СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ САРОВСКИ ЧУДОТВОРАЦ – житије за децу

Некада давно у граду Курску живели су муж и жена са сином. Дечак се звао Прохор. Његов отац је зидао храмове и водио је свог сина са њим. Мајка је малишана учила побожности и врлинском  животу.

Прохор је био прилично несташан дечак и једног дана се попео чак на високи торањ цркве. Оклизнувши се, пао је испред саме цркве. Сви су били препаднути, а његова мајка се укочила од страха. Међутим, на опште чуђење, дечак није био повређен. Сви су тада схватили да је под неком необичном заштитом то мало створење.

Када се разболео, мајка и отац су покушавали на све начине да помогну сину да оздрави, али је њему било боље тек када му се крај постеље јавила сама Пресвета Богородица. Стајао је пред њеном иконом молећи јој се и тада је потпуно оздравио.

Када је Прохор постао младић, пожелео је да оде у манастир. Добио је благослов од родитеља и упутио се у Саров. Ту је живео у молитви, посту и послушању, али се веома разболео и пао у постељу из које није устајао пуне три године.

Сви напори да се помогне младићу остајали су без успеха. Изненада се, једног дана, крај његовог кревета поново појавила Богородица. Стајала је уз њега са апостолима и нежно га гледала. Када га је помиловала по глави, младић је оздравио као да га никада тешка болест није ни обузела.

Чудесна исцељења је дубоко поштовао и веома усрдно се захваљивао Богу и Пресветој Богородици на милости која му је указана.

Због своје ватрене молитве и пламтеће вере, на монашењу је добио име Серафим, што значи Огњени.

Док је Серафим саслуживао на Служби Божјој као ђакон, у једном тренутку се пред њим појавио сам Господ Исус Христос. Скамењено је Серафим стајао, гледајући у светлу прилику. Када је  дошао себи, покушао је присутним да исприча шта је доживео. Гледали су га сви чудно, у неверици, и он реши да више не говори о томе. Одлучио је да оде у пустињу и да живи тамо усамљено, далеко од људи.

У колибици је имао икону, Библију, опанке и мантију. Спавао је на поду, јео је оно што нађе у природи. Дане је проводио читајући Библију, молећи се и радећи оно што је неопходно да се одржи на животу. Почеле су да га посећују разне животиње и он би са њима делио храну коју је имао. Тако су почели к њему да долазе и медведи који су јели Серафиму из руке, понашајући се према њему као умилне маце.

Једном су неки неваљалци решили да опљачкају Серафима. Тукли су га тражећи од њега да призна где држи благо. Он се није бранио. Остао је на земљи једва жив. Лежао је  у мукама док није дошла Богородица да га опет исцели.

Када су разбојници ухваћени и доведени код Серафима, он им се све опростио иако је од њихових удараца остао трајно погрбљен. Тражио је од њих само да се покају. Они су од њега отишли са покајањем и његовим благословом.

Серафим је имао много љубави за све људе. Кога год би срео, поздрављао би га увек истим поздравом: ,,Христос Воскресе, радости моја!”

Помагао је несебично свима који су долазили код њега. Био је прозорљив и веома мудар, знао је људима да пружи утеху. Многе је излечио и тако показивао да може, уз Божју помоћ, чинити чуда.

Имао је необично јаке молитве. Догађало му се да у занесености молитвом и не примети да лебди изнад земље.

Основао је женски манастир у Дивјеву, који је посветио Богородици.

Једном приликом док је био на молитви са једном монахињом, појавила се опет Богородица. У њеној пратњи је било дванаест девојака са венцима које су га мило гледале. Богородица је рекла да му се ближи крај земаљског живота.

Клечећи на молитви испустио је дух свој.

Од Светог Серафима и сад стиже помоћ свима који ну се усрдно моле, његова молитва и даље гори као живи пламен који се никада не гаси.