Злочини широм Шајкашке

У наређењу о спровођењу рације у Шајкашкој, које је издао њеном заповеднику, генералу Ференцу Фекетехалми-Цајднеру, начелник Генералштаба мађарске војске генерал Ференц Сомбатхељи-Кнаус захтевао је „да се територија темељно прочисти и изврши најенергичнија одмазда“. То је од 4. до 19. јануара 1942, колико је, до тада невиђен, масовни масакр цивилног становништва трајао, главом платило 2.345 житеља те области смештене између Дунава, Тисе и линије Нови Сад – Стари Бечеј.

У какво садистичко дивљање хонведа (војника), жандарма и дела локалног мађарског становништва се рација изродила у Чуругу, у којем је зверски побијено 893 мештана, укључујући и 86 девојчица и дечака млађих од 15 година, читаоци су сазнали у претходном наставку овог фељтона. Ништа мање крваву цену нису платили ни житељи већине осталих шајкашких места.

У ЖАБЉУ, једном од два среска центра Шајкашке (други је био Тител), у којем је, иначе, била смештена главна команда рације, убијено је 666 људи. Према подацима објављеним у књизи „Рација у Јужној Бачкој 1942“ новосадског историчара Звонимира Голубовића, њих 614 били су Срби, 28 Јевреји, 23 Роми и један Мађар.

У локалном Одбору за рацију који је, као и у другим местима, одлучивао ко ће бити ухапшен и погубљен, у Жабљу су били председник општине Ференц Келемен, апотекари Антон Флегел и Реже Рот, трговац Бернхард и његове две кћери Хедвига и Габика… По њиховом налогу, најпре су похапшени сви виђенији мештани, а онда се кренуло редом. Сви су, пре егзекуције, прошли више него сурову тортуру.

„Главно место за испитивање била је штала општинске зграде. Када су мене довели, у њој је било око 160 људи. Сви су морали да сагну главу према земљи, а војници и цивили су пролазили и редом их ударала кундацима пушака“, испричао је, после рата, пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача преживели мештанин Војин Чонкић.

ПОРЕД Мађара, међу цивилима је било и локалних Немаца, а када би несрећни заточеници од удараца пали на колена, њихове комшије, међу којима су посебну свирепост показивали Петер Растик, Шандор Тарик и Јохан Баумгартнер, хватали су их за косу и главе им ударали о под штале. Да се не би испрскали крвљу, носили су касапске кецеље.

„Касније је из Новог Сада дошао детектив Биксади, рекавши да је донео ‘играчке’. Онда је из једне ташне извадио неке челичне апарате – стезаче и чупаче. Са овим апаратима су чупали дојке женама, а људима завртали мошнице“, забележено је у Чонкићевом сведочењу пред Покрајинском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Другом светском рату.

ПОСЛЕ страшног мучења, највећи број невиних људи скончао је на месту где се у Тису улива Јегричка, поред „Црне ћуприје“ која и данас стоји на тој лепој речици. Докрајчивали су их ножевима, секирама, тољагама и, када би се уморили од тог језивог посла, митраљеским рафалима.

Поред Жабља и Чуруга, Жабаљском срезу припадало је и Ђурђево, чији житељи су се, у први мах, понадали да ће их несрећа мимоићи. Кордон мађарске војске је, додуше, то место блокирао већ 4. јануара 1942. око 22 сата, али су бележник Зака Пешталић, учитељ Фрања Еперт, иначе Немац, и председник и потпредседник ђурђевачке општине Данчика Нађпопов и Ђока Шовљански током ноћи успели мађарског поручника да убеде да су Ђурђевчани поштен и миран свет и да је рација непотребна, па се војска повукла.

ЗАТИШЈЕ је, међутим, трајало само до 9. јануара. До тада су сеоски учитељ Габор Хрицко, иначе Русин, бележник Пал Ерлеи, циглар Геза Колинаси и оџачар Стеван Пиструи формирали Одбор за рацију, и команду у Жабљу убедили да је она неопходна. Епилог: 223 брутално убијена Ђурђевчанина, међу којима су доминирали Срби, али је било и Русина, Јевреја и Немаца.

Свој покушај да спрече злочин, главом су, наравно, први платили Пешталић, Еперт, Нађпопов и Шовљански.

Крваво је било и у Госпођинцима, где је убијено 85 мештана, међу којима и 15 деце, а једино место у Жабаљском срезу које је рација мимоишла био је Надаљ. Спречило ју је, како у монографији о том месту наводи др Лазар Ракић, неколико угледних мађарских породица.

Међу девет насеља Тителског среза, у јануару 1942. године најкрвавије је било у Мошорину, месту у којем су, иначе, рођени Светозар Милетић и Исидора Секулић. За разлику од осталих шајкашких села, најекстремнији локални Мађари ту, међутим, нису скрштених руку чекали божићне празнике 1942, припреме су почели пре истека 1941. године.

О ТОМЕ је, после рата, пред Покрајинском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, сведочио мошорински римокатолички свештеник Иштван Кевеш. Заједно са општинским бележником Јожефом Конкољем, подбележником Имреом Менешијем, полицијским наредником Јожефом Силаком и општинским чиновником Јожефом Керестуријем, он је од 27. до 31. децембра 1941. направио списак житеља Мошорина које треба ликвидирати.

„Уз овакве припреме, рација у Мошорину почела је 6. јануара 1942, да би масовно убијање трајало до 17. јануара. Невине животе изгубило је 179 душа, 103 мушкарца, 47 жена и 29 деце испод 16 година. Међу децом, убијено их је и осморо до пет година и седморо од пет до десет година. То је крвави биланс рације у Мошорину, наводи се у зборнику „Рација – III група масовних злочина“, у којем је историчар др Драго Његован објединио део докумената Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у вези са злочинима у јануару 1942.

ИСТРАЖИВАЊА која је, у међувремену, спровео Звонимир Голубовић показују да је број мошоринских страдалника био нешто већи, укупно њих 205. Методи егзекуције, иначе, ни ту нису били ништа мање бестијални од оних већ описаних у Чуругу и Жабљу. И гробница страдалника била је иста – већина их је завршила под леденом кором реке Тисе.

Слично је током прве половине леденог јануара 1942. било и у другим местима Тителског среза. У самом Тителу, зверски је убијена 51 невина жртва, у Гардиновцима њих 37, у Локу 47, у Шајкашу 26, а у Вилову 64.

Од девет села Тителског среза, масовно убијање мимоишло је три: Будисаву, Каћ и Ковиљ. У прва два, у којима је структура становништва била претежно мађарска и немачка, акт о почетку рације који је слао срески начелник из Титела није ни стигао, па Голубовић претпоставља да за то нису била ни предвиђена.

Извор:
ЈАДОВНО