Незадовољно ждребе (Коњ и ждребе)- езопова басна

Живео једном неки стари мудри коњ, удовац, са сином јединцем, малим ждребетом. Долина у којој су пребивали обиловала је сочном и меком травом, а разнобојно цвеће цветало је крај потока који су жуборили долином. У сенци гранате крошње дрвета могли су да се одмарају до миле воље. Укратко, ништа није недостајало њиховој срећи. Али, једнога дана млади ждребац осети оно што једном осете сви млади људи; имао је све, а опет је био незадовољан. Пошто би се сит напасао младе детелине, у галопу би обишао читаву долину, а да ни сам није знао зашто. Купао се и кад није осећао потребу за купањем, одмарао се и спавао иако није осећао умор. Ускоро се толико заситио свега да је омрзнуо лепу долину у којој се родио и живео. Једнога дана ждребе дојури оцу и рече:

– Већ неколико дана се не осећам добро. Ова трава ми више не прија…Све ми се чини да ћу се разболети. Детелина је неукусна, а потоци прљави. Осећам, оче, да ћу умрети ако не одемо одавде.

– Пошто је у питању твој живот, драги сине, – одговори мудри коњ – поћи ћемо одмах, не часећи ни часа.

И тако, кренуше да нађу нови дом. Ждребе је радосно скакутало око спокојног старог коња. Пели су се уз камените брежуљке и спуштали низ стрме падине. Нигде наоколо не беше ни стручка траве, а коњ и ждребе беху већ огладнели. У голом и пустом пределу само је ветар хујао међу литицама оштрог стења. Вече се већ спуштало, а нигде на видику ни трага од какве зелене ливаде. Исцрпљени и гладни, ждребе и коњ легоше да спавају. Ујутру једва пронађоше неко трње кржљавих гранчица, тек толико да утоле глад. Ждребету више ни на памет није падало да скакуће и галопира око оца. Трећег дана путовања једва се вукло. Беше већ сасвим малаксало.

– Време је да се вратимо у своју долину. – мислио је отац гледајући своје снуждено ждребе, па га изведе на стазу која је водила кући, а ждребе је није препознало. Кад су стигли у стару долину, већ се беше спустила ноћ. Ждребе опет осети под ногама сочну меку траву и поче халапљиво да пасе како би утолило силну глад која га је морила.

– О, оче, – зареза ждребе – како је дивна ова долина. Још никада нисам јео тако сочну траву. Хајде да останемо овде, молим те, бољег места нигде нећемо наћи!

Уто се и зора заплави и ждребе препозна долину која му пре три дана беше тако досадна. Оборило је главу и није смело да погледа оца у очи.

Човек често постаје незадовољан када има свега у изобиљу. А само скромни људи могу бити заиста срећни.

Извор: Духовити