Косово је искључиво морални проблем

Аутор: Никола Стојановић

Опште је прихваћено мишљење да је Косово превасходно геополитички и међународноправни проблем. Придодају се историјске, националне и психолошке импликације, али нигде се не помињу оне најбитније – моралне! А по скромном мишљењу потписника ових редова, оне су кључне и једино релевантне за коначно разрешење. Видим већ како окорели скептици одмахују руком: политика и морал су неспојиви појмови!

Да бих отклонио сумњу у објективно сагледавање чињеница, начинићу малу дигресију: најгостољубивије у свом животу био сам прихваћен 1982. у читавој Америци, приликом мог једномесечног студијског боравка, а посебно у граду Даласу, у Тексасу! Челни пословни људи њихове организације аудиовизуелних медија сместили су ме у апартман „Хајата”, водили на снимање серије „Далас”, затим у обилазак тек завршеног најмодернијег филмског студија, омогућили интервју за радио и за телевизију, а онда ме питали шта ми је потребно да снимим филм.

Ја сам смерно изговорио: Паре! Као да су били спремни на мој одговор, одмах су рекли: Ми имамо паре! Онда сам питао да ли то они мене врбују. Рекли су: Да, имамо паре али немамо ствараоце! Оно о чему сваки европски редитељ потајно сања (да бар једном сними филм у Америци) мени се, као званичном госту Стејт департмента, нудило на тацни! Шта је било даље не спада у оквире овог текста. Само сам хтео да укажем на то да немам никакве предрасуде нити разлоге за испољавање анимозитета према грађанима ове велике и лепе државе. Али имам пуно повода да беспоштедно критикујем њихову званичну спољну политику и поједине актере те политике.

Поред многих ранијих лоших процена и поступака, ова држава, понела се као светски друмски силеџија (а никако полицајац, како је еуфемистички називају), а највећу и историјски неопростиву грешку начинила је када је, противно сваком разуму и смислу, заједно са својим силеџијским вазалима, бестијално насрнула на Србију 1999.

Предводник је био оцвали плејбој, огрезао у прељубама и сексуалним аферама, за које је панично тражио алиби. Пошто га није нашао, окренуо се малом прљавом рату против – није му ни било важно кога, и ту коначно забрљао. Србија је била најпогрешнији изговор да би се извукао из моралног сенкрупа, на чије само дно је потпуно оправдано доспео.

Морално огрешење агресора било је тако очигледно да није било неопходно уопште образлагати га. Оно се наметало само по себи. Поменути председник те формално (тада још увек) највеће силе на свету био је, дакле, осведочени преварант, лажов и манипулатор, најпре у својој породици, затим у целој Америци и, на крају, у целом свету. Како веровати таквом клиничком егземплару? И гле чуда: део планете поверовао му је! Који део? Наравно, онај лабилног морала, податан лажима и свим облицима манипулације, дакле прозелитски или пронатовски. А на челу НАТО машинерије био је узорак Сотоне илити „палог анђела”, бивши левичар Хавијер Солана. Овоме треба додати и Тонија Блера, такође припадника  тзв. политичке левице.

Пошто су по карактерном устројству били браћа близанци Билију Клинтону, то их је међусобно и повезало. Наиме, сва тројица су били прототип оног малигног моралног профила „споља љигав, а изнутра гњецав”, који представља само морално дно у људској заједници. Некада је присуство моралне супстанце представљало праву снагу левице. Као што је кичма носиви елемент људског физичког организма, тако је морал носиви стуб духовног организма. Без првог би тело свенуло у спарушену гњецаву масу, а без другог у аморфни, безоблични и љигави духовни садржај.  Али њих тројица су били топло пригрљени чак и у самој Србији, наравно од домаћег аморалног људског отпада.

Све што се даље збивало било је продукт евидентног моралног потонућа челника „међународне заједнице” у кооперативној сарадњи са домаћим прозелитима. Био је то еклатантан узорак тзв. удруженог злочиначког подухвата на сатирању једне суверене државе, каква је била Србија. Инсталирали су специјални суд на коме ће завршити часни браниоци тог суверенитета, извршиће пљачкашку отимачину великог дела њене територије, садистички је мрцварити на све могуће начине. То вам је, даме и господо, једина и неприкосновена истина, ма колико вам изгледала ружно и опоро. Јесте застрашујуће гледати сопствено наказно аморално лице.

Немогуће је наћи иоле праведно разрешење косовског чвора докле год се не уклоне трагови аморалног непочинства и склоне са јавне сцене сви директни и индиректни актери, а то јесте дугорочан и мукотрпан процес и тешко му је сагледати крај у догледно време. Уз још једну напомену: сва њихова недела производ су голог кукавичлука. За кукавичлук је лако наћи хиљаду оправдања и образложења. За храброст нема ниједног, јер ова је сама по себи и награда и казна.

*Филмски редитељ

Извор:
ПОЛИТИКА