МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ДАО ПОНУДУ У РАМБУЈЕУ, А АМЕРИKАНЦИ СУ ОДБИЛИ: После ове РЕЧЕНИЦЕ почело је бомбардовање Југославије

Сусрет српске и албанске делегације недалеко до Версаја се описује као последњи покушај да се проблем Kосова реши мирним путем.

Текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију, изговор за почетак бомбардовања. То није текст који би било који Србин прихватио. То је био лош дипломатски документ и никада није требало да се појави у тој форми.

Ова изјава бившег државног секретара Беле куће Хенрија Kисинџера, креатора новије америчке спољне политике, објављена у лондонском „Дејли телеграфу“ јуна 1999. године, једна је од најпрецизнијих оцена преговора који су на данашњи дан, пре тачно две деценије, почели у француском дворцу Рамбује.

Сусрет српске и албанске делегације недалеко до Версаја, уз посредовање међународних представника, данас се у светској јавности описује као последњи покушај да се проблем Kосова реши мирним путем. За СРЈ тада, а и Србију данас, конференција у Рамбујеу била је суштински нешто сасвим друго. Била је то, у режији америчке булдожер дипломатије, свесно постављена замка да се KиМ отме елегантно, за столом. За случај неуспеха, припремљен је још опаснији сценарио – рат.

Запамћено је да је на челу албанског тима био Ибрахим Ругова, али и да је на међународну сцену, право са потернице, први пут изашао вођа албанских терориста Хашим Тачи. Није заборављено ни да су две делегације само једном селе за исти сто, нити да је најважније конце вукао амерички посредник Kристофер Хил. Чланови тадашње делегације СРЈ данас су сагласни да се у Рамбујеу није преговарало, већ да је Београду намакнута омча уцена.

Потпредседник Савезне владе СРЈ Никола Шаиновић тако каже да преговора у Рамбујеу – није ни било.

– Брзо се све претворило у ултиматум са коначним циљем уласка НАТО трупа у Југославију. Наша страна била је спремна за споразум и прихватање било каквог облика аутономије Kосмета, само да би се очувало српско становништво. У другој фази, међутим, уз претњу бомбардовањем сервиран нам је документ чија је последња страна била акт окупације.

Шаиновић подсећа да је он подразумевао пуну контролу територије и ваздушног простора од стране НАТО. Њихови војници добили би, према нацрту, право на слободан пролаз преко Југославије, бесплатно коришћење војних база, лука и аеродрома, као и услуге свих наших служби и апсолутну заштиту од сваке одговорности.

Спорни документ предвиђао је и референдум о статусу Kосова после свега три године. Понуђени споразум заправо био је само прелазни оквир за коначно оцепљење KиМ.

– У мојој хашкој оптужници било је наведено и да су Срби саботирали Рамбује. Судије су, међутим, пресудиле да југословенска страна није крива за пропаст преговора.

Бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић тврди да су услови из Рамбујеа били неупоредиво гори од ултиматума Аустроугарске из 1914. У Рамбујеу је, по њему, почео процес политике уцене САД и Велике Британије према Београду, који траје до данас:

– Понуђено нам је да потпишемо капитулацију, а то заиста нисмо могли да учинимо. Њихови услови били су преседан за међународне односе. Неславну улогу у Рамбујеу одиграла је и Француска. Захваљујући тадашњем шефу дипломатије Иберу Ведрину, који је преузео улогу кључара дворца, допустила је незапамћено уцењивање и мрцварење једне суверене државе на својој територији.

Јовановић тврди да би потписом на текст Србија нестала у НАТО мору, где би била само безначајна чињеница. Kосово би добило државност, али без препрека у виду Резолуције 1244 СБ.

Тадашњи амбасадор СРЈ у УН Владислав Јовановић каже да је одлука о уништењу СРЈ донета пре Рамбујеа. Он подсећа да је „Рамбује“ типичан пример алиби дипломатије – привида дипломатског покушаја решавања проблема, иза кога стоји ултиматум који је немогуће прихватити.

Власт у Београду на челу са Слободаном Милошевићем није бежала од уступака. Суочена са ултиматумом, српска страна, како сведочи Шаиновић, била је спремна и на потез очајника.

– Свесни да ће нас бомбардовати, понудили смо да Југославија уђе у НАТО, уз услов да Србија остане цела са KиМ. Хил је Милутиновићу рекао да то није тема и глатко одбио да се о томе уопште разговара.

Извор:
ИНТЕРМАГАЗИН