Небојша Катић: Либерални демократски поредак је у опасности. Срећом, водећи западни медији и утицајни интелектуалци успели су да открију и демаскирају виновнике таквог стања – за све су криви националистички оријентисани популисти и наравно, Руси који их подржавају и подстичу

Либерални демократски поредак је у опасности. Срећом, водећи западни медији и утицајни интелектуалци успели су да открију и демаскирају виновнике таквог стања – за све су криви националистички оријентисани популисти и наравно, Руси који их подржавају и подстичу.

Управо је објављен и манифест против популизма, који позива „европске патриоте“ (баш тако) да устану у одбрану Европе и њених либералних вредности. Реч је о отвореном писму које је 25. јануара публиковао француски дневник „Либерасион“, а потписало га је 30 познатих светских писаца и интелектуалаца, укључујући и Абдулаха Сидрана.

Иницијатор манифеста је филозоф Бернар Анри-Леви, нови Волтер, савест Француске (а и шире), симбол интегритета и интелектуалног поштења. Нема тог хуманитарног бомбардовања које Леви није подржао и за које се није залагао. Нема тих жртава, туђих дабоме, које Леви не би поднео како би се либерални поредак ширио планетом. Узгред, док је Леви писао свој манифест, други промотор либералних вредности – Џорџ Сорос, у Давосу је позивао на још жешћи сукоба Запада са Кином. Том приликом, Сорос је председника Кине прогласио за највећег непријатеља отвореног друштва.

Није спорно да популизам јача свуда, па и у Европи, и није спорно да су манифестације тог популизма често непријатне и опасне. Мало је вероватно и да ће популисти решити социјалне и економске проблеме који су и довели до њиховог успона. Вероватније је да ће се социјални конфликти само заоштравати и да ће се друштва додатно поларизовати. Али, пораст популизма није узрок малигних социјалних процеса, већ је њихова последица. Глобално стање, поготово стање у развијеним западним друштвима, чедо је управо либералних спасилаца.

Зато није чудно да је луцидном уму потписника манифеста промакао социјални и економски контекст у коме популизам цвета. Терет изласка из финансијске кризе (тзв. Велике рецесије) и спасавање банака и њихових профита преваљени су на леђа грађана. Банкари су тако добили јефтини новац, а грађани политику жестоке буџетске штедње. Глобалне корпорације раде шта желе и политичке и интелектуалне елите су у џепу те олигархије и на њиховим платним списковима. У Европској унији се око 30.000 лобиста стара о интересима великог бизниса, док се о интересима већине грађана одавно не стара нико.

Потписницима је промакло да већ деценијама социјалне неједнакости расту, да примања стагнирају, да грађани живе све теже и несигурније, и да ће нове генерације, први пут у модерној историји, живети лошије од својих родитеља. Оштром оку умних потписника манифеста промакле су и неке занимљиве чињенице из европског дворишта, и то из његовог најразвијенијег дела.

Ако је веровати француској министарки за рад, 87 процената оних који се данас запошљавају, добија посао само на одређено време, већина тек на период краћи од месец дана, а чак трећина добија посао само на један дан, или само на пар сати дневно. Власти су установиле да је проблем у превисоким порезима који ометају функционисање флексибилног тржишта рада. Макронова администрација зато спроводи пореску реформу али такву, да од ње профитирају пре свега најбогатији Французи који чине чак један проценат укупног становништава. Велики број грађана због тога је „пожутео“ од беса и сваке суботе (агресивно) демонстрира градовима Француске.

На другој страни Ламанша, у покушају да напусти ЕУ, Уједињено Краљевство се нашло у највећој кризи у својој послератној историји. Брегзит је непосредна последица пре свега великог социјалног незадовољства које се годинама таложило. Незадовољство се сада излило на погрешну страну и прети да угрози не само будућност, већ и сам опстанак државе.

На источној граници Француске, у стабилној Немачкој, социјалне неједнакости су тако нарасле да су данас највеће у еврозони. У моћној економској локомотиви Европе, око 40 процената домаћинстава не поседује ништа или, како се то економским речником каже, вредност њихове нето имовине равна је нули. Они својој деци неће имати шта да оставе. Само око 45 процената немачких домаћинстава има станове и куће у свом власништву – много мање него што је то случај у сиромашној Србији, на пример. Око 20 процената запослених има или веома ниска примања, или преживљава од привременог или повременог рада. У том контексту, стимулисање великог прилива имиграната вероватно служи томе да се у Немачкој ништа не промени.

Све кључне економске и социјалне проблеме либерална мисао систематски игнорише и аутистично истрајава на конзервирању постојећег стања без обзира на последице. Морало би бити јасно да су либералне идеје зачете почетком 19. века изгубиле свој сјај, да је глобални амбијент драстично промењен и да се на изазове новог времена не може одговарати увек истим, старим фразама. Остане ли тако, грађани ће наставити да гласају за промене, за било какве промене, макар и за горе или најгоре. Status quo је постао неподношљив.

Извор:
АРХЕОФУТУРА