Пас и вук – Лафонтенова басна

категорија Деца и млади / дана 30/01/2019 у 20:59 часова /

Слобода је скупа – ропство скупље
Сеоски пси добро су држали стражу око оваца, вук већ данима није успевао да се домогне ни залогаја. Смршао је, претворио се у кост и кожу, потамнео. У тој невољи срете пса, добро ухрањеног, сјајне длаке. Да га нападне? Један поглед на пса беше му довољан да одустане: он изнемогао од глади, пас у пуној снази, – брзо би подлегао. Зато му мирно приђе и заподену разговор.

„Видим да ти је добро, рођаче, на исхрану се очито не можеш пожалити,“ – рече му после поздрава.

„Јадниче мој, – одврати пас – на теби је да изгледаш исто овако. Остави шуму, сви сте ви у њој злосрећници и злопатници, увек вам је за вратом смрт од глади, вечито сте у борби за залогај. Пођи са мном, на глад више никад нећеш ни помислити. „А шта треба да радим за такву благодет?“ – упита вук.

„Безмало ништа,“ – узврати пас. – Да си оштар према уљезима и просјацима који би да уђу у двориште, а умиљат према домаћима, ето. Заузврат ћеш редовно добијати довољно костију и друге ваљане хране, погледај мене, уосталом. Па те још газда понекад помилује, ти му машеш репом, живот ти угодан и безбедан, лепши нећеш никад пожелети.

Изгладнелом вуку то је тако дивна слика била, – само што му сузе радоснице нису грунуле на очи. Кренуће у нов живот, доста је било гладовања у шуми! Уз пут, међутим, случајно запази да је врат његовог рођака некако огуљен, чудно му то би, па упита:

„Шта ти је то с вратом?“

„То? Ништа!“ – одговори пас.

„Како ништа кад видим да је сав нажуљен!“

„Биће да је од ланца којим ме везују,“ – рече пас. „Везују? Значи ли то да не идеш куд хоћеш, да ниси слободан?“

„Па. Пуштају ме понекад, шта је то сад толико важно!“

„Важно-неважно, рођаче, остај ми здраво и дебело, ја одох у своју шумицу, своју слободицу, аратос ти свих оних костију, газдиног миловања и благодарног махања репом. Више волим гладовање за вратом него ланац на врату!“ – и оде, свеједнако гладан, али сад тек разумевши речи свога покојног оца: