Стаклене играчке
Једном је у насеље дошао стар и мудар човек и остао је да живи тамо.
Веома је волео децу и проводио је с њима много времена. И још им је често давао поклоне, али је због нечега увек поклањао само ломљиве ствари. Ма како да су се деца трудила да буду пажљива, играчке су се све време ломиле и то их је веома љутило. А нове играчке које им је поклањао мудрац биле су још крхкије.
Једном родитељи нису издржали и дошли су код старца:
„Мудар си и видимо да желиш нашој деци добро. Али зашто им поклањаш тако чудне поклоне? Она се труде колико могу, али се играчке свеједно ломе и деца плачу. А играчке које ти поклањаш су толико дивне да није могуће не играти се њима.
„Проћи ће врло мало година,“ осмехнуо се старац, „и неко ће вашој деци поклонити своје срце. Можда ће их моји поклони научити да се према будућем драгоценом дару односе макар мало пажљивије.“