Артабанови дарови

У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео.

Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама. Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свету намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи – то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.

Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на пут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај ногу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.

Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.

До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити.

Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.

„Ето, то је знамење Божије!“ – мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. – „Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те, Господе мој, и ја угледати!“

„Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!“ – бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву.

И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.

Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту – то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге – изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.

„Шта ћу, мили Боже, и како ћу“? —помисли Артабан. – „Ма идем!“ – рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.

„О, Господе Свевишњи!“ – поче се усрдно молити Артабан – „Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави – није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!“

Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и – просто не знаде како да захвали добром незнанцу.

„Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?“ – распитивао се Јеврејин.

Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио.

„Знам, они су већ отишли, сами, без мене…“ – говораше Артабан, – „и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем.“

Јеврејиново лице се озари.

„Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештеним књигама мога народа писано је да ће Цар Правде, Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему.“

Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу – требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.

Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима:

„Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?“

Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча све по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли – жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склонили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.

Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса, трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући:

„Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!“

Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти:

„Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!“

Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало даље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику.

„Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!“

А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца:

„Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!“

Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге.

„Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеног детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!“

И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше!

„Господе“, помишљаше Артабан, „колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?“

Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте, (од продаје првог драгуља беше му остало доста новца), тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао му је још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.

И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.

Радошћу се испуни уморно Артабаново срце. „Сада ћу Те“, помисли, „наћи, напокон ћу бити слуга Твој.“

Артабан дође у Јудеју. Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву.

Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се.

„Куда хрли толики свет?“ – упита Артабан.

„На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским.“

Артабан паде на земљу и горко зарида.

„Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити.“

Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.

„Сажали се, добри човече, ослободи ме!“ – мољаше девојка. „Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!“

Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци:

„Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му принесем дар.“

Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.

Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори:

„Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој.“

Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас:

„Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио.“

Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек.

Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.

Григорије Спиридонович Петров

Превод с руског Ксенија Кончаревић

Извор: http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica