Левајац: Прича о настанку “Приче која лута свиетом“

Једног дана, чини ми се да је март био, 2003. године, једног дана који је био једнак другим данима, једног дана као што је овај данашњи, у мом стану, на осмом спрату, телефон, зазвони.

Дигнем слушалицу, а у слушалици глас издалека, из велике удаљености, чак из Ванкувера. Зове Драган Андрејевић, власник “Кишобрана“, најзападнијих српских новина у дијаспори, с којим се лично знам, који је први објавио моје записе о Канади, под именом “Сањао сам Канаду“, па са мном интервју правио.

Каже да ускоро у Бањалуку треба да дође папа Јован II Војтила, а он дописника из Републике Српске нема, па ме моли да за његове новине пошаљем неку причу о папиној посети Бањалуци. Ја Драгану кажем да нисам новинар, а он не престаје да моли. Те папа је светски позната личност, па то је значајна посета, корак ка зближавању народа који су до јуче у рату били, дијалог религија, нешто као помирење, те договорена са властима Републике Српске, те ово, те оно.

Ја ћутим, а он каже да ће прилог хонорисати, да ће ми платити, да ће…

Најзад кажем да ћу погледати да ли неки прилог могу да направим, али не знам да ли ћу успети.

Разговор се отприлике на томе завршио.

Тај телефонски позив био је, пошто сам у пензији, па имам времена на претек, повод да почнем да размишљам о папином доласку у Бањалуку, да испитујем зашто поглавар Католичке цркве, који је наводно изасланик сина Божијег Исуса Христа на земљи, долази, шта штампани медији пишу, шта електронски јављају, а шта народ прича.

После ми до руку дође програм папине посете, где приметим да у његов боравак у крајишкој лепотици није предвиђена посета селима Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, где су усташе 7. фебруара 1942. године, за само један дан побиле, поклале, измасакрирале, као на балу вампира, две хиљаде и двеста осамдесет и девет сељана, људи, жена, деце, већ само посета самостану Петрићевац, да ту лаика Ивана Мерца, који је бањалучку Гимназију 1914. године завршио, а онда отишао у Хрватску и постао главни идеолога хрватске усташке младежи, који је у 33. години умро, блаженим прогласи.

О том страшном злочину, једном о безброј, који није случано, већ плански вршен, од Јасеновца, преко Јадовна, до Житомислића и Пага, када је Независна Држава Хрватска хтела један народ на тим просторима да затре, да му ни име не остане, који је, у име братства и јединства, да балон илузија не би пукао, шездесет година прикриван, заташкаван, под тепих гуран, о којем није смело ни да се говори, а камоли пише, први је озбиљније истраживао, а онда и писао, тада када ствари почеле да се распадају, када је Југа почела по шавовима да пуца, када је медијска брана пукла, па лед пробијен, Јован Бабић, новинар и писац који је у Бањалуци живео и радио, па сам и ја, од њега, и из његове књиге о страдању Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, много тога сазнао.

У селима Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, поред Бањалуке, усташе су 7. фебруара 1942. године, за само један дан побиле, поклале, измасакрирале, као на балу вампира, две хиљаде и двеста осамдесет и девет сељана, људи, жена, деце.

Наравно, и о побијеној деци у Народној пучкој школи у Шарговцу.

Мало по мало, оптерети ме једна мисао:

Како је могуће да папа долази у самостан где је дан уочи злочина састанак одржан, где је до детаља, рационално испланиран, а да не пође два километра даље где је толики невини народ страдао? Да не дође у Дракулић, где су у Православној цркви на зиду наведене све жртве, или да не оде у основну школу у Шарговац где су деца побијена?

Да ли врховни поглавар Католичке цркве то зна?

Да ли Свети отац зна да је то био највећи масакр цивила у Другом светском рату у једном дану?

Да је у оквиру тог покоља, не под окриљем ноћи, већ у по бела дана, побијено, заклано, преклано, и педесет и двоје српске деце, у Народној пучкој школи у Шарговцу, и то у присуству њихових вршњака, католика?

Да гледају, да се челиче, да уче!

Да ли зна колико је педесет и две невине дечје душе, ако се зна да је Достојевски рекао, да ако и једна дечја суза кане, човечанство треба да се замисли? Или је рекао да никакви идеали не вреде ни суза једног детета, или да се не може човечанство градити на сузама деце, или тако некако?

Да ли зна да је тај злочин чињен под заштитним погледом тадашње Римске курије, под окриљем тадашње Свете столице?

Да ли зна да је Вјекослав Филиповић, фратар самостана Петрићевац, у који долази да Ивана Мерца блаженим прогласи, усташе у покољ видио?

Да ли Свети отац зна да је то био највећи масакр цивила у Другом светском рату у једном дану? Да је у оквиру тог покоља, не под окриљем ноћи, већ у по бела дана, побијено, заклано, преклано, и педесет и двоје српске деце, у Народној пучкој школи у Шарговцу, и то у присуству њихових вршњака, католика? Да гледају, да се челиче, да уче!

Да је, кад су у школу упали, од несрећне учитељице тражио да православну децу од католичке одвоји, а када је она то урадила, фратар је прво дете заклао и наредио усташама да га следе?

Ако папа, то не зна, а не мора да зна, јер је пореклом Пољак, зашто га његови сарадници, који све знају, Ватикан је једна од најбоље информисаних институција на свету, о томе нису обавестили?

Ако нису, зашто нису?

Да ли је то већи злочин од поклане деце?

Кадикад је речено да је злочин заборавити злочин.

Или, како су злочинци могли децу од седам до дванаест година, која нису ништа друго до космичка појава, божанство у малом, бескрајност, чистота и невиност, пољубац Бога, да побију?

Коју су количину мржње џелати у грудима носили, колико су били изопачени када су тако нешто могли да ураде?

Како су злочинци могли децу од седам до дванаест година, која нису ништа друго до космичка појава, божанство у малом, бескрајност, чистота и невиност, пољубац Бога, да побију? Коју су количину мржње џелати у грудима носили, колико су били изопачени када су тако нешто могли да ураде?

Како су изгледали?

На шта су безљуди личили?

Да ли се могу с њим упоредити?

Ко су, и одакле су?

Да ли су дошли са стране?

Ако су дошли, ко их је довео да ту пир праве?

У ког Бога су веровали, а у ког фратар Вјекослав Филиповић?

Како он изгледа? Како лице има? Да ли је слично њиховом?

Ако у Сведржитељи и Свесадржитеља нису веровали, у шта су веровали?

Зашто се о тако монструозном злочину годинама ћутало?

Зашто је медијски мрак владао?

Да није до Срба?

Да Срби као народ немају нешто патолошко у себи?

Како је могуће да два пута у једном веку праве државу са народом који их два пута од Вардара па до Триглава коље, о врбе веша, у јаме без дна баца?

Од народа који је само у прошлом рату тисућу хиљада Срба побио?

Па не може се држава градити на истребљењу једног народа, па био то и српски!

Или овај податак: Зашто на школи, ни десет година после стварања Републике Срспске, не постоји никакво обележје да је злочин ту, тад и тад учињен?

Зашто се о тако монструозном злочину годинама ћутало? Зашто је медијски мрак владао? Да није до Срба? Да Срби као народ немају нешто патолошко у себи?

Зашто нема спомен-плоче са именима побијене деце?

Па кад пашче цркне, каже народ, иза њега ланац остане!

А иза деце ништа.

Не могу се њихова имена тек тако у празнину истрести!

Нису њихова имена била празна.

И тако даље, и тако даље.

Све се око мене у питање претворило. Хиљаду неразумних, збуњујућих упита. Хиљаду двојби, недоумица и двоумица, суманутих слутњи, сулудих поставки, ломова, устезања, а нигде одговора.

Како сам читав живот у школи провео, и све своје снове за школу везао, па ми је школа, божемепрости, већи храм од храма, прича о побијеној деци на школским клупама, у ходницима, на степеништу, у дворишту, била ми је несхватљива, необјашљива, непојамна…

Нисам могао да спавам.

Нисам знао шта је сан, а шта је јава.

Мислио сам да је зло у свету, а тек сада видим да је у људима.

У једном тренутку сам био беспомоћан: Помишљао сам да ниједна памет, да никакво образовање не могу то да схвате, а камоли објасне.

Како сам читав живот у школи провео, и све своје снове за школу везао, па ми је школа, божемепрости, већи храм од храма, прича о побијеној деци на школским клупама, у ходницима, на степеништу, у дворишту, била ми је несхватљива, необјашљива, непојамна… Нисам могао да спавам. Нисам знао шта је сан, а шта је јава. Мислио сам да је зло у свету, а тек сада видим да је у људима.

У другом тренутку, да бих ваљда себе растеретио, да бих душу своју ослободио, сине ми идеја: Да напишем причу која би ме спасила. Како? Да напишем причу у облику писма које учитељица Добрила Мартиновић, која је по несрећи учитељица у Пучкој школи била, која је православну децу од католичке одвојила, коју су, после злочина злочинци натерали да својом руком у Прозивник, поред имена сваког убијеног детета напише да је умрло 7. вељаче 1942. године, коју су после рата нове власти шикнули негде у Цазинску крајину, у неку селендру да ради, да о злочину не би причала, која је после полудела, а онда и умрла, са онога света шаље папи Јовану Другом поводом његовог доласку у Бањалуку.

Да једна, условно речено луда жена, за коју нико не зна, пише човеку којег цео свет зна, као што је знао.

Да му каже оно што је мене мучило.

Што мучи сваког човека који до правде и истине држи.

Само различито.

Тако и би.

Наста прича.

Папа би у Бањалуци и оде, прича оста.

За свагда.

Да траје.

Да лута светом.

Да опомиње.

Ако не може да га начини бољим, нека га бар савест пече.

Да злочинци не прођу некажњено.

Да не крену у нове подвиге.

Да се тако нешто никад на овим просторима више не догоди.

Не само на овим просторима, него нигде.

Када је “Прича која лута свиетом“ била написана, нисам журио да је објавим. Да је објавим и у најпрестижнијем књижевном часопису у нас, не би имала мисију коју би требала да има. Неко би је прочитао, неко не би, и на томе би се све завршило.

Да направим књигу од једне приче која има четири компјутерске странице не могу.

Књига се од четири странице не прави.

Да је ставим у књигу са другим причама?

Како, кад се ни са једном не слаже?

Нека је, себе сам тешио, нека чека неко своје време.

Које, ни сам нисам знао.

Давао сам је неким својим пријатељима да је прочитају, да ми кажу како су је доживели. Неки мекушци нису могли ни да је прочитају, неки јесу. Неки су одмахивали главом, само су ћутали, нису могли да проговоре, неки се згражавали, а неки мислили да прича није стварна, већ да је измишљена. Да је прича сувише монструозна, да би била стварна. Чак је једна госпођа рекла, не мени, него својој пријатељици, а она мени пренела, да бујну машту имам.

И шта се десило?

У једном тренутку сине ми идеја:

Како у наслову приче стоји да је реч о причи која лута светом, помислих, зашто не би помоћу језика лутала? Зашто да се не преведе на десетине светских језика, како би и другим народима био доступан догађај који је седамдесет година од јавности скриван?

Зашто читав свет не би то сазнао?

И би тако.

Причу преводиоци преведоше на сијасет језика, од јапанског и кинеског, арапског и хебрејског до есперанта. Уз причу додадосмо једну песму, коју је инспирисана мојом причом написала колегиница, професор српског језика, Славица Малић, те две странице од четири оригиналаног прозивника побијене деце, који је сачуван у Музеју Босанске крајине, као и неколико слика са мотивима приче које су сликала деца из данашње основне школе у Шарговцу, тако да наста необична књига.

Књига са једном једином причом.

Да лута светом.

Да лута човечанством, као што и оно само од свог настанка лута.

Посебно данас.

Аутор: Тихомир Левајац