Случај Бабић: напредњачка парадигма

Госпођица Васиљевић, како сама тврди, преносила је Вучићеву забринутост да „Жељков мали“ не осети превелику грубост, а Андреа Бојанић и њена судбина се некако изгубила из њихове перспективе. Било им је бескрупулозно битно да покрију своје интересе, а животи небитних ликова нису важни. Уредницима медија објашњавала је како би то „Александар“ волео да извештавају, што су они, углавном и чинили, чиме је јасно утрт модел цензуре који функционише у Србији

Пише: Славко Живанов

Понешто о Зорану Бабићу, некадашњем шефу посланичког клуба СНС у Народној скупштини, а садашњем директору државног предузећа „Коридори Србије“, говорили смо пре две и по године (линк). И тада је био и, на жалост, данас јесте само трагичан и несрећан повод, општи образац по којем се може разумети и доказати трагедија, тиранида, цензура, сва наказност напредњачке владавине. Бабић је, додуше, необичан зупчаник у Вучићевој властодржачкој мегаконструкцији, али ипак зупчаник и то сасвим прост. Зупчаник који обавља свој део посла и, разуме се, као и остали делови тог механизма, наноси огромну штету држави и друштву. Међутим, осветљавањем његове улоге и рашчлањивањем његове сврхе у најновијој драми у којој је својеврстан актер, можемо да докажемо како функционише диктаторска Вучићева власт – смртоносна хоботница чија је глава Вучић, а један од безброј пипака – Зоран Бабић.

Јануара 31. у јутарњим сатима, службени аутомобил једног приватног предузећа у којем је био Зоран Бабић и његов возач (који није запослен у „Коридорима“ (?!) и до сада није јасно где му је радно место) промашио је саобраћајну траку на наплатној рампи за пролазак без заустављања и огромном брзином ударио колону аутомобила који су стајали и чекали да плате друмарину. Од силине удара први аутомобил је смрскан и у њему је погинула Станика Глигоријевић, а други аутомобил одгурнут је више од десет метара (линк). Неки медији су објавили да је брзина којом се кретао Бабићев аутомобил била 170 км/ч. Поред Бабића, повређене су још четири особе.

Иако је све ово властима било познато неколико тренутка након несреће, јавност у Србији детаље није сазнала одмах, многи новинари указивали су да полиција не дозвољава фотографисање, не даје битне информације, а медији у Србији објавили су вест наглашавајући да је у удесу тешко повређен Зоран Бабић. Околности и узрок нису објављивани, иако је онима који су их знали белодано јасно било шта се ту догодило и ко само може и јесте одговоран за удес.

Режимски таблоиди попут штампаног и електронског памфлета „Ало“ сутрадан објављују вест, али се погинула особа једва и помиње (линк). У првом плану драматизује се повреда Зорана Бабића, а ни речи о узроку удеса. Таблоид „Курур“ самој несрећи даје већи публицитет, али и већу драматизацију Бабићевог здравственог стања. О погинулој особи једва да говоре, а о узроку ни назнака („Курир“ користи крајње непоштену праксу абдејтовања вести, па тиме каснијим ажурирањима мења првобитне електронске извештаје, што се може видети и из назива линка). Таблоид „Телеграф“ прати овај траг и праксу објављујући, такорећи, с другим таблоидима синхронизован извештај о несрећи (линк).

Дакле, таблоиди помињу смртни исход, али не дају тој вести припадајући публицитет већ наглашавају да се узрок судара не зна, да је реч о ланчаном судару (?!) и да је Бабић озбиљно повређен са тенденцијом да му се здравствено стање погорша. Сугерише се да су три возила „учествовала у судару“, као да су сви суодговорни за удес.

На другој страни, медији на које Вучић нема доминантног утицаја, пре свега дневник „Данас“ и телевизија „Ен 1“ објављују потпунију причу, саопштавају важне појединости и та чињеница ни у таблоидима и другим режимским медијима не бива игнорисана. Јавност сазнаје истину и Бабић подноси оставку (линк). Сазнаје се и да аутомобил који је изазвао судар није државни, већ у власништву фирме која ради на коридору (линк). Тиме се догађај отео контроли. Властодршци нису могли да заташкају случај. У новонасталој сутуацији, у маневру контроле штете, одлучено је да Зоран Бабић поднесе оставку, што он и чини у напредњачкој, дакле непримереној, форми. Осим саопштавања да одступа с државне функције, изриче хвалоспев Вучићу, и као да тражи још једну шансу истиче моралну супериорност своје странке. А само дан раније, одмах после несреће, поручио је нешто сасвим супротно. Изговорио је нешто што сигурно не изазива сумњу у ауторство, рекао је нешто што само Зоран Бабић може да смисли: „Сва срећа жив сам и још ћу вас гњавити“(линк), што је одмах у јавности окарактерисано као скандалозно, имајућу у виду да је једна особа страдала и није имала ту срећу да преживи. Но, колико год ова изјава била бизарна, јасно је да Бабић, иако је знао шта се догодило, није размишљао о оставци. Она је, по свој прилици, активирана тек дан касније.

Аналогија која се неизоставно намеће води нас до несрећног страдања Катарине Марић 2003. године, коју је прегазио џип у којем се возио тадашњи министар Драган Веселинов и његов возач Стева Бакалов. Тада је повређено још троје. И онда се одговорност налазила, и сада се налази на двосмерној релацији возач, који је у обавези да поштује прописе, и његов надређени којега вози и који би морао да га упозори да поштује прописе, ако овај сам то не чини. У пракси се, међутим, дешава супротно – од возача се тражи да не поштује прописе, што он најчешће и чини. Али, као што су у првом случају медији с правом тражили одговорност од министра Веселинова, са Бабићем, сва је прилика, тако бити неће. Власт ће учинити све, а има велике ресурсе да тако и буде, да се кола сломе само преко леђа возача, а друге, по себе, неповољне околности гураће под тепих.

Да бисмо потпуно разумели о чему је овде реч, подсетићемо на трећи случај о којем смо, такође, раније писали. Реч је о страдању Андрее Бојанић коју је усмртио џип који је возио син Жељка Митровића (линк). О овом случају објављено је много критичких текстова, а један веома занимљив објавио је недавно Драгољуб Петровић у „Данасу“ под насловом „Зашто сте штитили Жељковог малог“ (линк). У њему је наиме, доказано како је Сузана Васиљевић, Вучићева блиска сарадница тражила од медија да ублаже конотацију извештавања о несрећи и не буду „превише груби према Жељковом малом“.

Дакле, госпођица Васиљевић, како сама тврди, преносила је Вучићеву забринутост да „Жељков мали“ не осети превелику грубост, а Андреа Бојанић и њена судбина се некако изгубила из њихове перспективе. Било им је бескрупулозно битно да покрију своје интересе, а животи небитних ликова нису важни. Уредницима медија објашњавала је како би то „Александар“ волео да извештавају, што су они, углавном и чинили, чиме је јасно утрт модел цензуре који функционише у Србији. Ту је доказано да власт утиче на медије не би ли амортизовала проблеме својих функционера и самим тим избегла одговорност коју заслужује и која јој угрожава опстанак. Не обазирући се на смртне последице које су изазвали припадници те власти, власт их штити само због егоистичке похлепне жеђи за влашћу.

Случај Бабић указује управо на такав ток. У почетку пошло се тим правцем, а кад је истина променила ток ствари, одлучили су да смање штету и на неко време откаче Бабића са државних јасала. Тек тада је Бабић одустао од намере да нас „још гњави“ и сетио се „одговорности, људскости и честитости“ (линк). Сада већ бивши директор „Коридора“ није хтео да пропусти шансу да се и овом приликом препоручи, да нагласи да је „на располагању странци“, али и да умањи сопствену одговорност у удесу формулацијом да је „био само сапутник“. Много тога је написано у образложењу оставке, али ни на једно суштинско питање није одговорено. Није, рецимо, ни речи било о томе откуд он у аутомобилу извођача радова, и да ли су „Коридори Србије“ толико сиромашна државна фирма да директор нема ни службени аутомобил?

Паралелно с тим, Вучићев пропагатор, Дејан Вук Станковић, анализирајући рад штампаних медија закључио је да у Србији нема цензуре јер: „Да би постојала цензура мора да постоји овлашћени државни орган који се бави искључивањем неких тема из јавног живота а колико знам нема ни један овлашћени државни орган који би имао могућност да забрани да се нека тема покрене“ (линк). Могли бисмо и да очекујемо да би његов послодавац могао да га приупита да ли је баш морао да инсистира на постојању овлашћеног државног органа и није ли тиме оставио простор за постојање „неформалног“, односно да ли се сакрио иза формулације „колико ја знам“, али ипак ћемо разматрати вероватне опције. Прешколовани и проницљиви Вук Станковић силно се обрадовао и радосно ускликнуо да нема цензуре јер, колико он зна, не постоји Index Librorum Prohibitorum. Тиме се буквални Вук Станковић чврсто заковао у Средњи век, заједно са својим вођом и његовом практичном влашћу, глумећи опосума пред чињеницом да је свет одавно променио дефиницију цензуре у складу са њеним објективним значењем. Цензура свакако јесте забрана објављивања одређених информација, али цензура је, такође, и обрађивање или каналисање тих информација и њихово прилагођавање интересима власти, што јесте карактеристика ауторитарних уређења, и супстанцијални је егзистенцијални елеменат Вучићевог режима.

Међутим, науми и хтења таквих власти немају стопроцентни учинак. Трајање тих режима у обрнутој је пропорцији са његовим учинцима. Што дуже владају, све ће мање својих замисли остваривати. Отуда улога Зорана Бабић у свему овоме има и друкчију димензију. Он је школски пример онога невољника који никако да постигне оно што жели, а постиже оно што никако није желео – да још једном докаже и покаже право лице Вучићевог режима и оголи вођине механизме власти. И приде потпуно обесмисли трабуњања власти о потреби доношења драконских казни због безбедности у саобраћају. Полиција не кажњава властодршце у саобраћају, иако они најчешће крше Закон. Недемократска власт штити своје активисте и апаратчике безмало безусловно, а да ли ће то чинити успешно зависи, ипак, од подаништва становништва.

Извор:
ИЗМЕЂУСНАИЈАВЕ