Драчке једновековне игрице

Целу  прошлу годину, београдска министарка-маргаринка упорно је доказивала да је за државу Србију приоритет да се изгради модеран аутопут ДРАЧ-ПРИШТИНА-НИШ како би Србија напокон имала „своју“ луку на мору.

Оно јесте да је Јадран плави, а лука је лука, па макар још недовољно изграђена за истовар NАТО контејнера и убојне технике што треба да хита друмом пут Бугарске, јер онај тесни турски мореуз за Црно море очас може да се још више случајно  стесни, а друм је друм, па још и преко Приштине!

Министарка очито помно слуша искусне планере друмова и лука, који још од далеке 1912. године брину о Драчу као њима важној луци на Јадранском мору.

Трупе српског приморског кора ослободиле су 29. новембра 1912.године луку Драч, тада незадрживо наступајући још отоманском земљом, тако спречавајући дотур хране и муниције армији Зеки паше, која је растројена и сабијена на уски појас између српске и грчке војске!

Локално aрбанашкo становништво захтевало је високу цену за продају своје хране, а Зеки паша не сме да врши реквизицију иако је рат, јер је дотадања oружана побуна стишана само захваљујући муслиманским верским главарима који су позвали у свети рат против неверника који руше султанову власт, aли притом „случајно“ ослобађају своје сународнике и своју давно окупирану земљу!

Тада, покварењаци британски покренуше иницијативу да се створи вештачку државу Албанију, само да се Србији онемогући излаз на море као победничка добит, за коју је платила високу цену у ослободилачком рату.

Зато аустроугарски сарадник Ismailj Kemal Vlora проглашава „независну Албанију“ 28. новембра у Валони, дан пре уласка српске војске у Драч!

Напрасно стварање те вештачке творевине Албаније, чија племена међусобно посвађана нису још ни истим језиком говорила, издељена вером (мухамеданци, католици и православни), измешана са тада знатном грчком популацијом, поготово на југу те вештачке творевине, резултат је отворене антисрпске сарадње Велике Британије, Аустроугарске и Немачке!

Проглашење такве независне Албаније, те њено хитно „међународно“ признање, довело је обе тадашње српске државе у тежак положај. 

Црна Гора је тако спречена да поврати Скадар и његову околину, што би потом омогућило мелиорацијске радове, регулацију слива реке Бојане и добивање велике пољопривредне површине, житнице која би хранила становништво тадашње државе.

Србија је тада тако ускраћена за луку Драч, која је природни излаз на море у новоствореној држави, после ослобађања Старе Србије од османских окупатора.

Иако је у новоослобођеним областима Србије порастао број муслимана, становништво Драча и околине већински је католичко, а држава Србија је пре балканског рата потписала конкордат са Ватиканом, показујући да нема никаквих верских проблема са католицима.

Међутим, чим отпоче Балкански ослободилачки рат Ватикан напрасно суспендова конкордат.

„Добре и хумане“ европске велесиле, Велика Британија, Немачка и Аустроугарска другачије одлучише, те створише Албанију као коску у грлу Грчке, Црне Горе и Србије, које су биле победнице у ослободилачком рату, протерујући тадашњу отоманску империју са Балкана.

Аустроугарски сарадници потом су у тим областима изазивали побуне, потичући локално становништво на убијање малобројних војних посада српских путних станица, што је изазвало одговор српске војске, који су дописници лондонског „Тajms-а” и бечке новоустановљене  новине („Albanische Korrespondenz”) одмах назвали „масакром више хиљада Арбанаса и муслимана у Санџаку“!

Зато је на њихов потицај Карнегијева фондација за мир и водила своју „независну истрагу“ али није потврдила ове лажне оптужбе, које се упорно вуку све до дана данашњег!

Додуше, „милосрдне бабице“ нису уопште рачунале са Италијом, која одмах баци окце на тај део некадашње отоманске царевине, који тадашњој Аустроугарској затвара излаз у Средоземно море, чију једну обалу талијанска морнарица и контролише и надзире.

Италија, која ни у времену када је тридесетих година прошлог века била савезник нацистичке Немачке није престала да снива да потчини Албанију, те стога  обилато помаже шиптарске шовинисте, слабећи  власт у деловима Грчке и Југославије, за чије су области  они упорно доказивали да су „само и искључиво  албанске“, сетила се и Драча и његовог лучког значаја на Јадрану.

Зато касних тридесетих година прошлог века, нуди кнезу Павлу да југословенска држава заузме делове територије Албаније, те луку Драч и околину себи припоји, притом заузврат тражећи подршку за своје освајање крње Албаније и потпун надзор над делом Средоземног мора, што би угрозило тадашњу британску доминацију над „својим“ морем, које преко Суецког канала повезује „остатак света“ са надменим острвом.

Као тада високи државни чиновник, дипломата Иво Андрић сачинио је детаљан елаборат о том талијанском предлогу, притом разматрајући и могућност да се део шиптарског становништва исели у Турску, јер би Југославија откупила њухову земљу и чак и обезбедила средства за збрињавање у новој средини, што је тада одговарало Турској, која је након насилног егзодуса Грка у грчко-турском рату двадесетих година прошлог века имала знатне делове територије ненасељене!

Опрезни кнез Павле, није се брзоплето изјашњавао о овом талијанском гесту „добре воље“ који би последично покварио односе са Грчком и Великом Британијом, а скори почетак Другог светског рата и неочекивани развој догађаја, обесмислио је елаборат Андрића.

Међутим, када је Андрић добио Нобелову награду, сетише се напрасно у Загребу да у стручном часопису тадашњег Института за хисторију радничког покрета објаве тај скоро заборављени елаборат, тако се светећи Андрићу као књижевнику који се декларисао да је српски, а католик је по рођењу. Такво „издајство“ хрватски комунисти нарочито нису праштали у браваровој „хомогеној заједници народа и народности“!

Шиптарски косметски комунисти, одмах су раздрагано доказивали да и тадашњи београдски челници имају „геноцидне“ идеје као и тај нобеловац Андрић, подржавајући тако загребачке покварењаке, који су већ почињали да разарају заједничку државу.

Причу о „геноцидним српским намерама“, потом ће нарочито у земљама такозване демократије ширити албански књижевник Исмаил Кадаре, као и Ибрахим Ругова, тадашњи политички лидер косовских Шиптара.

Ововековни, нови почетак отворене експанзије NАТО, намером да створи „санитарнии кордон“ око западне границе Русије, поново је из нафталина извукао „причу“ о српској луци Драч као шаргарепу, којом ће спречити кинеска улагања у реконструкцију пруге Београд-Бар на њиховом Путу свиле, али и остварити намеру да се о трошку Србије изгради аутопут од Драча до Ниша, који ће се журно продужити до Софије, јер је Бугарска већ радо уступила своје луке на Црном мору за боравак NАТО морнарице!

Овако изграђеним друмом, постала би Приштина значајан дистрибутивни центар робе превезене морским путем, која би потом наставила своје путовање за земље ЕU, а сама лука Бар и пруга изгубиле би очекивани значај за Кинезе.

Тако би овом рециклираном шаргарепицом, београдски еунијати нанели немерљиву штету српском народу, али и добрано покварили односе са Кином као великим  инвеститором!

Увођење такси на српску робу, и планирано отварање граница између такозване  „државе Косово“ и Албаније, оголили су стварну намеру хуманог NАТО и разобличили министарку-маргаринку која је у Тирани потписала тројни споразум и са министром тзв „владе Косова“ о изградњи аутопута ДРАЧ-ПРИШТИНА-НИШ, уз обавезни благослов представника ЕU за доказано „храбре потезе“!

То што је прекршен устав Србије не брине бриселске бирократе, та они не потписују споразуме, они само „охрабрују“, потврђујући ону изреку – пут у пакао поплочан је добрим намерама — !

Извор:
СРПСКИСТАВ