ИЗ ЛИЧНОГ ИСКУСТВА: Тортура лекара над пацијентима у београдским болницама

ТРУЛО СРПСКО ЗДРАВСТВО

• Већ заказане операције над пацијентима се неодговорно и непотребно одлажу из ко зна којих и каквих разлога, свакако не кривицом пацијената
• Пацијенти се доводе у стање стреса и понижења, као да имају времена да чекају, као да су докони и „висе на чивилуку“. Пацијенти углавном ћуте, јер су у питању болесни људи, јер им је многима глава у питању
• Одлажу се и тешки и лаки оперативни захвати, а измишља се од стране медицинског особља лепеза свих могућих провидних и лажних објашњења, правдања

Пише: Јово Вукелић

У болницу на Бежаниској коси, Одељење опште и абдоминалне хирургије (2 спрат) примљен сам 8. јануара после прибављања свих неопходних лекарских налаза да бих обавио једну десетоминутну интервенцију сутрадан, 9. јануара. Та операција је договорена знатно раније, 4-5 недеља пре тога.

Интервенција је такве врсте да се пацијент обично отпушта дан после  оперативног захвата.

После пријема у болницу 8. јануара срео сам ујутро на одељењу др Срђана Вугделића, лекара који је требало да ме оперише и тад ми је рекао да ипак не може да ме оперише како је планирао и заказао, него ће то учинити дан касније (уместо 9. ог – 10.ог јануара), јер је превидео да тог дана ради у амбуланти, на пријему. Шта сам друго могао да учиним него да прихватим то ново стање ствари.

О томе је обавештено надлежно медицинско особље и операција је померена за један дан.

Да истакнем, план операција за сутрашњи дан саставља надлежни лекар тог одељења хирургије сваког дана око 13 часова. Тада се сазнаје листа оних болесника који ће бити оперисани.

Тако да сам се помирио са тим да остајем у болници један дан више од планираног, што ми није било баш пријатно, јер коме је до гледања и слушања тешких болесника и доживљавања свакојаких мука пацијената.

Наравно, 9. јануара био сам „сигуран“ (сада видим и наиван) да ћу бити на листи пацијената предвиђених за операцију.  Па сам око подне питао дежурне медицинске сестре и друго особље који сам по реду да бих знао да се што боље припремим. А и да обавестим своју породицу.

Одговор нисам добијао, већ информацију да ће се време операције знати око 13 часова. Када је прошло 13 часова, а плана операције бар за мене није било, није се могао сазнати никако, пришао сам лекарској соби по први пут и питао неког младог лекара, стажисту или специјализанта да ли је направљен састављен план операција за 10. јануар.

Он је онда погледао један папир и рекао ми “да ме нема на списку за операције”!?

На моје питање зашто, он ми је рекао како је моја операција лакша, и краћа и да може да се убаци и да ће се то регулисати, да сачекам…

Обмањивање, ћутање и лагање пацијента

Наравно, нисам био задовољан његовим одговором па сам питао и друге запослене медицинске раднике, дежурне главне медицинске сестре, али су сви они  избегавали одговор, правили су се необавештени, да не знају, да то ради лекар…

Кад сам им рекао да постоји план, да је написан, али да моје име није на њему, оне су ћутале. Питао сам их да зову надлежне и провере о чему се ради, јер истиче време, а морам бити припремљен за операцију, ако има изгледа да будем оперисан.

Никога кога сам питао и с ким сам стрпљиво разговорао није ништа могао конкретно да ми одговори, као да је о мом скидању са списка оперисаних одлучивао Римски поглавар, а не њихов шеф из неке од суседних канцеларија. Сви су се понашали незаинтересовано и правили су се да то није њихов посао да ме обавесте у чему је проблем.  Као да то нису дужни да учине.

За њих сам ја био пацијент који не треба ништа да зна, ни о чему да буде обавештен и да не пита много.  Значи особа без икаквих права!

Тражио сам да позову лекара који треба да ме оперише и питају га у чему је проблем, а он се налазио на 100 метара удаљености  у другој амбуланти где је требало да прегледа пацијенте.

Како ни то нису хтели да ураде, ама баш нико од десетак-двадесет запослених на одељењу, отишао сам сам и око 14,30 нашао лекара др Срђана Вугделића. Пошто сам га обавестио да нисам планиран за операцију он се врло изненадио и позвао је одмах телефоном надлежног колегу и питао га у чему је проблем, а овај је објашњавао “од Кулина бана”… Углавном речено ми је да „једна операциона сала не ради“  (мислим да то није тачно, да су ме обманули, лагали) и „да немају, уз то, ни анестезиолога“. Мислим да је и то била лаж.

Да истакнем, није ми речено да ћу бити оперисан 11. или 12. јануара, није то поменуто ниједног тренутка ми на одељењу хирургије, а ни од од стране др Вугделића.

Тада сам др Вугдалићу рекао да одлазим кући, да сам одлучио да одем, јер у овакве лекаре немам никакво поверење. Рекао сам му да сам се спаковао и он је видео да сам донео своје ствари у торби. С њим сам још на крају разговарао и тражио савет у коју другу здравствену установу да идем…

Вратио сам се на одељење да узмем отпусну листу, јер ниједне речи није било о новом датуму операције, чак ни у наговештају ни од једног од присутних лекара. А онај надлежни лекар који је направио план операција за 10. јануар као да је пропао у црну земљу! Ни трага ни гласа од њега! Уствари, баш га је било брига!

Умало из болнице у затвор

Док сам чекао да добијем отпусну листу, питао сам онако успут а зашто ме нема на листи за операцију, а тада ми је речено да ето има тешких случајева за оперисање, са туморима… да су они ургентни, хитнији.

Значи, лагали су да им не ради једна операциона сала, да нема анестезилога…

Видевши са каквим особама имам посла, са особљем који лаже, а да не трепне, које је уз то нељубазно, дрско, безобразно, дочекао сам отпусну листу коју је потписала др Јованка Мрда, иначе врло непријатна у опхођењу. Претила ми је врло безобразно чак звањем полиције, ако не потпишем отпусну листу, као да сам ја нешто крив! Ух, то ме баш потресло докторко! Уплашио сам се после овакве огавне болнице још и затвора!

Њено срамно понашање само говори о томе колико овом особљу на овом одељењу није стало до пацијената, што сам се и лично уверио за тих 30-так сати проведених у тој непријатној и  некоректној средини.

У том је стигао око 15 часова ординирајући лекар др Вугделић из амбуланте и оба смо потписали тај „историјски“ и што је најгоре срамни документ.

Документ (отпусна листа) је у прилогу:

Ред је да обавестим читаоце да је директор др Марија Здравковић, а Борислав Тошковићначелник овог одељења. Ко је од њих правио листу за операцију они знају, али изгледа да често чине овакве измене, неправедне и недопуштене и у професионалном и у етичком смислу, јер пацијенти су људи који, иако болесни, имају своја људска и сва друга права. Не могу бити третирани као животиње… У сваком случају мој утисак је да су пацијенти обесправљени, да се над њима врши тортура, на овом одељењу је то бар јасно, а исуства су слична и у болницама широм Србије.

Обратио сам се и Заштитнику права осигураних лица за поменуту болницу „Бежанијска коса“ , али ми је она објаснила (правница по струци) да није надлежна у овом случају и да се могу жалити лекару који ме уклонио са листе планираних лица за операцију!?! Другим речима, свело се на стару познату праксу још из турског доба: „Кадија те тужи, кадија ти суди“.

Видећемо какве ће резултате имати моје жалбе другим надлежним државним институцијама због оваквог несавесног понашања лекара, небриге и недостатка лекарске етике.

Али, грађани Србије морају да се суоче са чињеницом да је здравство ове земље разорено, као уосталом и много шта друго. Такође морају да се суоче са чињеницом да под хитно грађани морају да изврше притисак на власти да се то неиздрживо стање поправи, јер кад грађани дођу у прилику да “користе” услуге таквога здравства – биће им касно.

Данас здравство у Србији уводи средњовековну праксу лечења – “ако има дана – има и лека”, односно као што је народ говорио – “како нам Бог да”. Зато се томе морамо супротставити.

Извор:
ИЗМЕЂУСНАИЈАВЕ