Велимир Гајић: Ко је спречио суђење поглавнику Анти Павелићу

Анте Павелић је један од ретких колаборациониста и квислинга који је измакао правди.

Одавно је нестала Независна Држава Хрватска поглавника Анте Павелића. А та држава према речима покојног врховника Фрање Туђмана била је „одраз повијесних жеља хрватског народа“. Мада нема ни Туђмана, али је усташтво је у савременој Републици Хрватској присутно у свим сегментима – само га треба препознати. Туђман је робијао за хрватство, Павелић није – мада је нешто више од 11 година непрекидно (осим по неколико дана када је илегално прелазио Јадран и обилазио поједине самостане у Далмацији) провео изван Краљевине Југославије. (Према писању Крунослава Драгановића, у емиграцији Павелић се најпријатније осећао поред супруге Миле Будака, свог доглавника.)

Неколико усташких министара је 1945. године било заробљено, некима је суђено а пресуде су извршаване сутрадан. Такав је случај са поменутим Милом Будаком, оним који је у Госпићу средином маја 1941. године јавно саопштио какав је усташки програм односа према српском народу. Неколико министара побегло је углавном преко Рима, то јест Ватикана, кроз такозване пацовске канале које је организовао римокатолички свештеник, поменути Крунослав Драгановић. Један од тих био је министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, који је неколико деценија мирно, додуше у илегали, провео у САД. После бројних ургенција, Артуковић (89 година) je 1986. године изручен комунистичкој Југославији. Тада су изречене и тврдње да је он, у ствари, дошао да умре у Хрватској! Суђење му је започело 14. априла у Загребу, али не за оно што је заједно са осталим усташким главарима чинио већ за сасвим друго. Умро је у болници и сахрањен на неком од загребачких гробаља.

Поглавник Анте Павелић избегао је у Јужну Америку, скрасио се у Аргентини. Тамо је рањен, али још увек нису познате све околности. Наиме, према једној верзији, пуцао је бивши припадник Југословенске војске у отаџбини (Благоје Јововић), према другој то је одрадио човек близак комунистичким тајним службама. Павелић је избегао код Франциска Франка у Шпанију и после две године умро од последица рањавања. Сахрањен је на једном мадридском гробљу.

Анте Павелић је један од ретких колаборациониста и квислинга који је измакао правди. Французи су 1945. године судили генералу Петену али је смртна казна преиначена у доживотну робију. Норвежанин Видкунг Квислинг је суђен и стрељан. Генерала Милана Недића Британци су вратили у Југославију. Саслушаван је и страдао под неразјашњеним околностима. Према записима новинара Милентија Пешаковића, који је годинама радио при високим државним и партијским органима, Недића су убили припадници Озне бацивши га кроз прозор са висине од око петнаестак метара.

Тешко је утврдити какви су били планови комуниста и њиховог вође маршала Јосипа Броза Тита, Хрвата по роду, према Павелићу. Постоје тврдње да су намеравали да га отму и потом да му суде, према другим верзијама намеравали су да га убију.

На једном хрватском порталу, не бих да га рекламирам, у тексту „Zašto nikad nismo sudili Paveliću?“ објављено је неколико различитих објашњења. Новинару су као саговорници били хрватски повјесничари, углавном млађих генерација.

Један од саговорника је поредио суђење генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, некадашњем министру војске и морнарице Краљевине Југославије и вођи Југословенске војске у отаџбини. При том је истакао да је Михаиловић заробљен на територији Југославије!

Други је устврдио да је неорганизовање суђења послужило ревизионистима за величање усташлука. Трећи, и најмлађи, повјесничар похвалио је ревизионизам као процес који може довести до замене досадашњих оцена које је дао комунистички систем. Четврти је нагласио да би сваки судски процес против поглавника касније био проглашен комунистичком монтажом, онако како је оквалификовано суђење надбискупу загребачком Алојзију Степинцу. Пети саговорник је тврдио да би суђење изнело на видело много ужаса који би били превише трауматични за савременике.

Новинар који је написао поменути текст објавио је прву страницу оптужнице сачињене против Анте Павелића као нешто сензационално. Он је, додуше само делимично, био у праву!

Историја казује да је код комунистичког партизанског руководства о ратним злочинима и злочинцима разговарано крајем новембра 1943. године око заседања АВНОЈ-а у Јајцу. Тада је формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. у том контексту помињан је и поглавник Павелић. Проблем стварања Павелићевог и Артуковићевог досијеа покренуто је 1947. године у Загребу у Истражном одељењу Јавног тужилаштва. Зна се да је истражни поступак привремено окончан 1951. али је посао рађен све до 7. маја 1956. године. Највећи део том материјала чува се у Хрватском државном архиву, у осам архивских кутија. Један део грађе коришћен је у процесу против Артуковића вођеном 1986. године.

У оптужници против Павелића као најтежа инкриминација је наведено да је он „od mjeseca aprila 1941. do početka mjeseca maja 1945., iskorištavajući privremenu okupaciju zemlje, osnovao u okupiranom dijelu Jugoslavije, i to u Hrvatskoj, Srijemu, Banatu i Bosni i Hercegovini, terorističku organizaciju nazvanu ‘Ustaška nadzorna služba’ sa zadatkom da pored ostalih djelatnosti, upućuje u logore osnovane u Jasenovcu i Staroj Gradiški, osobe koje te organizacije ocijene kao ‘nepoćudne’…“ Наведено је да су депортације деце, њихових родитеља и рођака у логоре завршавале њиховом смрћу проузроковане ударцима секира, маљева, ударањем од зид, изгладњавањем, тровањем…

Као значајна оптужба била је реченица да је најтежа последица терора било оснивање концентрационих логора, да је депортовање вршено без икаквих писаних одлука, а што је представљало основу за ликвидације. Да би све то спровео, Павелић је по угледу на нацистички Гестапо и фашистичку ОВРУ формирао Усташку надзорну службу, која је била на врху система од 14 врста полиција и обавештајних служби.

Оптужница је понудила сведоке а као доказе гомилу чланака о скуповима и садржаје говора (највише је навођен Миле Будак) и наредбе, уредбе, законе… уперене против Срба, Јевреја и Цигана (Рома) а завршавало се хапшењем, интернирањем у сабирни логор Госпић, потом у Јасеновац.

Посебан део оптужнице биле су фотографија и копије препорука из Берлина о решавању различитих проблема. У тој документацији посебно место имало је неколико докумената који су се тицала откупа живота појединих Јевреја. Наиме, за откуп двојице талаца сакупљено је нешто више од тоне злата али је остало неразјашњено где је оно завршило.

У прилозима су посебно место имала документа о довођењу мале деце у Загреб из концентрационих логора, њиховом смештају и усменој наредби да се са њима поступа као са непријатељима хрватске државе. А то је у пракси значило тровање каустичном содом која је стављана у храну.

Данас, скоро осам деценија од почетка великог злочина почињеног у Независној Држави Хрватској, може се поставити питање: Да ли је у српском, јеврејском или циганском/ромском народу било јединке или организације која је имала снаге да састави оптужницу против налогодаваца и злочинаца? Питање добија на снази што су одређени усташки програми, кад је реч о српском народу, настављени 1991. и окончани 1995. године јер од тада важи она реченица коју су често изговарали усташки главари 1941. године: „Друмови ће пожељет’ Србаља, ал’ Србаља више бити неће!“

Извор:
МАГАЦИН