8]

Историчари радничког покрета и светске револуције упорно прескачу одштампане и још доступне странице „Упутства“ („Instrukction“) које су заједнички потписали Коло д`Ербоа и Жозеф Фуше.

Зашто?

Зато што би се историјски примат у састављању једног чисто комунистичког манифеста модерног доба морао признати овој двојици лионских крвопилаца, а не Марксу, или „Хесенском земаљском веснику“ Георга Бихнера.

Сва је прилика, међутим, да је ово Упутство из 1793. године још раније скицирано у јакобинским клубовима, који су добили име по јакобинском доминиканском  манастиру. Иза његових зидина кована је завера, и у том манастиру су детаљно разрађивани планови за збацивање Луја XIV.

Једном од потписника Упутства, оном пропалом глумцу и крвавом комедијашу, због његовог застрањивања и лионског „левог скретања“, главу су одрубили исти они који су га и послали у Лион у улози стварног главосече. Од одговорности за лионски масакр извукао се, међутим, први и важнији потписник првог бољшевичког програма, коме је историја пружила јединствену прилику да своја програмска начела одмах потврди и у пракси. Фуше, некадашњи прости грађанин и љута сиротиња, а касније војвода од Отранта, вишеструки милионер, интимус највећих европских банкара и први власник потоње Ротшилдове резиденције у Феријеру, у трећем ставуУпутства прокламује и наређује:

„Радите, дакле, у великим потезима и смело; одузимајтесваком грађанину све што му није потребно, јер сваки сувишак (le superflu) јавна је повреда народних права. Јер све што појединац има поврх онога што му је потребно не може употребити друкчије осим тако да злоупотреби. Не остављајте му, стога, ништа осим оно што му је неопходно…“ [9]

Фуше је, дакле, још тада послао отворену објаву рата приватној својини и Цркви, двема најјачим силама Француске пред којима су опрезно узмицали чак и  Робеспјер и Дантон. Проћи ће, до душе, још пуних пет година од лионског масакра док у Ватикан не умаршира Бертије. Овај француски генерал је 1798. године једноставно ухапсио папу Пија VI, свргнуо га с престола и протерао у изгнанство, у коме је Свети Отац и умро. Али је Фуше, већ за време свог проконзуловања у Нанту, Неверу и Мулену, наговестио на које ће стране Француска револуција одапињати убојите стреле свог фанатичног атеизма. На њеној мапи и Ватикан је заузимао место  незаобилазног циља.

Истина, у својој првој проконзулској улози Фуше се још чувао да не загази у злочин у коме ће огрезнути у Лиону, претварајући Рону у пенушаву реку крви. Као бесомучни борац против хришћанства, он се у овом потчињеном подручју још задовољава укидањем целибата, одузимањем повластица свештеницима и увођењем забране да носе своју одежду изван верских објеката. Фуше на јавним трговима склапа бракове и разводи их. Са огољених и опљачканих предикаоница држи ватрене атеистичке проповеди у којима се изругује Богу и негира бесмрност душе. Он укида и хришћанске погребне церемоније, после чега прописује да се сви становници сахрањују уз једнобразан надгробни натпис који гласи :

Смрт је вечни сан.

4.

С чекићем у руци, Фуше јаше на челу поворке која шпарта Муленом и разбија крстове, распећа и слике свих светаца у овом граду. Свештеничке митре и олтарске покриваче баца на ломачу, док усхићена и обезбожена руља урла, кличе и игра око пламена. На јавном тргу у Неверу он – први у Француској – крштава своју кћерку на грађански начин и даје јој, дакако мимо црквеног обреда, име по месту крштења. Али, Фуше може да извести Париз да је у овој области, поред богатства искоренио и хришћанство, тек онда кад под његовим притисцима и претњама надбискуп Франсоа Лоран збаци са себе мантију и стави на главу црвену јакобинску капу. И кад се тридесет свештеника поведе за примером смртно застрашеног надбискупа, те и они на главу ставе знамење борбеног безбожништва.

У периоду од 1925. па до избијања Отаџбинског рата 1941. године, у Совјетском Савезу је активно деловала организација под називом Савез милитантних безбожника. Била је то, како јој и само име говори, једна од најгнуснијих службених формација бољшевичког репресивног система. Пуну подршку у свом програмском опредељењу и практичном деловању добијала је од самог врха КП СССР-а и злогласне НКВД. На челу совјетских милитантних безбожника стајао је Јемељан Михаилович Јарославски, чије је право име гласило Минеј Израиљевич Губељман. До тренутка гашења број чланова ове екстремистичко-светогрдне институције нарастао је на три и по милиона, распоређених у 96.000 борбених ћелија.

На свом Другом конгресу из 1929. године, совјетски борбени атеисти су донели одлуку о оснивању подмлатка и дали му име Млади милитантни безбожници. У свакој школи на територији СССР-а почели су да се оснивају кружоци младих безбожника, те је тако за само две године два милиона деце учлањено у богоборне редове.

Овај богохулни савез, наравно, није бирао средства у пропагандном рату против религије и Цркве. Пошто је хришћанско православље било најисповеданија  религија царске Русије, логично је било да се Руска православна црква прва  нађе на удару Савеза милитантних атеиста. Осим научне критике хришћанских догми, совјетски безбожници су се служили најпреснијим лажима, клеветама и скерадним изругивањима православних Руса. Тако је на једној насловној страни Безбожника, главног гласила Савеза, у броју за 1922. годину, Исус Христ приказан на карикатури како силује изнемоглу жену. Вулгарне асоцијације и најприземније значењски слој ове карикатуре указивали су на затуцану Русију, коју  завијену у црно обешчашћује нико други до Исус Христ. На једној другој карикатури из „Безбожника” нацртан је Бог који Адаму удахњује душу кроз ректум уз помоћ црева за клистирање.

Вређање верских осећања грађана СССР-а било је не само допуштено и подстицано у то доба, већ је сатанистичко изругивање Исусу Христу представљало пожељни образац друштвеног понашања. Посезање за  скаредностима у тзв. уметничком изражавању повукло је, логично, и  масовну забрану оних уметничких дела, за која су „инжењери људских душа“ проценили да имају хришћанско надахнуће и да носе хумане поруке. На том опскурном индексу међу првима су се нашла дела Фјодора Михаиловича Достојевског. Онога који је писао: Ако нема Бога све је дозвољено. Истог оног који је веровао да ће лепота спасити свет. Будном цензорском оку чувара бољшевичке револуције није промакао ни опус Лава Николајевича Толстоја. На списку непожељних нашли су се и наслови Платона, Канта… Губељманов Index librorum prohibitorum прослеђен је у све библиотеке најпространијег државног дома на свету, након чега су дела са тог списка одлагана у бункере, или једноставно уништавана.

На иницијативу Савеза милитантних безбожника забрањено је извођење дела духовне музике Чајковског и Рахмањина, Моцарта, Баха, Хендла…

5.

Пропагандни отров сипан у душе нарочито млађих људи прво се излио на улице и тргове руских градова, али је уз пламтећу мржњу доспео чак и до најудаљенијих забити и беспућа. Угашени су сви манастири. Њихови монаси и монахиње су побијени, а претекли су послати у конц-логоре. Затворено је две трећине православних храмова, од чега је једна трећина потпуно уништена. Четиристо хиљада звона скинуто је са завоника и испод купола православних цркава и претопљено. На ломачи су спаљени милиони икона и вредних рукописних књига. „Идеолошка бригада Јарославског-Губељмана није нашла боље средство за ругање хришћанству, претворивши у недавној прошлости храмове у позоришта, клубове и јавне тоалете…“[10]

Антирелигиозна пропагандна хистерија у СССР-у достигла је свој врхунац 1931. године. Тираж Губељманових новина Безбожник попео се те године на пола милона, а часопис истог назива достигао је цифру од 200.000 штампаних примерака. Исте 1931. године у Москви је, по наређењу Лазара Мојсејевича Кагановича, експлозивом разорен Храм Христа Спаситеља, једна од најлепших богомоља у читавом православном свету. Храм је подигнут у част победе руског народа над Наполеоном, а на његовим зидовима била су исписана имене руских официра који су погинули за Крст часни и Слободу златну. У присуству целе царске породице и малобројних преживелих ратних ветерана, Храм је освештан на Васкрс 1883. године. Тада је први пут изведена увертира „1812“ Петра Иљича Чајковског, посебно компонована за тај свечани тренутак. Грађевински радови су трајали 44 године, а на минирање Храма, које је овековечено и на филмској траци, утрошено је само неколико часова.

Милитантни безбожници дошли су на идеју да на истој локацији, због близине Кремља, подигну ново знамење. Било је предвиђено да споменик социјализму понесе имеПалата совјета, те да се на његовом вишеспратном врху нађе џиновска Лењинова статуа. Но, пошто човек снује а Бог одлучује, градитељима никако није полазило за руком да реализују ту првобитну замисао. Река Москва, на чијој се левој обали налазило ново-старо градилиште, стално се изливала и одлагала и почетак и одмицање радова. Зато је тек 1958. године, на темељима некадашњег саборног храма Руске православне цркве, изграђен комплекс базена намењен рекреацији класно свесних пролетера. Богоборна и изнуђена конверзија намене овог простора изведена је као у пустој жељи за једном новом канонизацијом. Оном која би поколењима требало да посведочи како линија између добра и зла никада није ни пролазила кроз свако људско срце понаособ, већ се одувек протезала између класа и идеологија.

Храм Христа Спаситеља у Москви поново је подигнут на месту на коме се налазио пре свих ових безбожничких и рушилачко-градитељских подухвата. После десет година градње, освештан је на Преображење 2000. године.

6.

Револуционарна и прекретничка амбиција милитантних безбожника није се зауставила на уништењу материјалних симбола хришћанства. Иза ударничког рушења видљивих знамења православне вере остали су, ипак, дубоко укорењена морална начела и хришћанско осећање живота у најширим масама совјетског друштва. Ваљало је, дакле, дубоко засећи у архетипске обрасце понашања, како би се спровео револуционарни и васпитно-етички преображај, нарочито најмлађих. Зато Губељман у Пионирској правди за 1934. годину овако подучава : „Дајтечасну реч („пионирске“ и друге) својим непријатељима икршите је.“ [11]

Руку на срце, он је у овом апелу предвидео и једно једино ограничење. Наиме, Губељман је сугерисао пионирима да лажу до миле воље, само ако је потребно за победу радничке класе и комунизма. Међутим, програмираним и систематским усађивањем лажи, обмане и кривоклетства у свести и савести дечака и девојчица отворило се најшире поље за некажњиво преступничко деловање. А нарочито за лажно сведочење и потказивање. Горки плодови новог образовног система и васпитног програма брзо су сазрели. Пракса совјетског друштва потврдила је на бројним примерима да су денунцирање најближих сродника и претпостављених, као и одрицање од родитеља, послужили као сигурна и најбоља препорука најбескарактернијим људима за њихов каријеристички узлет. С друге стране Колима и бројни гулази издашно су попуњавани жртвама и лешевима преко којих су газили људи Нове вере. [12]

Душе испражњене од порука Светог писма Губељман пуни Новим јеванђељем. Он пише Библију за вернике и невернике и биографију Владимира Иљича Лењина (1870-1924). [13]

Увођење Новог календара имало је за циљ да употпуни и коначно заокружи Нову веру. Као адепт нове бољшевичке вере Губељман се бацио и на спровођење тог крајње сложеног задатка да на највишем, државном нивоу „…замијени славу бесмртнога Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца“.[14]

„Започети рачунање времена с првом годином пролетерске револуције – врло је сложено, и ја се бојим да се не понови експеримент Велике Француске револуције, изјављује Јарославски и одмах прецизира (…) Ми смо већ сада у свим совјетским актима и у литератури дужни да означавамо наше рачунање времена. 1929. годину означавамо као 12. годину нове ере, наше ере. Ја употребљавам израз `наше ере`, како се не би говорило о хришћанској ери.“ [15] – прецизира Јарославски.

Његов нови календар се, ипак, није примио у народу, а указом од 26. јуна 1940. године поново је враћена недеља (на руском воскресение) као дан у седмици. До тада је у употреби била шестодневница, као да је седмица имала шест дана.

„Методолошки приступ“ у покушајима израде новог календара представљао је својеврсну комбинацију антропоцентричне дивинизације и тривијалне негације Црквеног календара. Тако је након победе Октобарске револуције на место потиснутог Васкрса, као највећег хришћанског празника, уведено државно празновање 1. маја. На тај дан, према службеном тумачењу,  манифестовани су јединство и класна солидарност радника широм света.

Демонстрације и сукоби радника и синдикалиста са полицијом у Чикагу отпочели су 1. маја 1886. године. До оружаног обрачуна је дошло 3. и 4. маја. Тада су пале прве жртве и на једној и на другој страни. Убијена су четри члана радничког синдиката, а на десетине њих је рањено. Након тог крвопролића, Август Спајс и Алберт Парсонс, анархисти међу демонстрантима, позивају раднике да се наоружају. После њиховог позива полиција је 4. маја избројала у својим редовима седам погинулих и 67 рањених. Због позива на оружану борбу и заговарања насилних и револуционарних метода у преотимању власти, Спајс и Парсонс су изведени пред суд. Са још двојицом демонстраната они су следеће године осуђени на смрт.

7.

Одлука да се 1. мај слави као међународни празник рада донета је 1889. године, на Првом конгресу Друге Интернационале, три године након крвавих догађаја на тргу Хејмаркет.

Римокатоличка црква је, пак, 4. мај унела у свој календар као дан Светог Јосипа радника.

Упућени у езотеричне науке, међутим, повезали су и обележавање 1. маја са једним догађајем, који на први поглед нема никаве везе ни са борбом за радничка права, ни са бољшевичком доктрином.

Вајсхауптови списи ипак стижу до јакобинских клубова у Паризу, у којима се под вођством Максимилијана Робеспјера помно изучавају и користе као најдрагоценија упутства за извођење Француске револуције.

Који је то догађај и за чије име се он веже?

Познаваоци окултних тајни и ритуала подсећају на 1. мај 1776. године, датум када је објављено оснивање реда Илумината. На челу ове секте налазио се Адам Вајсхаупт, с конспиративним именом Спартак. Он је још један бивши свештеник, који се латио месијанског позива да преуреди свет и учини га бољим и праведнијим. Иако рођен у мојсијевој вери, Вајсхаупт се покрстио у католика и неко време провео као професор канонског права на језуитском Универзитету у Инголштату, да би се на крају окренуо магији и спиртуализму. После открића баварске полиције и забране делатности Илумината, његово учење означено је као позив за вођење најстрашнијег рата против хришћанства, монархије, приватне својине, породице… а све у служби Сотоне, или Луцифера. Вајсхауптови списи ипак стижу до јакобинских клубова у Паризу, у којима се под вођством Максимилијана Робеспјера помно изучавају и користе као најдрагоценија упутства за извођење Француске револуције. [16]

Јакобински клубови су у законе своје нове владе унели одредбу по којој је хришћански Бог из Светог писма –лажни бог. Уместо Њега уздигли су нову богињу, којој су и на Острву слободе у њујоршкој луци подигли споменик. Унутрашњу конструкцију овог споменика израдио је пројектант надалеко познате  куле у Паризу, инжењер Гистав Ајфел. Кип слободе у Њујорку представљао је поклон Француске Сједињеним Америчким Државама. Он је подигнут 1886. године, као гест трајног пријатељства између две земље. Тако је и револуционарни пламен слободе из Париза симболично пренет преко Атлантика, у главни град САД.

Ред Илумината основан је 1. маја 1776. године, у Баварској.

Исте године 14. јула проглашена је америчка Декларација о независности.

На исти датум, 14. јула 1789. године пала је Бастиља и званично је отпочела Француска револуција.

Истог датума, 14. јула 1889. године, тачно на стогодишњицу пада Бастиље, основана је у Паризу Друга интернационала.

На њеном Првом Конгресу одлучено је да се 1. мај слави у свим земљама као међународни празник рада.

Стручна истраживања привредног и индустријског раста, пре избијања Октобарске револуције, доносила су једнодушне прогнозе да ће царска Русија већ средином XX века „…ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. (…) доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и на економском плану“. Оваква експертска предвиђања на Западу су примљена као најозбиљније упозорење и реална претња његовој супремацији у свету. Зато су предузете хитне мере да се тај тренд руског свеукупног уздизања успори и омете, а у најбољем случају – нагло прекине. Како се стратегија освајања Русије споља и оружаним путем показала као крајње ризична и неделотворна, прешло се на реализацију плана њене унутрашње дестабилизације. У метежу Првог светског рата указала се и најбоља прилика за радикално осујећивање Русије. Незадовољство у појединим слојевима руског душтва послужило је као најпогоднији хумус за револуционарну сетву. На слици: Лав Троцки, документарна фотографија из полицијског досијеа.

Берлински зид је пао 1989. године, на стогодишњицу оснивања Друге интернационале и двестоту годишњицу од избијања Француске револуције. Тада је извршено поновно уједињење две Немачке. Симболично је означен крај тзв. Хладног рата и почетак новог уједињења Европе у наднационалну заједницу под именом Европска унија.

Највеће проширење у историји Европске унијеуприличено је 1. маја 2004. године. Тог 1. маја у њено чланство је примљено десет нових држава: Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Чешка Република, Словачка, Мађарска, Словенија, Кипар и Малта.

Из преамбуле Устава ЕУ, упркос бројним предлозима, изостала је она одредба по којој ова наднационална заједница почива на темељима хришћанске традиције.

Пре него што је одлучно запловио у политичке воде и постао британски премијер, Винстон Черчил је, као новинар и дописник, дао следећу завршну оцену Октобарске револуције у Русији:

„Још од времена Спартака, (Адама) Вајсхаупта, до Карла Маркса и доба Троцког, Беле Куна, Розе Луксембург и Еме Голдман, ова светска завера се стално ширила. Она је одиграла јасно препознатљиву улогу у Француској револуцији. Она је била извор сваког субверзивног покрета током XIX века ; и сада је најзад ова дружина изузетних личности из подземља европских и америчких градова ухватила руски народ за гушу и практично постала неоспорни господар ове огромне империје.“ [17]

8.

Стручна истраживања привредног и индустријског раста, пре избијања Октобарске револуције, доносила су једнодушне прогнозе да ће царска Русија већ средином XX века „ …ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. (…) доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и на економском плану“. [18]

Оваква експертска предвиђања на Западу су примљена као најозбиљније упозорење и реална претња његовој супремацији у свету. Зато су предузете хитне мере да се тај тренд руског свеукупног уздизања успори и омете, а у најбољем случају – нагло прекине. Како се стратегија освајања Русије споља и оружаним путем показала као крајње ризична и неделотворна, прешло се на реализацију плана њене унутрашње дестабилизације. У метежу Првог светског рата указала се и најбоља прилика за радикално осујећивање Русије. Незадовољство у појединим слојевима руског душтва послужило је као најпогоднији хумус за револуционарну сетву. Након очекиване жетве од Русије је требало да остане само „чист лист хартије“. Један необелодањени програм америчког председника Вудро Вилсона  у тачки 5. дословно гласи:

„Русија је велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван и (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа.“ [19]

Није ли тај „чисти лист хартије“ из овог америчког програма само друго име за „руску пустињу“, како је на једној енглеској карти из 1888. године означен простор руске империје?

Овај документ откривен је у приватној архиви тајанственог пуковника Едвард Мендел Хауза, опуномоћеника највећих њујоршких банкара, који су Вилсона кандидовали и испели на сам врх пирамиде власти у САД. Под Вилсоновим председниковањем Конгрес и Сенат су изгласали, уочи Божићних празника 1913. године, Закон о Федералним резервама (FED) чиме је стварна власт у овој држави пренета у руке моћних банкарских породица. Уједно, датум оснивања Федералних резерви многи амерички историчари поистовећују са датумом губљења државног и националног суверенитета САД, а пуковника Хауза са правим господарем Беле куће.

Вудро Вилсон: „Русија је велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван и (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа.“

Две групе професионалних револуционара-емиграната крећу у априлу 1917. године према Русији. Њихово крајње одредиште је Петроград.

Једну групу предводи Леон Давидович Бронштајн, с конспиративним именом Троцки.

На челу друге је Владимир Иљич Уљанов, звани Лењин.

Троцки и његови пратиоци испловљавају из њујоршке луке паробродом Кристијанијафјор.

9.

Лењин и његова 32 револуционара, укључујући жене и децу, полазе возом из Цириха, из неутралне Швајцарске и у оклопном вагону безбедно прелазе територију целе Немачке, која је у рату са Русијом. Иза Кајзерових леђа њихов безбедан пролаз омогућио је генерал Стаф, који је руске револуционаре снабдео новцем и потребним документима. На месту високопозиционираног службеника у тадашњој немачкој обавештајној служби налази се Макс Мориц Варбург. Истовремено он заузима и положај директора Ротшилдове и Варбургове банке у Франкфурту. Његова рођена браћа Феликс и Пол Варбург, настањени у САД, одиграли су запажену улогу у коначном усвајању Закона о Федералним резервама. Пол је био ожењен Нином Леб, ћерком Соломона Леба, власника најмоћније америчке међународне банке Кун, Леб и компани (Kuhn, Loeb & Company). Други Максов брат Феликс био је ожењен кћерком Јаков Хенри Шифа, кога су Ротшилдови из Немачке послали још средином XIX века у мисију преузимања контроле над монетарним системом САД. Шиф је прво постао директор Кун, Леб и компани, а касније је Ротшилдовим новцем откупио ову фирму. За њега је још 1949. године обелодањено да је са двадесет милиона долара у злату помогао бољшевицима да дограбе сву власт у Русији.[20]

За разлику од Лењинове екипе, Троцки и његови револуционари доживели су ситне непријатности приликом пловидбе према Русији. Наиме, канадске власти хапсе Троцког и његове пратиоце одмах по њиховом приспећу у луку Халифакс, као очигледно сумњиву дружину с америчким пасошима. Међутим, за само неколико сати, са највиших места из Вашингтона и Лондона, стижу ургенције да се притвореници пусте.

„Председник Вудроу Вилсон је био добра вила (највероватније према упутствима `пуковника Хауза и његових помагача`) која је снабдела Троцког пасошем да се врати у Русију и подстакне револуцију. Уз овај амерички пасош су поклоњене улазна виза за Русију и британска транзитна виза.“ [21]

Канадске власти попуштају и ослобађају Троцког и његове револуционаре како би могли да наставе пут до њиховог крајњег одредишта. Да би се придружили Лењину у заједничком подухвату обарања руске круне, затирања православне вере и укидања приватне својине. Да би, на крају крајева, потпуно загосподарили једном моћном империјом која се, према свим стручним показатељима, кретала ка доминантној позицији у свету.

„Може ли ико посумњати да су управо међународни банкари иза сцене режирали читаву представу.“ [22]

10.

Стрељање царске породице Романов, без суђења и пресуде, извршено је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму виле Ипатијевих у Јекатеринбургу. Једанаест џелата предводио је Јанкељ Хаимович Јуровски, а усмена наредба за ликвидацију последњег руског цара Николаја II Романова, његове супруге Александре, четири кћерке и малолетног царевића Алексеја, могла је да стигне само са врха бољшевичког руководства. Сенка сумње да је издао једну од најмонструознијих наредби у целокупној историји Русије и до данас пада на неслужбену биографију Јакоба Михаиловича Свердлова, с конспиративним именима Смирнов, Макс, Андреј…

Убиство Романових имало је ритуални карактер, о чему су сведочиле и две поруке на зидовима просторије, исписане царевом крвљу. Њих је пронашао истражни судија Николај А. Соколов, који је на још неразјашњен начин изгубио живот 1924. године у емиграцији, у Француској. Натписи су оглашавали да је на том месту извршено обезглављивање Русије као последњег хришћанског и православног царства. Није случајно изабран ни дом Ипатијевих, као место на коме је извршена ова стравична егзекуција. Наиме, управо у Ипатијевском манастирунајвиши представници Цркве и руског друштва заклели су се 1613. године на верност владарској лози Романових.[23]

Пошто су поскидали све драгоцености са својих жртава, крвници су њихове лешеве умотали у ћебад и камионом превезли у шуму, удаљену двадсестак километара од места злочина. Ту су их спалили, а њихов пепео су расули по Ганинској јами. На крају су, да би уништили све трагове масакра царске породице, сипали креч у јаму.

Након смакнућа Романових, Јекатеринбург је понео име Свердловск, по Јакобу Свердлову, који је добио и велики споменик на једном од централних градских тргова. Упамћен и као жестоки заговорник тзв. црвеног терора, који је међу Чекистима увео моду облачења у кожне мантиле и капе, Свердлов је напрасно умро само неколико месеци након ликвидације Романових. Нико, међутим, ни тада, а ни касније, није поверовао у званичну верзију његове смрти, по којој га је грип покосио пре но што је напунио 34. годину живота.

Под Вилсоновим председниковањем Конгрес и Сенат су изгласали, уочи Божићних празника 1913. године, Закон о Федералним резервама (FED) чиме је стварна власт у овој држави пренета у руке моћних банкарских породица. Уједно, датум оснивања Федералних резерви многи амерички историчари поистовећују са датумом губљења државног и националног суверенитета САД, а пуковника Хауза са правим господарем Беле куће. На слици: „Градња Вавилона великог“, руска илуминација, XVIII век.

Тридесетих година XX века, бољшевици су, у граду који је тада већ носио име Свердлова, срушили Богојављенски саборни храм, подигнут 1745. године.

Након више деценија, кућа Ипатијевих постаје место ходочашћа, на којем почињу да се сабирају православни верници и монархисти из целе Русије. Како би се то спречило, ондашњи шеф уралског обласног комитета КП СССР-а, Борис Јељцин издаје наредбу 1977. године да се сруши грађевина у којој је убијен последњи руски монарх.

11.

Истинска религиозност царске породице Романов никада и нигде није довођена у питање. Цар Николај II  био је и велики дародавац Руске православне цркве. Он је даровао велике прилоге за изградњу нових храмова, како у Русији, тако и изван њених граница. За време његове владавине број парохијских цркава увећан је за више од 10.000 и подигнуто је 250 нових манастира.

Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године.

Након десет година, 1991. године, службено је саопштено да су откривени посмртни остаци царске породице Романов. Са другим руским царевима и они су сахрањени у Санкт Петерсбургу, у капели Свете Катарине, која припада Саборној цркви св. Петра и Павла.

Исте године Јекатеринбургу је званично враћен његов првобитни назив.

Руска православна црква канонозовала је 2000. године царску породицу  и уврстила их у ред светих мученика.

После канонизације уследило је и подизање православне богомоље баш на месту некадашњег страшног злочина.Храм на Крви у част Свих светих један је од највећих православних храмова у Русији, предузет као корак„Великог покајања“. Његова градња је отпочела септембра 2000. године и завршена, као симболични чин „великог покајања“, баш на месту некадашњег дома инжењера Ипатијева у Јекатеринбугру. Свечано освећење и отварање храма  обављено је 16. јула 2003. године, на дан када је уморен последњи руски Цар.

Застрашујућу вест о убиству цара Николаја II Романова прва је саопштила Руска православна црква, кроз уста патријарха Тихона. Патријарх је у својој проповеди из августа 1918. године, у Казанској саборној цркви у Москви, објавио верујућем руском народу и свету да су бољшевици ликвидирали миропомазаног цара Русије. Почетком исте године, патријарх Тихон је анатемисао совјетску безбожничку и материјалистичку власт. Већ од тог тренутка почео је прогон Његове Светости, а завршио се, највероватније, тровањем Тихона 1925. године.[24]

Две године касније власт је изазвала раскол у РПЦ.

Храм у Москви, у коме је патријарх Тихон одржао проповед, није порушен одмах, већ 1936. године. Чекало се да наступи 300. годишњица од његовог освећења, па да се онда приступи рушењу и оскврњењу. Наиме, након што је те године Храм срушен, на његовом месту, на Црвеном тргу, подигнут је јавни тоалет.

Црква је подигнута у знак захвалности за протеривање пољско-литванског окупатора из Москве 1612., а довршена је 1636. године. У њој је током два века била изложена чудотворна Казанска икона, која је једна од најпоштованијих Богородичиних икона у Русији. Њено чудесно јављање збило се још у XVI веку у Казању и помогло је руском цару Ивану IV Васиљевичу да извоје победу над татарским канатом. У руском народу дубоко је усађено веровање у заштитничку и спасилачку моћ ове иконе пред непријатељским најездама и агресорским инвазијама.

Зато је Казанска саборна црква, која је подигнута 1811. године у Санкт Петерсбургу, представљала, између осталог, и храм војне славе. У њој је сахрањен прослављени руски фелдмаршал Михаил Кутузов који је оборио Наполеона, једног од највећих европских освајача. Изградњу Казанске саборне цркве у Санкт Петерсбургу, који је представљао и симбол царске Русије, наложио је лично император Павел I. Према пројекту архитекте Андреја Воронихина, црква је грађена у стилу италијанске ренесансе. Воронихин је, иначе, први у свету разрадио и у пракси применио уградњу металне конструкције у куполу. Црква има облик латинског крста, са једном куполом и висину од 70 метара. Њену јединствену лепоту додатно су обогатили и рељефни украси на фасади.

Казанска саборна црква у Санкт Петерсбургу, кога су некад звали и северном Венецијом, прво је опљачкана после Октобарске револуције. Затим је затворена за богослужење, а 1932. године, у граду који је тада носио Лењиново име, претворена је у Музеј историје религије и атеизма. У последњој декади прошлог века, када је и Санкт Петерсбургу враћено име, обновљена су и богослужења у Казанској саборној цркви.

Застрашујућу вест о убиству цара Николаја II Романова прва је саопштила Руска православна црква, кроз уста патријарха Тихона. Патријарх је у својој проповеди из августа 1918. године, у Казанској саборној цркви у Москви, објавио верујућем руском народу и свету да су бољшевици ликвидирали миропомазаног цара Русије. Почетком исте године, патријарх Тихон је анатемисао совјетску безбожничку и материјалистичку власт. Већ од тог тренутка почео је прогон Његове Светости, а завршио се, највероватније, тровањем Тихона 1925. године.

12.

Немачки напад на СССР из основа је изменио политику државног врха према РПЦ. Крајње прагматични разлози налагали су да се одустане од истребљујућег унутрашњег фронта отвореног против Руске православне цркве. Те да се савезници у борби за опстанак Русије регрутују и из редова верујућих. Зато Стаљин на самом почетку рата издаје налог Јарославском да напише чланак „Зашто су религиозни људи против Хитлера“. [25]

Програмска садржина овог чланка потпуно је одударала од свега оног што је Губељман до тада написао и потписао. Чланак је имао тежину скоро „револуционарног заокрета“ у бољшевичком ставу према религији уопште, а посебно према православљу. Он је наговестио отварање свих цркава, манастира, духовних академија и богословија на територији целе државе. Претходио је пуштању свештеника из затвора и њиховом повлачењу са фронтова, како би могли да врше службу. У данима најтежег ратног искушења,  крута идеологија и обавезни партијски атеизам повукли су се пред чудотворном иконом Казанске Мајке Божије. Она је изнета из Владимирске саборне цркве и пронета у литији око тадашњег Лењинграда. Град је био спасен. Испред ње је служен молебан у Москви. Непријатељ је заустављен. Затим је однета у Стаљинград, некадашњи Царицин и Волгоград. Славна Стаљинградска битка, битка свих битака у Другом светском рату, отпочела је молебаном испред Казанске иконе. Тек по завршетку молебана даван је сигнал за напад на Немце и њихове савезнике. Икона је преношена на најтеже делове фронта, у најкритичније ситуације. Низале су се до скора незамисливе сцене : браниоце Отаџбине, у побожном миру и гологлаве, свештеници шкропе светом водицом, након молебана и помена погинулих.

У години у којој је Црвена армија извојевала победу код Стаљинграда, победу која је, уосталом, одредила даљи ток рата и одлучила његов исход, званична Правда пренела је на насловној страни од 5. септембра 1943. године као једно кратко саопштење. У саопштењу је наведено да се Јосиф Висарионович Стаљин састао са митрополитима РПЦ Сергијем, Алексејем и Николајем. Први човек совјетских комуниста, каже се даље у саопштењу, са разумевањем и одобравањем је примио предлог јерарха да се сазове Сабор епископа за избор патријарха московског и целе Русије. Епископи лојални совјетској власти изабрали су 4. фебруара 1945. године митрополита Алексеја за новог патријарха.

Тачно три месеца након Стаљиновог сусрета са митрополитима, Правда је обавестила своје читаоце о смрти Јарославског-Губељмана. У истом броју од 4. децембра 1943. године, објављени су бројни некролози највиших партијских институција и научних установа. Упадљив је, међутим, био изостанак посмртног слова Савеза милитантних безбожника. Горопадна организација, на чијем је челу Јарославски стајао толике године, није се ни огласила поводом скончања оног који их је две деценије предводио у њиховом богоборачком фанатизму. О том периоду покојникове биографије, додуше, нико у Правди ни реч није поменуо.

Тачно три месеца након Стаљиновог сусрета са митрополитима, Правда је обавестила своје читаоце о смрти Јарославског-Губељмана. У истом броју од 4. децембра 1943. године, објављени су бројни некролози највиших партијских институција и научних установа. Упадљив је, међутим, био изостанак посмртног слова Савеза милитантних безбожника. Горопадна организација, на чијем је челу Јарославски стајао толике године, није се ни огласила поводом скончања оног који их је две деценије предводио у њиховом богоборачком фанатизму. О том периоду покојникове биографије, додуше, нико у Правди ни реч није поменуо. Стога су неупућени могли да помисле да се ради само о одласку још једног преданог револуционара-хуманисте и приљежног, а за живота скромног научног радника.[26]

13.

Ниједан члан руске царске породице није преживео масакр у подруму виле Ипатијевих, у Јекатеринбургу. За разлику од мученика Романових, који су погубљени без суда и пресуде, француској краљевској породици пресудили су јакобинци – гласањем у Скупштини. Главу Луја XVI тражио је тада и Жозеф Фуше. Двадесетак година касније, кум и најдостојнији сведок на Фушеоовом црквеном венчању са племићком невестом био је Луј XVIII, рођени брат гиљотинираног Луја XVI! Ово је јединствен пример обрта, прерушавања и брзе замене улога на крвавој историјској позорници у коме некадашња убога сиротиња, бивши револуционар, јакобинац и краљеубица, рушилац олтара и распећа сада као војвода од Отранта и други човек по богатству у Француској скрушено прима благослов за своје венчање са дупло млађом грофицом, од онога који носи исту онакву митру какву је Фуше са спрдњом качио за реп магарцима по Лиону. А први сведок на венчању „последњег испљувка Француске револуције“ је нико други до један Бурбон, краљ Француске и рођени брат онога чију је главу овај младожења гурнуо под гиљотину! За непоновљивост историјске перверзије овог случаја побринула се и чињеница да је тај педесетшестогодишњи младожења сада не само кум, већ и министар полиције у влади претпоследњег француског краља!

Сви на двору гунђају, али нико не сме гласно да се побуни. Уосталом, сви знају да Луј XVIII повратак на краљевски престо у доброј мери дугује Фушеу. Зна то и Фуше, који је одавно савладао технику отимања власти и одржавања у њеном седлу. „Али има нешто што овај стари кондотијер, овај превејани познавалац људи ипак није научио и што нико не може да научи: борити се с аветима. Заборавио је да се на краљевом двору појављује једна авет прошлости, као еринија освете: војвоткиња од Ангулема, рођена кћерка Луја XVI и Марије Антоанете, једина у породици која је преживела велики покољ.“ [27]

Војвоткиња од Ангулема своје посете двору гласно условљава удаљавањем министра свог стрица и једног од убица њеног оца. Она се заклела да тог Јануса Француске револуције никада неће ни погледати. Њен глас је окуражио и друге гласове да се стопе у грмљавину назадовољства према Фушеу. Најзад, Луј XVIII отпушта Фушеа и поставља га на безначајни положај посланика на дрезденском двору. Фуше се тек распакивао у Дрездену када га је Скупштина у Паризу са 334 гласа према 32 искључила из сваке амнестије и осудила на доживотно прогонство из Француске. Тек тада започиње његово путовање у немилосрдну Каносу и потуцање по убогим европским провинцијама. На Фушеа се свом жестином, како и приличи људској природи, обарају нарочито они који су до јуче дрхтали пред њим и бојали се његове сенке. Протеран и стављен ван закона он са „зеленашким каматама испашта свој грех што никад није служио идеји и неком високом делу, него увек само пролазној милости тренутка и људи“. [28]

Житељи Трста били су одавно навикнути на појаву једног побожног старца, који је тешким корацима свакога дана одлазио у цркву да се, клечећи и склопљених руку, помоли Богу. Они ни у сну нису могли да претпоставе да је тај оронули странац некада био силни револуционар, борбени безбожник и прогонитељ хришћанства. Али су од 20. децембра 1820. године знали да га никад више неће чути како у пролазу, сам за себе, тихо, али разговетно понавља:

ИМА БОГА!.

др Радован Калабић

Извор: Фонд Слободан Јовановић

Упутнице:

[1] Албер Матијез (1864-1932), представник тзв. напредне историје о Француској револуцији, уништио је око 1919. архивске податке везане за жртве револуционарног терора.

[2] Др Марко С. Марковић : „Истина о француској револуцији“, Образ, Београд, 1995, стр. 19.

[3] Исто, стр. 8.

[4] Štefan Cvajg : „Žozef Fuše – Lik jednog političara“, u Izabrana dela Štefana Cvajga, Rad, Beograd, 1983, str. 42.

[5] Француски историчари Леонтр, Гаксот, Киап и Гобри поштовали су чињенице у својим делима о Француској револуцији. Захваљујући њиховим радовима револуционарни злочини, а посебно геноцид у Вандеји, осветљени су до детаља.

[6] У Вандеји је први пут примењен  принцип тзв. спржене земље.

[7] Као под 4, стр. 48.

[8] htp://radiosvetigora.wordpress.com/2011/07

[9] Као под 4, стр. 34.

[10] Архимандрит Рафаил Карелин : „О покушајима сценских експеримената са Јеванђељем“, из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“, П.М.Ш. Свети Александар Невски, Београд, 2004.

[11] Протојереј Глеб Каледа : „Брак и породица – домаћа црква“, „Светигора“, Цетиње, 1998.

[12] Варлам Шаламов : „приче са Колиме“, БИГЗ, Београд,1985 ; Александар Солжењицин : „Архипелаг Гулаг I-III“, Рад Београд, 1988.

[13] Издавачка кућа „Свјетлост“ из Сарајева превела је и издала 1962, у две књиге, Губељманову „Библију за вјернике и невјернике“.

[14] Римљанима посланица, 1 : 23,24

[15] Сергеј Фирсов : „Да ли је било безбожничке петољетке ?“, Независимаја газета, 30. 10. 2002.

[16] Вилијам Џ. Сатон : „Илуминати – покрет новог доба“, Плави круг, Београд, 2000.

[17] Исто, стр. 186.

[18] Едмонд Тери, директор листа „Европски економиста“, у студији из 1913.

[19] Драгољуб Живојиновић : „Дуга историја англо-саксонског разбијања Србије и Русије“, w.w.w.vaseljenska.com/ / duga-istorija-anglo-saksonskog … Опширније у Драгољуб Живојиновић : „Невољни ратници : велике силе и Солунски фронт : 1914-1918“, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

[20] Наведено према Anthony G. Suuton  : „Wall Street and Bolshevik Revolution“, Arlington House Publishers, 1974.

[21] Исто, стр. 25.

[22] Наведено према Des Griffin : „Fourt Reich of the Rich“, South Pasadena CA, Emissary Publications, 1979, стр. 91.

[23] Николај А. Соколов : „Убиство царске породице“, превео са руског и приредио Војин Перуничић, „Дан“, Подгорица, од 30. 3 до 5. 4. 2011.

[24] Иван Андрејев : „Катакомбна црква“, часопис „Православни живот“, бр. 2, Њујорк, 1951. превод „Православље“

[25] Као под 15.

[26] Исто

[27] Као под 4, стр. 210.

[28] Исто, стр. 215.