Пет километара апартхејда

Пише: Боривој Ердељан

Два аутомобилска пута на изласку из Јерусалима према Западној обали, један намењен Палестинцима, други Јеврејима, раздвојени бетонском оградом од осам метара оивиченом челичним шиљцима – званично описани као „олакшица кретању становништва“ – заправо су „нови монструозни производ система апартхејда“, огорчено оцењује Гидеон Леви, колумниста телавивског Хаареца.

По речима Нетанијахуовог министра јавне сигурности и информација Гилада Менашеа Ердана, влада – међутим – представља да је управо отворени друм „пример како можемо да градимо заједнички живот Израелаца и Палестинаца и да се истовремено носимо са безбедносним изазовима“. И остали израелски званичници понављају да је „после вишегодишњег одлагања сада реч о успостављању саобраћајне функционалности за потребе обеју страна, а не о сегрегацији“. Тако одговарају на многе оптужбе да обнављају рецепт Бантустана из давног времена сегрегације у Јужној Африци.

Палестинско виђење кратког двојног пута 4370 од пет километара је сасвим другачије: ситуација на Западној обали је све сличнија ери апартхејда, па најновији корак потврђује дугорочну стратегију – како каже Ханан Ашрави из Извршног комитета ПЛО – „расистичког колонијалног режима у наметању Великог Израела у читавој историјској Палестини“. Жестокој реакцији госпође Ашрави, у изјави сајту Тајмс оф Израел Ахмад Маџдалани, такође високи функционер ПЛО, додаје своје уверење да „сваки Израелац, који верује у демократију, треба да осећа срамоту због овог пута.“ Палестинци сматрају да је најновије израелско „јачање суверенитета“ оградама и зидовима даља брана трајном решењу путем две државе, једином мировном обрасцу у који се још полажу наде. „Израел жели транспортно ограничење уместо територијалног“, објашњава Фуад Халак, „како би инфраструктурним програмом даље изоловао Јерусалим од остатка палестинских територија.“

Према међународним законима – подсећају ревносни познаваоци блискоисточног лавиринта – јеврејска насеља на Западној обали се сматрају нелегалним, пошто су резолуцијама Савета безбедности УН ова територија, као и Газа и Источни Јерусалим, проглашени окупираним делом Палестине, што Израел пориче.

Скоро две деценије израелска невладина организација Прекид ћутања организује посете (годишње пет хиљада учесника) Западној обали као јавни час „упознавања тешке ситуације и комплексних односа Палестинаца и јеврејских сетлера“.

Израелске замисли и понашање још од муњевитог запоседања Западне обале пре педесет две године, војничком победом над Јорданом у јуну (кад су катастрофално поражени и Египат и Сирија), колумниста Хаареца Гидеон Леви уз отварање „апатартхајд друма“, пажљиво спаја са нелакираним и неулепшаним сазнањима која стекну и понесу учесници седмочасовне туре:

„Коначни домети окупације су одређени одмах после јунског рата 1967. Све израелске владе од тада су, без изузетка, радиле на томе да их остваре. Циљ је био да се спречи стварање било каквог палестинског ентитета између реке Јордана и Средоземног мора, „сецкањем“ Западне обале у „изрезбарену“ територију. Једино су се методи смењивали. И нису деловали само десничарски зилоти. На путу да се доведе милион јеврејских насељеника, све је било дозвољено. Како је тај циљ све ближи, у фокусу је развијање инфраструктуре, како би се постигло да сетлери живе у релативној безбедности, да не виђају Палестинце и да не чују да постоје, да живот Јеврејима на Западној обали буде јефтин и да брзо стижу на посао у Израел. То је тајна која омогућава да 650.000 Израелаца крши међународне законе и правне норме, да живе на окупираним подручјима и да се добро осећају.

Сви палестински градови на Западној обали, са изузетком Џенина, опкољени су јеврејским насељима, пажљиво распоређеним и идејом да буду водиља у повлачењу граничних линија израелског суверенитета. Анексија Источног Јерусалима је обављена одмах после шестодневног рата, а кад је источни део града почео да се помиње као престоница Палестине, нова јеврејска насеља су подизана како би се пресецале палестинске физичке везе са Западном обалом.

Кад је 1977. Ликуд дошао на власт, почиње посебан полет у брисању Зелене линије, офанзивом преузимања земљишта на разне начине, запоседањем напуштених јорданских касарни, експропријацијом „за јавне и војне потребе“ и судским одлукама да јеврејска насеља служе потребама безбедности, без обзира на чијем поседу се смештају. Коришћена је и одредба давног Османског закона да необрађено земљиште може да буде конфисковано,

После израелско-палестинског споразума у Ослу 1993. око осамдесет процената окупиране територије остало је под контролом армије јеврејске државе.“

Иначе, „пут уздужног апартхејда 4370“ (постоји и више других одвојених саобраћајница, међусобно удаљених) дугачак пет километара је изграђен пре више од деценије, али због спора војске и полиције ко ће бити на контролним пунктовима – тек је сад отворен.

Израел се почетком века са 708 километара заштитног зида одвојио од читаве Западне обале, коју истовремено јеврејски сетлери систематску „освајају“.

На својој страни ограде, прошле године је Кнесет донео закон који утврђује да држава припада јеврејском народу, док су остали грађани „другог реда“. Тада је пијаниста и диригент светског гласа Даниел Баренбоим сународницима упутио прекорну поруку: „После седам деценија постојања влада у Јеруслиму је одлучила да принцип равноправности и универзалних вредности замени национализмом и расизмом. То ме испуњава тугом. Не мислим да је јеврејски народ преживео двадесет векова, углавном прогањан, да би постао угњетач других.“

Извор:
ДАНАС