Одликовање

Пише: Саво Штрбац

Почетак 2019. регион је обележила вест да је на измаку 2018. хрватска председница одликовала „бранитељицу” Тању Белобрајдић Редом хрватског тролиста „за особите заслуге за Републику Хрватску стечене у рату”. За овај чин јавност је дознала из јавног позива загребачке Иницијативе младих за људска права упућеног председници да објасни зашто је одликовала поменуту особу, уз подсећање на низ контроверзи везаних за њено суделовање у мучењима заточеника у сплитској Лори.

О Томи Дуићу, као управнику злогласне Лоре, и његовој жени Тањи наслушао сам се најмонструознијих прича директно из уста преживелих заточеника тога логора. Томо је за неке злочине (мучења више заточених цивила од којих су двојица усмрћена) већ био правоснажно осуђен у одсуству на осам година затвора. Тања је 2002. сведочила на суђењу њеном тад већ бившем мужу, и том приликом признала да га је често посећивала у Лори, тврдећи да он није тукао никога, него је, напротив, водио рачуна о здрављу заточеника. Док је био у петнаестогодишњем „бекству”, Дуић је оптужен и за мучење заробљеника, од којих су тројица усмрћена, па му се сада понавља суђење по првој оптужници и суди по другој у јединственом поступку.

Млади Хрвати обавештавају председницу да је Далматински комитет за људска права 2009. државним телима поднео кривичну пријаву против Белобрајдићеве због „основане сумње да је у времену од почетка априла до средине августа 1992.” у  логору Лора ратне заробљенике српске националности „брутално премлаћивала, мучила и вређала њихово особно достојанство особито увредљивим и одвратним поступцима”… Двадесет и четири заробљеника, чија се имена налазе у споменутој кривичној пријави, нису своју страну приче имали прилику изнети пред судом јер је надлежно тужилаштво пријаву одбацило. Државно тужилаштво РХ пре годину дана затражило је да надлежно тужилаштво преиспита своју одлуку, али одговора о даљем току истраге, по Иницијативиним сазнањима, нема.

У споменутој пријави налазила се и изјава Милана Мићића, пилота ЈНА са чином мајора, којег су у априлу 1992. на улици у Мостару ухапсили припадници ХВО и одвели у злогласну Лору, у којој је, за нешто мање од четири месеца, доживео разне тортуре. Милан је имао и срећу да преживи и да пет година касније у Србији добије сина Душана, који је имао свега пет година када му је отац погинуо у једној хеликоптерској несрећи, али су му остала у сећању и Лора и имена двоје очевих мучитеља: Томе Дуића и његове супруге Тање. Душан је као шеснаестогодишњак, у септембру 2013, на „Фејсбуку” пронашао једну Тању, за коју је, иако је променила презиме у Белобрајдић, претпоставио да би могла бити она злоћа из Лоре. Да би то и проверио, послао јој је поруку: „За оно што си батинала мог оца у Лори, живим за дан кад ћемо се срести. Живот је чудо и врло је непредвидљив, а видим да имаш и ти децу.”

Душан је био у праву. Била је то она Тања о којој му је причао отац. И уследила је једна врло интересантна преписка између њих двоје. О тој преписци сам први пут јавно писао у мају 2016. када су скоро сви медији у региону писали о Тањи Белобрајдић као списатељици која је нешто пре тога добила годишњу награду Друштва хрватских књижевника „Славић” за најбољи првенац у 2015, под називом „Црни капут”. Иначе, све монструозне тортуре, које су примењиване у Лори над заробљеним Србима и припадницима ЈНА, у Тањином роману чине Срби над Хрватима у Вуковару.

Душан јој је у једној поруци написао: „Мене само интересује да ли сте ви Тања која је харала са Томом? Ако јесте – зашто? Рат је рат и сваки носи бол, али када се људи сретну очи у очи, онда не смеју бити звери. Да сте носили пушку, пуцали насумице, не бих вам речи рекао. Чак и да сте ми убили оца у рату, ја бих то схватио. Али малтретирати човека због имена, не могу то да схватим… Гђо Тања, ја вам праштам, јер сам хришћанин, али наставите живот као бољи човек и макар се покајте.”

Тања му је одговорила: „Но истину коју од мене тражиш, не могу ти дати. Јесте, била сам у браку с особом коју помињеш. Не, није истина ово за што ме оптужујеш! Ти пишеш у уверењу да сам то ја, и ништа што бих ти рекла неће то променити. Тражиш од мене да се покајем? Могу се покајати само због брака с особом уз коју ме вежу те приче…”

Када ми је Душанова мама пре нешто више од пет године проследила преписку између њеног сина и Тање, било ми је јасно да је у питању она зла жена из Лоре, која је мучила и Душанова оца и многе друге заробљенике.

Уверен сам да су то, ако не сама председница, знали и они који су је предложили за престижно одликовање и да је њен ангажман у Лори на мучењу „мрског агресора” највише допринео оцени „за особите заслуге за Републику Хрватску стечене у рату”.

Извор:
ПОЛИТИКА