Избори, мечка и решето

У Србији су од 2012. године избори, и то они на републичком нивоу, једно перманентно догађање. Рекло би се, Србија од тада постаје земљом ултра-демократије. Поред редовних избора 2012. одржани су ванредни 2014. и 2016, председнички 2017, градски (београдски) 2018, које овде помињемо због њиховог сведржавног значаја, а сада се најављују и нови ванредни парламентарни избори. Значи, за непуних осам година шест изборних догађања на републичком нивоу. Такве прилике изборног изјашњавања нема ниједан народ на свету.

Неупућени би поводим ових чињеница помислили да је реч о трајно нестабилној политичкој ситуацији и владама које се стога стално мењају. Напротив, ни једна влада или, шире гледано, структура власти, од првих плуралистичих избора у Србији (децембар 1990) није била стабилнија од ове. При томе имам у виду следеће критеријуме: огромна парламентарна већина, готово све локалне власти, слабост опозиције, међународна подршка и на западу и на истоку.

Чему онда ова перманентна изборна мобилизација грађана? Два су основна разлога: Први је садржан у самој природи власти од 2012. године. Реч је о поретку личне власти (аутократије) устоличене изнад сваке државне институције са сталном и неутаживом потребом за масовном подршком, која се обезбеђује, између осталог, предизборним мобилизацијама и постизборним тријумфализмима. Други разлог тиче се косметског питања. Пошто је власт на самом почетку мандата западним силама обећала признање јужне покрајине као независне државе, а суочена са никаквом концесијом за Србију, или бар косметске Србе, она није у прилици да потпише капитулацију и зато мора да купује време. Ванредни и други избори најефикасније су средство за то.

Ово пишемо само зато што су носоци власти у Србији пре пар недеља опет најавили парламентарне изборе. Нема сумње да је опет реч о два поменута разлога, с тим што су у случају превремених избора ови разлози међусобно нераздвојни: масовна подршка је неопходна за сваку одлуку власти која се тиче Косова и Метохије. Овог пута, околности су нешто другачије, тј. сложеније и теже од претходних.

Крајем 2017. године (16. новембар) званичници ЕУ забранили су Вучићу да организује треће ванредне парламентарне изборе, које су он и његови страначки гласноговорници недељама раније најављивали. Требало је да се они одрже заједно са редовним градским изборима у Београду (март 2018) и да се тако осигура нова залиха принудне лојалности великог дела бирачког тела за случај нужде да се ускоро потпише правно признање Косова. Осим тога, за исти случај требало је купити и мало времена (формирање нове владе), тј. да се за толико одложи овај чин. Европски званичници су рекли: „доста“, и још наложили Вучићу да отворено каже српској јавности да пред Србијом стоји обавеза потписивања правног споразума о признању Косова. По доласку у Београд, Вучић је промптно упознао јавност са својим обавезама, које је, наравно, представио као државне.

Од тада до пре пар недеља ванредни избори у Србији нису се помињали. Зашто је Вучић то сада учинио и како се дрзнуо да овога пута прекрши вољу Брисела?

Опште је познато (прича о нагом цару) да је Вучић био страховито изигран у тзв. бриселском дијалогу. Просто речено, дао је све а није добио ништа, па ни оно што је приказивао као нешто (штавише велико) – заједницу српских општина. Вашингтон је ову околност схватио као брљотину самог Брисела који, удружен са Приштином,  председника Србије није обештетио на за смоквин лист. Шта му је (Вашингтону) преостало до да поново сам преузме узде кретања у своје руке. Реч којом је названа ова операције је „разграничење“, а јемци саме операције била су два председника – Вучић и Тачи. Али, док је Вучић довољно контролисао политичку ситуацију на свом терену, то се за овог другог не може рећи. Косметски Албанци су напросто минирали ову претпостављену лакоћу „историјског споразума“ преко неколико акција нелојалности: увели су драконске царине на увоз српске робе, основали војску и укинули царинске и друге баријере према Албанији. Преговори у вези споразума о међусобном признању запали су у ћорсокак, овога пута због албанског дрског максимализма – све за ништа и готово.

Ова пауза, док се Албанци не убеде да врате царине (и само то) створила је Вучићу маневарски простор за деловање, који стицајем околности није био занемарљив. Али, од свега што је могао да учини, он је запретио ванредним изборима. Коме је запретио? Најпре, западном дуету (САД, и ЕУ) и то с намером да сада и он купи време. А затим, домаћој опозиционој јавности с намером да уз њено учешће на изборима још једном обнови уздрмани режим принудне лојалности.

Што се западног дуета тиче, овај потез је раван плашењу мечке решетом. Амерички учесници знају да уколико Албанци одстране царине, остају по старом плану не само преговори и потписивање споразума, него и рокови – у најгору руку друга половина текуће године. А ако је тако са Американцима, онда ни европски учесници немају разлога за страх од претње ванредним изборима. Што се, пак, домаће сцене тиче, и овде би ефекат плашења мечке решетом изостао уколико би све опозиционе странке благовремено, што пре, изашле са јасним ставом да на такве изборе неће изаћи.

Шта је онда вероватни сценарио? Албанци ће суспендовати, а не укинути, царине после „тешких преговора“ са представницима Америке. Вучић ће све учинити да овај чин представи као победу своје политике прекинутих преговора, иако је јасно да су они прекинути због албанске обести а не Вучићеве чврстине. Али, разлог суспензије предодредиће исход преговора: Албанци ће то учинити само ако им Американци гарантују успех – потписивање међусобног признања, макар уз обостране територијалне концесије, не веће од оних које подразумева појам разграничења. Значи, ванредних избора у Србији неће бити.

А шта би био мање вероватни сценарио? Албанци ће наставити са новим насртајима и захтевима, што ће онемогућити реализацију последње фазе преговора. У том случају ванредних избора у Србији ће бити из претходно поменутих разлога домаћих власти. Ако би опозиција те изборе бојкотовала, створила би се шанса, и домаћа и међународна, да се амерички сценарио временски помери на неодређени рок. У том међувремену оголио би се апсурд Вучићеве стопроцентне (и формално апсолутне) владавине. То би отворило простор за унутрашње демократске промене, али и простор за међународно легитимно преговарање у вези најважнијег питања.

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ