СТРУЧЊАЦИ УПОЗОРАВАЈУ: Друштвене мреже на младе делују исто као дрога

Стално гледање интернет садржаја може да има погубне последице, и како показују најновија истраживања стручњака, деца и тинејџери су у стању свакодневног стреса

ПИШЕ: Сузана Милошевић

ДРУШТВЕНЕ мреже окупирале су наше, али и животе малишана. Без контроле шта гледају од понуђених садржаја и колико времена проводе на “Инстаграму”, “Јутјубу” или “Фејсбуку”, постали су опседнути инфлуенсерима, блогерима, јутјуберима… Гомила деце направила је прави стампедо прошле суботе у једном новосадском тржном центру како би пронашла најгледанијег јутјубера – Баку Прасе, односно Богдана Илића (23), када је због општег хаоса одлучио да се не појави на заказаном догађају.

Истраживања показују да је у питању зависност и да друштвене мреже активирају исте делове мозга као дрога. Стручњаци из Русије чак упозоравају да су дечји мозгови мета глобалног експеримента.

– Све друштвене мреже развијају и траже начине да што више задрже пажњу својих корисника – објашњава Радомир Лале Марковић, експерт за друштвене мреже и електронске медије. – Људи, а деца понајвише, приковани су уз екране мобилних телефона и таблета. Истраживања су показала да је “Фејсбук” ангажовао стручњаке који су радили у кладионицама у Лас Вегасу са задатком да направе нове функционалности друштвених мрежа, како би стимулисали одређене центре у мозгу и изазвали што већу зависност. Тако сам поглед корисника на лого “Фејсбука” или “Инстаграма” изазива жудњу, односно потребу корисника да се “улогују”.

Марковић појашњава да друштвене мреже изазивају зависност тако што стимулишу центре у мозгу који луче ендорфин, хормон среће. Тако када дете или одрастао човек “окачи” слику на “Инстаграм”, сваки “лајк” који добије у њему изазива срећу. Зато имају потребу да стално проверавају нове садржаје, да ли им је неко “лајковао” или “шеровао” оно што су поделили на мрежи.

ЗНАЊЕ НА ИНТЕРНЕТУ

ДР Пановић упозорава родитеље да је потребно да деци покажу добре садржаје који се могу пронаћи на интернету. – Реч је о садржајима који би их заинтересовали, односно родитељи би требало да децу да науче да интернет користе за усвајање знања, а не за манипулацију – каже др Пановић.

– На већини производа који проузрокују зависност пише да нису за млађе од 18 година. Деци која још нису изградила своје ставове и критичко мишљење, приступ мрежама и садржајима на њима је у потпуности слободан. Тако се малишанима и тинејџерима кроз друштвене мреже формирају ставови, а они за то нису припремљени. А заправо се ради о манипулацији, односно комерцијализацији. Све се ту врти око интереса компанија да зараде, продајући своје производе које рекламирају блогери и јутјубери. Они згрћу милионе захваљујући “лајковању” и “шеровању”, односно времену које деца проводе на мрежама. Најмлађи су жртве њихове зараде. Зато деца пре 18. године не би требало да буду на друштвеним мрежама. А ако је то немогуће, онда би родитељи требало да им барем ограниче време које на интернету проводе.

Да су последице зависности од друштвених мрежа многобројне, упозорава и др Влајко Пановић, клинички и дечји психолог.

– На “Јутјубу” нема цензуре, и дете тамо може да нађе свакаве садржаје, а пратећи их троши време и енергију на оно што му уопште не користи – прича др Пановић. – Све мреже подижу ниво адреналина, узбуђења. Пошто неки садржаји трају само 24 сата, труде се да све испрате, да им нешто не промакне. Зато су деца и тинејџери у стању континуираног стреса, а то ремети функционисање крвних судова и мозга.

– На “Инстаграму” пак сви теже да се прикажу у бољем светлу, а фокус се ставља на тело и стил живота. Тинејџери зато користе фотошопове, проводе много времена смишљајући иновације да би зарадили “лајкове” и навлаче силне фрустрације. Социјалне мреже их терају да се пореде са другима, да им се свиде. Деца, због зависности, троше време које би могла много боље да искористе у игри, склапајући нова пријатељства. Парадоксално, у том електронском свету деца су све више усамљена што имају више пријатеља на друштвеним мрежама – указује др Пановић.

Он тврди и да би родитељи требало да нађу начине да деци запосле руке, очи и ум, да им понуде игре, могућност да стварају, цртају, креирају и да тако осете срећу и задовољство и да изграде самопоуздање.

Због тога се, тврди Пановић, јављају промене у расположењу и депресија. Први знаци зависности су, како каже, нестрпљење, опседнутост, искључивање из окружења… Онда следи избегавање обавеза и оброка, избегавање одржавања личне хигијене, а на крају се јавља и агресија.

УТИЦАЈ НА ПОВЕЋАЊЕ АГРЕСИВНОСТИ

ДЕЦА су досадашњим васпитањем, тврди Влајко Пановић, пре поласка у школу развијала три табуа: агресије, аутоагресије и инцеста. То им је помагало да кад крену у први разред имају добре односе са другом децом, да развију самопоштовање и да кад одрасту праве добре изборе у хетеросексуалним односима.

– Усвајање ових табуа друштвене мреже ометају. Зато се агресивност јавља као основни образац односа према другима, и убудуће можемо очекивати све суровије понашање и у нижим узрастима.

Извор: ЦАРСА