Мајор Воја Танкосић

Заборављени херој који је младобосанцима набавио оружје за извођење атентата, бранио Београд током првих дана рата и био смртно рањен на Дунаву заустављајући продор Немаца, није добио достојно обележје

Данас је позната судбина свих актера директно умешаних у Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године. Но, далеко мање се зна шта се догађало са личностима које су стајале иза наоружавања и припреме атентатора, а посебно су биле апострофиране у аустроугарском ултиматуму. Једна од тих личности је Војислав Танкосић (1880–1915).

У ултиматуму који је после атентата Аустроугарска упутила Србији, 23. јула 1914. један од захтева био је да се „без икаквог одлагања ухапси мајор Воја Танкосић”. Било је познато и јасно да је управо он Гаврилу Принципу, Недељку Чабриновићу и Грабежу у Београду набавио оружје, обучавао их у руковању њиме и обезбедио им везе за прелазак у Босну.

Одани четнички одред

Танкосићева биографија достојна је најузбудљивијег романа. Након завршетка Ниже школе Војне академије променио је низ дужности. Постао је познат током учешћа у Мајском преврату и као члан „Црне руке”, али је највећу популарност стекао као један од предводника четничке акције од 1903. до 1912. године.

Одмах по пријему ултиматума, 23. јула, министар војни Душан Стефановић добио је наређење да ухапси мајора Танкосића. Наређење је извршио командант Дунавске дивизије пуковник Миливоје Анђелковић. Танкосић је приведен на Торлак где је био измештен штаб дивизије.

Стари Танкосићев четнички одред одмах је почео да се окупља и 24. јула увече, под командом Танкосићевог заменика Јована Бабунског, пребацио се на Торлак, инсистирајући да се заповедник ослободи и преузме команду над четом.

У српском одговору на ултиматум, који је аустријском посланику Гизлу предат 25. јула, између осталог, наведено је да је мајор Танкосић притворен још 23. јула, те су се тражили резултати истраге вођене у Сарајеву „рaди даљег поступка”. „Незадовољан” одговором, Гизл је исте вечери напустио Београд и – Беч је 28. јула објавио рат Србији.

„Венац бесмртне славе / српска ти вила плете, /
над твојим гробом, Војо, / комитске плачу чете” – запис са гроба

Министарски савет је 26. јула донео одлуку се мајор Танкосић пусти на слободу пошто Аустријанци нису поднели никакве доказе о његовој кривици. Пуковник Анђелковић је одлуку спровео у дело и у вечерњим часовима 28. јула Танкосића, на челу четничког одреда од 400 људи, упутио је на осигурање линије Видин-капија–Савски мост. Мајор је преузео поново команду над одредом, знатно доприневши одбрани престонице током првих ратних дана. Он је 4. августа и званично постављен за заповедника Рудничког четничког одреда који је 1914. учествовао у свим операцијама српске војске током којих је практично десеткован.

Тачка на српску легенду

Пред немачко-аустроугарску офанзиву, октобра 1915, Танкосић је постављен за команданта батаљона ужичког пешадијског пука „Стеван Немања” који је бранио продор непријатељских снага долином Велике Мораве. Пук је на положајима на вису Игриште код Ђилишта, између Јасенова и Великог Поповића, покушао да задржи продор Немаца према Петровцу. Али, 31. октобра једно шрапнелско зрно погодило је Танкосића у леђа и пробило му груди. Неколико дана раније, у борбама на Дунаву, мајор је већ био рањен у главу. Саборци су га у шаторском крилу пренели до најближе железничке станице, одакле је возом пребачен у Трстеник у болницу у згради школе „Свети Сава”. Танкосић је услед задобијене ране преминуо 2. новембра 1915. Сахранио га је Ђуро Шарац на трстеничком гробљу, али је из предострожности, током ноћи, тело преместио у другу, необележену гробницу.

Непријатељске снаге су 8. новембра 1915 заузеле Трстеник. Аустроугарска штампа је две недеље касније известила како „већ неколико дана круже гласине да је преминуо злогласни мајор Танкосић…. Он је у борбама око Пожаревца рањен од гелера и пренесен у болницу у Трстенику где је, наводно, од задобијених рана преминуо. Његови рођаци кажу да су били на сахрани … и да су идентификовали тело. Без обзира на то, војне власти планирају отварање гробнице како би се увериле у истинитост ових тврдњи”. У Трстеник је 16. децембра заиста допутовао детектив пештанске полиције, под чијим је надзором извршена ексхумација, идентификација, фотографисање и поновно покопавање тела.

Будимпештански булеварски лист „Аз Ест” одмах је објавио фотографије са ексхумације уз пропратни текст: „Мајора Танкосића је сустигла казна. У нашој Балканској офанзиви он је погинуо. Срби су, међутим, причали да је жив. Да би ставила тачку на српску легенду, Врховна команда је наредила ексхумацију Танкосићевог тела ради потврде идентитета”.

Током и након рата Танкосићева породица је живела је у тешкој материјалној ситуацији, заборављена не само од власти него и од његових класних другова. Овакав однос свакако је изграђен након Солунског процеса и страха од евентуалне репресије „белорукаца”. Танкосићева сестра Милева Николић је за време окупације са оцем, мајком и децом живела у Београду. Због изузетно тешке материјалне ситуације 1. фебруара 1918. обратила се Живојину Балугџићу у Ници молећи га да посредује за помоћ код регента Александра. Апел није наишао на одзив; у међувремену Војинов отац Павле Јовановић-Танкосић је преминуо, а мајка Мила и сестра Милева су и даље живеле у крајњој беди.

Танкосић је на трстеничком гробљу, са скромним дрвеним крстом над узглављем, практично заборављен, почивао све до 1922. године.

Друга сахрана у Београду

Мати Мила је још 5. октобра 1920. године објавила оглас којим је молила свакога ко зна место Војиног почивалишта да је обавести како би сина пренела у Београд и достојно сахранила. Но, протекле су још две године док овај апел није уродио плодом; Мила је уз помоћ ћерке и бивших Танкосићевих ратних другова тек 3. октобра 1922. године успела да издејствује дозволу и прикупи средства за пренос остатака у Београд. Ковчег је на београдску станицу стигао 7. октобра, а сахрана је обављена дан касније. Поворка је са станице кренула према Саборној цркви. Ковчег на лафету пратила су два вода војника, војна музика, циганско певачко друштво, чланови породице, пријатељи и саборци. Поворка се заустављала и на Теразијама, на углу Краља Александра и Краља Милутина (у близини Танкосићевог стана), те испред Универзитетске библиотеке где је пешадијски одред испалио почасни плотун и напустио поворку. На Новом гробљу је ковчег спуштен у раку где је почивао отац. Над гробним местом је постављена скромна камена плоча са натписом: „Војислав Танкосић / Мајор и четнички Војвода / 16-IX 1880. погинуо 17-Х 1915 / у Великом европском рату / бранећи част и слободу српства / венац бесмртне славе / српска ти вила плете, /над твојим гробом, Војо, / комитске плачу чете.”

Тек 1938. године Удружење старих четника покренуло је иницијативу за подизање споменика прослављеном војводи. Након што је добровољним прилозима прикупљено 181.000 динара, Удружење је расписало конкурс за идејно решење споменика. Прву награду добио је пројекат Петра Палавичинија. Удружење се 1940. обратило Општини Града Београда молбом да се одобри место за подизање споменика. Предложене су две локације: испред Ратничког дома и испред Инвалидског дома код Железничке станице. Како је планирана регулација трга испред Ратничког дома, наговештено је да би се споменик могао подићи 1941. на Вилзоновом тргу (данас Савски трг). Али, како је 6. априла 1941. почео немачки напад на Југославију, Војислав Танкосић у престоници није добио достојно обележје.

До Војиног гроба Швабе одвео апотекар

Личност која је Аустријанцима указала на локацију гроба интригирала је домаћу јавност која није прихватила аустријске наводе како су Танкосићеви рођаци били на сахрани и том приликом идентификовали тело. Контроверзни Радован Тунгуз Перовић Невесињски 29. јуна 1919. у рубрици „Срамни стуб” листа „Трибуна” прозвао је апотекара Светолика Трајковића да је Танкосићев гроб „проказао Швабама”. Одмах су уследили низ демантија и протестних писма угледних грађана, те је „Трибуна” већ 3. јула била приморана да објави деманти и извињење апотекару за кога се наводи да је „чинио небројена доброчинства у целом свом срезу”.

Аустријанци га помно пратили

Аустријанци су још од првог дана ратних операција помно пратили Танкосићево кретање. Након првог преласка Дрине и пада Бање Ковиљаче распитивали су се код мештана „где се налази генерал Танкосић”. Већина извештаја објављиваних у непријатељској штампи заснивала се на лажним информацијама. Тако су бечке новине 30. јула 1914. пренеле вест како је „на путу за Одесу, у једном солунском хотелу одсео српски мајор Бујаковић”, али су „проверени извори” утврдили да се ради о Воји Танкосићу. Бечки „Народни лист” је 13. децембра донео вест да је „мајор Танкосић погинуо и да је сахрањен од стране војника 28. осјечког ландверског пука”. У марту 1915, описујући борбе на Дрини и Колубари, мађарска штампа је навела како је Танкосић 21. септембра 1914. пао као жртва аустроугарске артиљерије.

Извор:
ВОСТОК