Да ли су знали шта се догађа у селу? Морали су знати! То је тек неколико кућа у вукојебини, а урлик је парао планину. Не желим да осуђујем, али то чиним. Трупла су као метри дрва вожена селом и бацана у провалију одмах уз прве куће. Ваљда су морали знати? Чује село кад петао цикне на пању, а не кад жива човека…
(из књиге репортажа “Бестрагом”)
Фото: И. Павићевић
Зора ће. Насукало се над Призреном небо на планине и попарало… Мујезин зове с минарета, зора ће. Гледам у кукурузе, двојица бесомучно туку штаповима, чујем урлик пса пребијене кичме. Туку опијени смрћу. Лешину. Више се не чује урлик, али туку. Не могу да прекину, смрт лако опије… Гледам у жар цигарете да скренем мисли. Ко да гори Паштрик, баш тако изгледа жар ко зна које по реду цигарете.
Ћутим кад ме је страх. Палим једну на другу и ћутим. Волим да чујем срце како дивљачки лупа, ваљда је људски плашити се?
Мрзим овај пут, гади ми се сваки метар стазе која води ка Албанији, оваквим зорама њиме су киднаповани Срби одвођени с Косова.
Да ли су кроз прљава стакла гледали исто куд и ја: кишу на кукурузу, како се Дрим лакта између Паштрика и Коритника, Проклетије за леђима, задње куће Призрена преко недостижних ливада?
Не знам му име, тек да није навршио ни двадесету, сеоско дете, рашчупане смеђе косе и лица изобличеног од батина. Не знам да ли је погледао у Врбничко језеро, да ли је тада мировало као сад, да ли га је барем оно ожалило док су га крвници ударали да прекрате пут?!
Ваљда ће доћи? Катунар из далеког планинског села, водич који ће нас одвести до Круме, договорили смо се да чека крај пута на првим метрима Албаније. Не зна због чега желимо тамо где и они, катунари, слабо и невољно навраћају. Крума је одвајкада на злу гласу – село крвне освете, крвника и друмских разбојника којих је пуна ова проклета бестрагија.
Фото: И. Павићевић
Ваљда је он? Прилази колима, отвара врата и седа.
„Мирменђес“, јутро јесте, колико је добро бог свети не зна?!
Сигурно неће бити, само ли у Круми нањуше ко смо и посумњају због чега смо ту.
Показује да скренемо у Кукс, злогласну касабу севера Албаније. Кроз њу су ушли конвоји несрећника путем без повратка. Нема слова о несталим Србима без спомена Кукса.
Смрдљива касаба се буди. Шота Галица бди над њом и намерницима који се искрадају пут планине. Шота, жена Азема Бејте, дреничког крволока с почетка прошлог века. Већи крволок од њега. Волела је, кажу, да на препад сабере српске чобанчиће и посече једним замахом димискије, играјући потом над раздробљеним телима…
Да ли су оно мучено сеоско дете натерали да погледа у њу, у живо мермерно лице, ударајући га да прекрате пут? Оно дете о којем монструм „покајник“ говори, описујући како је молио за живот док га је свесног и престрављеног секао на школским клупама, чупајући му срце! Срећа, до катунара још нишу дошле вести ни да је умро Енвер Хоџа, па и не претпоставља због чега хоћемо тамо где и они невољно свраћају – у Круму!
Фото: И. Павићевић
„То су лоши, зли људи, не воле никог и нико их не воли“, свака му реч одише страхом, знојаве шаке брише о подерану мајицу, гледам га у ретровизору како се врпољи и осврће да га ко није видео у колима, јер овде ни таблице такозване Републике Косово нису баш никаква гаранција.
„Могу ли ја?“, пита, пружајући велику шаку, прстију отеклих од тежачког рада, између седишта. Ћутке му пружам паклицу, нервозно је отвара кидајући странице, полако се путем пењемо у планину.
Само ова стаза води у Круму и из ње. Нимало ме не радује чињеница да ћемо бити први Срби који су се вратили из ње. Надам се да хоћемо? Катунар би нас проказао само да зна због чега смо се заиста упутили у планину?! Плаћен је да не пита. С тим новцем може два месеца да не надничи.
„Јел’ било овде ОВК током рата“, мада сам пријатељу за воланом обећао да нећу пред катунаром помињати ништа што би могло наговестити нашу намеру, морам, отело ми се, желео сам да се отме…
„Не знам ја то, било је, ваљда?! Било је, не знам ја то“, знам да сад он мене гледа у ретровизору, осећам како љутито „отреса“ дим цигарете из ноздрва, схватајући превару. Речено му је да двојица Срба желе у Круму како би видели старо албанско село. Речено му је да не пита, а нама да не говоримо више од оног што му је заједнички пријатељ сервирао као истину вредну двомесечне зараде у надници.
Фото: И. Павићевић
Далеко смо у планини. Још доста има до села. Некада једна од главних база ОВК и место у којем се Бог покајао што је створио човека!
„Има ли још разбојника по путевима“, сувислим питањем пријатељ за воланом прекида тишину.
„Има, али мање! Углавном вребају оне који су сами у колима, или иду пешице“, утешно, нема шта. Можда нас барем једна невоља заобиђе, мада тешко да на овој стази ишта може и да нас заобиђе и мимоиђе.
Возимо тик уз ивицу земљаног пута. Под нама је неколико стотина метара дубока провалија. Само да точак проклиза и…
„Колико их је на дну језера“, скаменио сам се чувши, мада знам да преплашеном катунару није ни на крај памети оно што је мени.
Заиста, небројено их је на дну језера, али унакажених лешева Срба којима су у проклетом селу повађени органи. Негде с ових литица су их као лешине прегажених животиња бацали у тај плави невиђбог. И оно мучено сеоско дете тршаве смеђе косе. Распорено. Груди размкнутих ко жалузине. Без срца у њима…
„Ено је Крума“, катунар је вриснуо са задњег седишта, ударивши свом снагом знојавим шакама о бутине. Баш као да је и њему последње…
Осећам паничан страх. Стојимо на последњем превоју пред селом, јасно нас виде из њега. Осећам гађење, повраћа ми се при помисли да морам ћутке трпети погледе људи који су једнако ћутећи слушали крике распореног детета док дозива бога и мајку!
Да ли су знали шта се догађа у селу? Морали су знати! То је тек неколико кућа у вукојебини, а урлик је парао планину. Не желим да осуђујем, али то чиним. Трупла су као метри дрва вожена селом и бацана у провалију одмах уз прве куће. Ваљда су морали знати? Чује село кад петао цикне на пању, а не кад жива човека…
„Вози полако и махни свима који погледају ка нама, као да их знаш„, буле извирују из капија, за њима и мушке главе, терајући их у дворишта. Овако су и тог јутра када је, налик толиким јутрима, земљаним путем прошао конвој живих мрца, не знајући да су умрли још на раскрсници у Куксу, где се с лошег асфалта пут одваја у планину.
