Обед у кући сиромашне удовице

Здрав је, румен, пуначан је

Мајчин драги Ија;

Добро спава, слатко једе.

Лепо се развија.

Има што му малом треба

Чим се деца снаже;

Не зна шта је сиротиња, –

Мајка му не каже.

Материне свете руке

Неуморно раде,

А Бог добар па јој раду

Благослова даде.

Не зна Ија шта би било

Да се болест јави

Па да мајку, удовицу,

У постељу свали.

Ал’ се мајка тога сећа

И каткад застрепи

Па је чедо научила

Молитвица лепи’.

Ево сада на столу је

Пуна здела млека;

Ија брже ожичицом,

Не може да чека.

А мајка га погледала

И строго и благо, –

Застиде се, порумене

Њено чедо драго.

Уста шапћу, слатка уста,

Мила уста мала:

,,Бого, Бого, добри Бого,

Само Теби хвала!

Ми ни капи ни мрвице

Окусит не смемо

Док се Тебе не сетимо

К Теби не прегнемо.

Не дај, Бого, да малакшу

Руке мајке драге

Док ја мали не дорастем

До рада, до снаге.

За тебе се заклањамо,

У Тебе се уздамо, –

Ако нисам добро рек’о,

Исправи ме, мамо!“

А мајка му ништ’ не рече,

Само га целива,

А тај целив по соби се

Светлошћу разлива.

Док ручаху певала им

Задовољност сама,

А те песме нема увек

Ни у палатама.

Јован Јовановић Змај