ОБАЛА мајора СТОЈАНА

Пред бројним окупљеним грађанима Сплита, далеке 1922.године свечано је откривена спомен плоча на риви, чији је текст запљускивало немирно море!

На тoj плочи је писало – „Neka se znade da je na 20.11. 1918. za regencije Aleksandra Karađorđeva hrabra vojska kralja Srbije Petra I pod vođstvom majora Stojana Trnokopovića na ovaj pristan pobedonosno stupila. Pozdravljena, zagrljena blagoslovljena od celokupnog naroda i građanstva Splita”

Тако је обележено сећање на онај 20. новембар 1918.године, у знак захвалности када је паробродом „Almissa“ на  риву  стигао 1. батаљон XIII пешадијског пука српске војске „Хајдук Вељко“, доносећи собом и дугожељену слободу.

Са лађе је на обалу први ступио мајор СТОЈАН ТРНОКОПОВИЋ, командант батаљона, ратник из три претходна рата, поздрављен бурним овацијама окупљених Сплићана.

Син далеког Пирота за који Сплићани дотад нису ни чули, није ни слутио кад је војну академију завршио да ће бити весник Слободе на Јадрану, после толиких ратних страхота.

Мајор Стојан именован је за команданта места, успоставивши сарадњу са самоорганизованим одредом народне гарде чији су наоружани припадници неколико дана чували градску управу, спречавајући крађу и пљачку у часу смене аустроугарске власти, али и покушаја сплитских талијанаша да они преузму локалну управу, док жељно очекују талијанску војску, коју је ипак претекла ослободилачка, српска.

Увођење реда и спрезање дисциплине, уз поштовање народних представника и њихових оправданих захтева, брзо су прибавили уважавање мајора Стојана као тада незаобилазног арбитра у Сплиту, и шире.

Зато ће у заједничкој држави и бити именован за првог начелника војно — територијалне окружне команде.

Вредан и темељит, у тим сложеним временима помагаће оснивање патриотског удружења „Јадранска стража“, које се активно супроставља агресивној пропаганди великоталијанашке далматинске секције мусолинијевих фашиста, настројених  изразито антијугословенски. 

Помагаће Стојан и рад и активности фудбалског клуба „Хајдук“, који тада достојно репрезентује југословенску државу на својим турнејама по иностранству, поносно носећи свој грб са четири осцила.

Пуну деценију живота провешће Стојан у граду под Марјаном, почесто у шетњи долазећи на риву коју ће напустити као пуковник Југословенске војске, испраћен из тадашњег Сплита као „šjor Stojan, naš čovik“!

Утицај и значај његовог патриотског рада у Сплиту, понајбоље описује песма католичких семеништараца (ђаци RKC богословске школе), који у свом немоћном бесу певају — „Nije Dalmacija zemlja cincarska, već je Dalmacija zemlјa hrvacka“ — пошто је у Загребу наводни експерт за презимена утврдио да је Трнокоповић пореклом цинцарско, а не српско презиме.

Стојан је убрзо именован за бригадног генерала југословенске жандармерије, настављајући да се бори против хрватских терориста званих усташе, бугарашких вмроваца, шиптарских качака и комунистичких следбеника, као удружених непријатења те прве заједничке Југославије.

Своју радну каријеру завршиће успешно, као судија Врховног војног суда у Београду.

„Обали мајора Стојана“ у Сплиту, у децембру 1935. године придружиће се и пригодни споменик-светионик, јединствен на целокупном јадранском приобаљу.

Тај део обале је назван „Gat  Kralja Aleksandra“ јер је ту пристао разарач „Дубровник“ када је из Марсеја вратио тело убијеног краља.

Чим су талијанске окупационе формације ушле у Сплит 1941.године, табла захвалности српској војсци је уклоњена са риве, јер је потсећала окупаторе на победнике који су донели слободу. Обала је добила ново име, драгог Бенита Мусолинија. Тада ипак није названа по дичном поглавнику Анти Павелићу, али је након капитулације Италије ипак закратко понела и то име, да би ускоро потом постала браварова.

Данас владајући ХДЗ покушава да је назове макар по врховнику Фрањи Туђману, као доказ да је увек била само и искључиво „хрватска“!  

У Сплиту је под талијанском окупацијом, ипак деловала јако добро организована формација ЈВуО коју воде истакнути грађански прваци, Хрвати који су постали чланови ОРЈУНЕ (Организација југословенских националиста) још у време деловања мајора Стојана, који је код свих будућих бранилаца заједничке Отаџбине неговао патриотизам, свестан окружења и терторијалних аспирација талијанских фашиста над Далмацијом.

Након капитулације Италије, хрватски комунисти у Далмацији, тежиште своје активности усмеравају на разбијање тог језгра у Сплиту, и нарочито у Дубровнику, немилосрдно прогонећи чланове ЈВуО као своје идеолошке непријатеље!

У томе ће се нарочито истицати они, који су сарађивали са припадницима усташког покрета још у краљевини Југославији као доказани терористи, а не чланови политичке странке.

Острашћеност политичког прогона најбоље илуструје судбина Иве Тартаље, у краљевини Југославији истакнутог градоначелника Сплита и бана Приморске бановине (1929.-1932.), човека који је највише урадио на општој добробити своје вароши. Иако је током антифашистичке борбе био председник Народног фронта, другови комунисти нису му опростили што је био истакнути припадник Орјуне, умро је  1949.године у затвору, као жртва политичке акције растурања „четништва у Далмацији“!

Деведесетих година прошлог века, током грађанског рата у Хрватској, Сплит је нажалост место где се истиче деловање повампиреног усташтва, нарочито се потенцира некадашња припадност ОРЈУНИ и некакво „четништво код Хрвата“ староседелаца Сплита, јер је херцеговачки гастарбајтерски шљам узео кормило у своје хрватске руке.

Биће стога, да се тако темељито и континуирано и ради на похрваћивању Сплита, као града где је пре 150 година одбачена идеја о прикључивању Далмације угарској Банској Хрватској, да би најзад заокружили наводну причу о „троједној краљевини“ (која никад није постојала!).

Чак ни напор RKC да се у Далмацији двадесетих година прошлог века ојача утицај HSS, није успео да надјача далматинско аутономаштво, које није желело да се лиши своје посебности, јер се само тако одбранило од бројних окупатора, који су се дуго смењивали.

Иступ Милоша Жанка, истакнутог далматинског комунистичког политичара који је  1971. године отворено проговорио о стварној природи хрватског „мас-пока“, послужио је Бакарићу, да у браваровој заједници покрене нови талас обрачуна са „прикривеним југодалматинским орјунашима“, разарајући остатке југословенске идеје заједништва, које је неговао и практично спроводио и мајор Стојан.

Не чуди стога, да век после његовог силаска са брода на риви скоро да се нико и не сећа да је донео Слободу, као ослободилац и искрени брат, без задњих мисли или намера као некакав „окупатор“, како то службени Загреб (Сплит је данас само приљепак!) у својим документарним филмовима приказује!

Данас  у Сплиту нема трагова ни „Обале мајора Стојана“, ни „Гата краља Александра“, они су данас сврстани уз „Обалу Бенита Мусолинија“ као окупаторско наметаље Хрватима, који љубе само „своје“!

Додуше, црнокошуљаши али хрватски, подигоше у данашњем Сплиту споменик „Devete bojne HOS-a Rafael Boban” уз пригодни поздрав „Za dom spremni”, ваљда у „dišpet” још претекавшем понеком Србину или потомку орјунаша у граду под Марјаном, као видљива стварност удруженог клерофашистичког наступа његових данашњих становника, и све то у крилу наводно антифашистичке ЕU, чија је чланица и Република Хрватска!

______________________________________________________________

Riva  –   далматински израз за уређену обалу.

Šjor   –   далматнски израз за господина.

Dišpet –   далматински израз за инат.

Извор:
СРПСКИСТАВ