Годишњица од упокојења протосинђела Јована (Милојевића )

17.1.2019. навршава се три године од упокојења блаженопочившег оца Јована (Милојевића), некадашњег настојатеља манастира Светог Архангела Михаила у Нишу.

Цитат беседе Владике Артемија на годишњем парастосу:

„Ево, браћо и сестре, прође година дана како нас је напустио наш драги сабрат и самолитвеник протосинђел Јован. Провели смо ову годину без њега али са мислима на њега. Исто онако као што верујемо да се и он целу годину молио за нас пред престолом Господњим. То је оно што нас обједињава, то је оно што нас држи у заједници – заједничка молитва једних за друге и љубав која ту молитву покреће.

Отац Јован је био један примеран монах, свештенослужитељ Божијег олтара, али Господ зна зашто га је послао тада када смо сви очекивали и желели да он и са нама кроз сва времена, док смо овде на земљи, буде и служи са нама. Али, Божија је преча. Божији промисао је оно што ми људи не можемо ни да знамо, ни да сагледамо.

Ево, ми се сада помолисмо Богу за покој његове душе, пожелесмо му да се настани тамо где нема болести, туге ни уздисања него где је живот бесконачни. Господ је васкрсао из мртвих и тиме осмислио наш живот овде на земљиали осмислио и нашу смрт, јер све што је рођено на овој земљи оно завршава смрћу, било људи, било биљке, било животиње. Све што долази кроз рађање на овај свет, одлази кроз смрт из овог света. Такав је промисао Божији, такво рођење овог света, али нама је овај живот овде на земљи дат, да живећи овде на земљи учинимо себе достојним грађанима Царства Небескога. Отац Јован је то, нема сумње, успео у своме монашком животу, који није дуго трајао, али је био испуњен његовим усрђем, његовом љубављу, његовом молитвом, његовим трудом. Зато му је Господ и одредио место покоја где нема туге ни бола ни уздисања но где је живот бесконачни.

Нека Господ његову душу упокоји у Царству Небескоме, а нама дарује утеху, пре свега његовим родитељима који су овде са нама, са изгубљеним сином, јер он није изгубљен, он је управо сада нађен јер се налази у наручју Божијем у Његовом сећању и памћењу. Када певамо овде вјечнаја памјат, вечан спомен, то се не односи на нас овде на земљи да ће он вечно у нама и код нас остати у сећању, него у Божијем сећању. Ми му то желимо, јер ми смо привремено овде, данас, сутра сви ћемо одавде отићи, али он остаје у сећању Божијем. Бог да га не заборави, и тако и њега и нас када ми пођемо одавде сви, да има ко да каже:  „Вјечнаја памјат“.

Нека Господ упокоји душу оца Јована у Царству своме Небескоме и нека му је лака ова земља овде манастирска у коме он телом почива чекајући Васкрсење мртвих. Амин, Боже дај“.

У наставку са вама делимо последњу беседу оца Јована објављену у књизи његових беседа „Васкрсења не бива без смрти“.

ПОСЛЕДЊА БЕСЕДА ПРОТОСИНЂЕЛА ЈОВАНА,
ИЗГОВОРЕНА САТ И ПО ПРЕ ЊЕГОВОГ СТРАДАЊА

Драга браћо и сестре,

Ево нас у овом периоду који повезује два празника: после светога Рождества Христовог у сусрет ево светоме Јовану.

И Господ нас је у данашњи дан, припрема за тај празник. Тако је устројена Црква, да се у данашњи дан спомиње Сабор светих 70 апостола… припрема се за тај празник.

Чули сте свето Јеванђеље где се спомиње Свети Јован Крститељ који је био Претеча и који је испунитељ Старог закона и припрема за Нови закон, за Нови завет који долази са доласком Господа Христа.

Кроз његов пример Господ нас и учи шта је нама потребно да дочекамо истински Господа Христа, да дочекамо тај Нови завет, нову благодат коју очекују православни хришћани.

Многи друге вере, друге религије, очекују неко спасење, благостање без исправљања своје душе. Они сада очекују да ће се човек приближити Богу без свога исправљања, а Господ нам овде указује да је без тога немогуће. Он, најављујући свој долазак каже: ”Поравнајте путеве Господње, оно што је горе да се снизи, што је доле да се узвиси”. То у пренесеном смислу значи да се припреми човек тако што ће сав свој живот очистити од греха. На тај начин ми се приближавамо Господу, на тај начин ми примамо Његове свете тајне за себе.

Тако видимо и овде да је Свети Јован Крститељ исповедао оне који су му прилазили и крштавао их, јер је највећи утицај покајања и зато је највећи онај који је припремао људе за долазак Господњи.

А Господ је све то што је потребно човеку проширио преко својих светих апостола. Ми данас њихов дан празнујемо. То је седамдесет апостола. Чули смо и о њима како се говори и како свети апостол Павле говори своме ученику светом апостолу Тимотеју и каже му: ”да се у проповеди злопатите”. Та проповед иде тако далеко и толико је битна да учитељ своме ученику, кога воли као што мајка воли своје чедо, препоручује да се злопати у делу Јеванђеља. То показује колика је важност Јеванђеља и колико је то све важно ради спасења рода људског. Практично, човек нема ништа важније на овоме свету, већ да мисли о својој души. То су свети апостоли проширили међу народ: како да се мисли о својој души, како да се чини добро да би се душа спасла.

И тако, и дан данас, а то је поука за наш народ, и за наше покољење, да је и данас потребно, макар се човек и злопатио, да стекне врлину, да се одвоји од греха, да одбаци сваки грех. Многи људи немајући храбрости да напусте грех, јер им је некако постао близак души, уствари губе Царство Небеско, зато што не желе да пређу на тај корак, како каже свети апостол Павле‚”да се злопате ради победе над грехом”. Ту је у питању да човек жели да му буде угодније и да не страда много, а нада се да ће грех сам да отпадне, што се није никад десило, јер Господ тражи труда.

Ми најбоље дочекујемо све наше празнике, па и овај празник Богојављења на тај начин што се трудимо да исправимо путеве Господње, да исправимо свој живот како би били угодни Богу и како би благодат ушла у чисту чашу, у чисту просторију нашега срца. На тај начин се истински празнују сви празници, на тај начин ми духовно празнујемо наше празнике православне, док они који не разумеју то, покушавају телесно да  празнују, припремају се на разне начине, а најчешће занемарују овај истински начин чишћења свога живота од сваке неправде и свакога греха. Господ је заповедио Својим ученицима и да се злопате да би проширили Царство Небеско међу људима, да би проширили Његову науку, а они никада то не би урадили да нису имали истинску љубав према своме Господу и према своме народу коме су пренели ту истинску науку. То је највећа поука светих апостола, од којих су многи пострадали за веру Јеванђеља и на тај начин се уписали у књигу вечнога живота, злопатећи се чак и до крви и до смрти, побеђујући и на тај начин грех.

И ми треба да се потрудимо, мада не можемо као свети апостоли, а оно бар у некој мањој мери да се трудимо и да на тај начин будемо истински они који припремају себе за долазак Господа, за Његове празнике, а и за себе, за живот вечни који је циљ и наше најважније дело у нашем животу. Нека Господ помогне у свему томе да би и ми били у заједници и Његовог светог Јеванђеља у славу Царства Небеског у име Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин.

Вјечнаја памјат

Уредништво СНО Срби на окуп